Pet autorskih (ne baš lakih) komada

Pre par sedmica u našim knjižarama i u prevodu na srpski jezik pojavilo se remek-delo japanske mange, Čovek bez talenta. Autor je Jošiharu Cuge, a narečeno delo pripada podsoju vatakuši mange, odnosno, stripa o sebi. I upravo ovo značajno izdanje i nekolicinu novih srpskih filmova mladih i autora i autorki mlađih generacija, premijerno prikazanih u sklopu različitih programskih segmenata nedavno završenog 25. Festivala autorskog filma u Beogradu, povezuje ta lako uočljiva i dovoljno vešto u filmski jezik preneta autentičnost, kao i rešenost autora da svojim filmovima progovore i obelodane nešto o sebi ili barem ono što ih na emotivnom ili intelektualno-idejnom planu lično dotiče. A to je, tu valjda možemo bezmalo svi biti saglasni, ispravna staza ka pravoj umetnosti, pa bila ona od vatakuši ili neke druge, možda i potpuno oprečne sorte.

Uz napomenu da ćemo o filmu Asimetrija Maše Nešković i pobedničkom ostvarenju Moj jutarnji smeh Marka Đorđevića nekom drugom i svakako skorom prilikom u zasebnim prikazima, možemo da krenemo put kraće i ekonomične analize onoga što se dalo videti u delima ostalih (takođe mladih i/ili mlađih) autora i autorki. Tako smo na planu debitantskih dugometražnih igranih filmova na pomenutom 25. Festivalu autorskog filma bili u prilici da pogledamo i filmove A.S. (25) Milene Grujić i Who The Fuck Are You? Marine Radmilac. A.S. (25) Milene Grujić je dobar primer zdrave struje unutar podvrste portfolio-filmova u viđenju i izvođenju mladih generacija. Cilj pominjanih portfolio-filmova je da dovoljno jasno, rečito i slikovito ukažu na trenutne mogućnosti i već savladane veštine svojih autora na samom početku ili na prvim stepenicama profesionalnog bavljenja filmom, i A.S. (25), a što označava inicijale i godine života glavnog (anti)junaka ove priče, postiže upravo to. Osim što je u tematski fundus savremenog srpskog filma uvela talačku krizu, rediteljka Milena Grujić je pokazala i da već sada dovoljno dobro i ubedljivo barata filmskim jezikom, čak i u kontekstu evidentnih budžetskih i širih produkcionih ograničenja. Ovaj film, uz brojne nedorečenosti i, reklo bi se, ciljane sinkope na planu značenja i tretmana filmske naracije i dramaturgije, ostavlja upečatljiv utisak malog ali nedvojbeno vrednog

filma koji polemiše na izrazito zanimljivu temu ugnežđenu na samu tačku susreta i spoja prokrastinacije i hipermaskulinizacije, kao dva žilava i sveprisutna užasa i u ovom našem sada i ovde. Drugi potporni, zapravo, takođe noseći stub ovog ostvarenja je Vladimir Gvojić u ulozi Saleta i još jednoj svojoj upečatljivoj i naglašeno ekspresivnoj roli u filmovima nadolazećih i budućih rediteljskih veština, ali ovde u drugačijem glumačkom registru. Naravno, ostaje pitanje da li je mudra bila odluka da se ovaj (narativno sveden) film pregura u domen dugog metra, ali i to se da podvesti pod mladalačku srčanost, a ponuđeno u celini gledano ipak opravdava gledačku investiciju u ovaj simpatičan i zanimljiv mladi film.

