Po čemu pamtimo neke pozorišne predstave? Ovo je pet najboljih u 2024, po izboru Marine Mađarev Milivojević, kritičarke “Vremena”
Šta nam znači pozorište? Po čemu neke predstave pamtimo? Po tome što govore o važnim temama na jedinstveni i hrabar način? Po tome što glumci igraju tako da nam otkrivaju nove dimenzije dramskih likova? Po tome što reditelji nalaze pravu meru pozorišnog pristupa koja nam skreće pažnju na ono što bi nam bez njihovog umeća promaklo? Zato što se u pozorištu osećamo kao deo velike i harmonične zajednice?
5. „Trilogija snaga kučke: I poglavlje, Nevesta i Laku noć Pepeljugo“
Pozorište je mesto na kome se okupljamo da podelimo iskustva o važnim tamama. Jedna od važnih tema u 2024. godini je femicid. Njoj je posvećen najradikalniji performans na ovogodišnjem Bitefu i jedna od najradikalnijih predstava viđenih na Bitefu u poslednjih desetak godina Trilogija snaga kučke: I poglavlje, Nevesta i Laku noć Pepeljugo Karoline Bjanki. Performans se bavi temom silovanja i formom i etikom performansa kao umetničkog čina.
Karolina Bjanki istražuje sudbinu performerke Pipa Bake koja je krenula na put od Italije do Jerusalima autostopom obučena u venčanicu, ubeđena da u ljude treba imati poverenje i da umetnost donosi lepotu. Međutim, umetnica je silovana i ubijena pre kraja putovanja. Karolina Bjanki ispituje granice doslednosti i hrabrosti u performansu i vezu između stradanja performerke i stradanja žena u realnom životu. Karolina Bjanki je harizmatična i veoma ubedljiva. Ona se samožrtvuje (ili bi bilo bolje reći pravi eksperiment nad samom sobom?) tako što popije pred nama tzv. „drogu za silovanje“. Mi pratimo kako droga deluje na nju, kako se ona bori da ostane svesna i kako konačno pada u san tu pred nama. Tada na scenu stupaju njeni saradnici performeri i performerke koji igraju dramatične i asocijativne scene posvećene devojkama koje su silovane i istovremeno nam pokazuju šta se sve može učiniti sa drogiranim telom.
4. „Kavez za ptice“
Na letnjoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta na samom kraju avgusta, u okviru projekta „Novi glasovi“, gledali smo još jednu predstavu nove pozorišne generacije. Praizvedbu komada Kavez za ptice Nikole Stanišića koju je režirao Slobodan Stanković.
Drama Kavez za ptice govori o teškom i surovom životu štićenika u kazneno-popravnom domu za maloletnike. Posebna vrednost ove predstave su mladi glumci koji su svi do jednog bili izvrsni. Ono što je karakteristično za njihov glumački postupak je da su svoje likove diferencirali načinom govora, gestom i fizičkim držanjem i da su taj postupak konsekventno sproveli kroz čitavu predstavu. Zovu se: Nikola Mijatović, Rista Milutinović, Budimir Stošić, Bratislav Zdravković, Mihailo Laptošević, Vukašin Jovanović i Stevan Smiljanić. Upamtite njihova imena! Ako pozorišne uprave budu dovoljno mudre imaćemo novu generaciju sjajnih mladih glumaca.
3.“Ljudi od voska“
I predstava Ljudi od voska NP Sombor je značajna jer nam je u najboljem svetlu predstavila još jednog novog mladog umetnika – reditelja Ivana Vanju Alača. U drami Ljudi od voska pisac Mate Matišić je sažeo ukupno višedecenijsko traumatsko iskustvo hrvatskog društva: posledice ratova devedesetih, (ne)prikrivene međunacionalne netrpeljivosti, klasne predrasude, sukob na relaciji selo – grad, umetnik i njegov model iz života.
Sve ove (i još mnoge druge!) strahove i nelagode pisac je stavio u modernu dramsku formu, u tri priče koje povezuje sam pisac. Alač se nije „polakomio“ da nam demonstrira nekakav egzibicionistički rediteljski koncept. On veoma skrupulozno sledi tekst dozvoljavajući sebi tek po neku metaforu. Reditelj, takođe, jasno sledi namere pisca po pitanju odnosa između likova i kako se razvija radnja. Glavni adut reditelja i predstave su glumci somborskog pozorišta predvođeni Sašom Torlakovićem koji igra glavnog junaka.
2. „Nestajanje“
U vremenu opšte potrage za novim, domaćim dramskim piscem na srpskoj sceni značajna uprizorenja su imala dva savremena hrvatska dramska teksta. Jedan je pomenuti Ljudi od voska Mate Matišića, a drugi je Nestajanje Tomislava Zajeca u Ateljeu 212. Tema ovog komada je seksualno zlostavljanje dece. Svi mi znamo da se u našem društvu dešavaju strašne stvari, ali se intimno nadamo da su zločini ipak daleko od nas samih i da su medijski izvori jedino što nas povezuje sa njima.
Rediteljka Sanja Mitrović nas upozorava da sve više živimo u svetu medija, a sve manje u realnom svetu i da stoga gubimo osećaj za stvarnost i dozvoljavamo da nam tvorci medijske iluzije oblikuju svest. A u stvari, zločinci žive tu oko nas i sprovode svoj naum. Uspevaju u tome upravo zato što se mi nadamo da se nesreće dešavaju samo drugima, a da je naš život siguran kao što je sigurno hodati po zemlji. Zločinac može licemerno plakati nad sudbinom deteta kao što Karlo (izvrsni Svetozar Cvetković) plače na početku predstave, ali šta ćemo mi učiniti to je pitanje koje nameće predstava Nestajanje Ateljea 212.
1. “1981.”
Godina 1981. je važna jer su tada u javnost izašle krize koje i danas potresaju društvo, ali politička dešavanja nisu bila u primarnom fokusu autorskog projekta 1981. reditelja Tomija Janežiča u Novosadskom pozorištu. Rad na predstave verovatno je počeo tako što su okupljeni pričali svoje porodične priče, a zatim ih na sceni razigravali kroz improvizacije. Kako je proces rada odmicao tako su se glumci sve bolje upoznali sa porodičnim pričama jedni drugih. Što su se bolje upoznavali to su se njihove priče međusobno više ukrštale, mešale i postajale priče jedne nove, pozorišne porodice. To više nisu bile tetke-babe-strine glumca tog-i-tog već su ti rođaci postajali rođaci svih njih.
Glumci i reditelj su nas uverili da te priče jesu život sȃm a nama u publici nije bio problem što iz scene u scenu idemo iz žanra u žanr, da se smejemo i plačemo i da njihove porodične priče povezujemo sa svojim iskustvom i svojim sećanjem na 1981. godinu. Predstava 1981. svedoči o onome što je najveća snaga dobrog pozorišta uvek i zauvek – čarobni i jedinstveni susret, sada i ovde, glumaca i publike.
Oni kroz pozorište postaju jedna, jedinstvena, neponovljiva i čvrsto vezana ljudska zajednica koja intenzivno živi svoj život u tih nekoliko sati koliko traje predstava.
Srđan Valjarević, Narator je konačno progovorio i Roman o agoniji i vedrini; Laguna, 2024. i 2025.
Tatjana Gromača, Osvajanje čitalačkog prostora, Sandorf, Zagreb, 2025.
Nevesta!, režija Megi Džilenhol, igraju Džesi Bakli i Kristijan Bejl; Nasledstvo s predumišljajem, režija Džon Paton Ford, igraju Glen Pauel, Margaret Kuali
Lokalni izbori održani u nedelju pokazali su, pre svega, slabost vlasti i snagu onih koji bi da vlast menjaju. Šta im je sada činiti?
Nije Vučić Putin, niti to može biti. Putina se ljudi plaše, a od Vučića im se samo ide u toalet. Da bi postao ozbiljan diktator, čovek mora za to da bude talentovan. I mora imati validniju diplomu od one dobijene od Vojislava Šešelja
Zašto SNS nakon lokalnih izbora liči na firmu koja pravi banket prikrivajući neizbežni bankrot, a Vučić na njenog vlasnika zaduženog do grla kako bi još malo izigravo velikog gazdu
Režimski Napad i odbrana Beogradskog univerziteta
Ne boje se kriminala, boje se obrazovanja Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