S druge strane, Marina Radmilac se u prvencu Who The Fuck Are You? odvažila put radikalnijeg poimanja savremenog arthaus izraza, a krajnji rezultat je upečatljiv, hrabar i eksplozivan film u kome autorka, povrh drugih slojeva ove priče i filma ukupno uzev, dotiče i krupnih tema identitetskih nesnađenosti i dubioza. Nominalno gledano, najlakše bi bilo ovo ostvarenje podvesti u ešalon ovdašnjih garažnih filmova (bezbudžetskih ili mikrobudžetskih ostvarenja slobodarskijeg izraza), ali brzo tokom gledanja postaje jasno da Who The Fuck Are You? upadljivo štrči iz tog ipak uskog i sputavajućeg konteksta, a to postiže prvenstveno na konto krupnih ambicija i čitavog niza uspešnih rešenja kojima se Marina Radmilac izborila sa svojom ponajpre impresionistički postavljenom pričom labave dramaturške strukture i naglašeno razbarušene idejne suštine. Snimatelj Siniša Dugonjić, koji se vrlo dobro pokazao i u slučaju snimateljskog rada na dokumentarnom filmu Okupirani film Senke Domanović, pružio je krupan doprinos estetici (i estetizaciji) ovog filma, estetici potpuno podesnoj tom izraženom bunotovničkom pristupu filmskoj naraciji (pa još i u produkcionim neuslovima), a izrazito je zanimljiv i dizajn zvuka. Strike Lucicki, koscenarista filma, pokazao se kao intrigantan i autentičan junak u ovom smislenom lutanju kroz lavirint identitetskih teskoba, a podsetimo da je ulogu u ovom srpskom filmu odigrao i glasoviti Deni Lavant, zapaženi epizodista i značajno ime u svetu savremenog frankofonog i ostalog arthaus filma, često viđen u prominentnim ulogama u filmovima (malo je reći cenjenog) Lea Karaksa.

Ovogodišnji FAF doneo je priliku da se sretnemo i sa filmom Od sutra, počinjem da… (From Tomorrow on, I Will…), koji su združenim snagama uradili Ivan Marković i Vu Linfenga. Ovaj film, premijerno prikazan u zvaničnom programu Forum ovogodišnjeg izdanja Berlinskog filmskog festivala, urađen je kao kinesko-nemačko-srpska produkcija, a Ivan Marković jer tim ostvarenjem nastavio svoj pohod na stileme i vrhove savremenog evropskog arthaus filma radikalnije i zahtevnije podvrste. U dobroj meri lišen zapleta kao takvog, ovaj igrani film preuzima pristup, izraz i stilsko ruho, znano iz recentnijih opservacijskih dokumentaraca (a Ivan Marković se na tom polju odlično pokazao – u filmu Centar, koji preispituje lepotu, bit i korelaciju Sava centra sa širim prostorom i ljudima koji u njemu rade), spajajući ga sa labavom igranom strukturom. Ima nešto suštinski privlačno i hinotušuće u tromoj lepoti ovog sporovoznog filma, u kome radnici i cimeri pokušavaju da pronađu ako ne smisao, a ono barem spokoj u kovitlacu lične i sveopšte neznatnosti unutar sveta koji se ljudima opire i okreće im leđa. A sve to u skladu sa stihom iz pesme koju pevuši jedan od protagonista, a koji glasi: „Kako se desilo da se svet ovako brzo promeni?“

Opservacioni dokumentarizam je polazište i ishodište i zbilja dokumentarnog filma A sad se spušta veče autorke Maje Novaković. Ovaj film, prikazivan i zapažen na festivalima Visions du Reel, Hot Docs, Sarajevo Film festival…, između ostalog, pleni i očarava i svojom nenametljivom i promućurno tihom lepotom ne samo na polju inače nesporne likovnosti. Autorka ovu priču o svakodnevici dve starice u impozantnim bosanskim vrletima osnažuje i antropološkom promišljenošću, kao i osećajem za detalj i vizuelno kao jednu od nespornih biti filmskog jezika i medija, te, umesto možda i očekivanog a gotovo uvek jalovog i upitnog folklorizma, ovde dobijamo vizuelno i idejno snažan esej o životu na osami i snazi nužnoj za takav poduhvat, koji je, uz sve to, iznimno emotivan i inteligentan.

Na kraju, osim Maje Novaković, koja je ponela specijalno priznanje u istoj festivalskoj kategoriji, nagrađen je i Stefan Đorđević, već ovenčavan festivalskim odličjima van Srbije (počev od Sarajevskog filmskog festivala prošlog leta), za najhrabriji film unutar FAF-ovog segmenta „Hrabri Balkan“. Mladi Đorđević, po vokaciji inače filmski snimatelj, u filmu Poslednja slika o ocu, publici je podario zreo mladi i kratki igrani film (oko 20 minuta trajanja), nošen diskretno estetizovanim naturalizmom kao krovnom stilskom odrednicom. Ovo je film kakav bi zapravo svaki mladi film tog gabarita i te metraže trebalo da bude – upečatljiv, promišljen, znalački sklopljen i udenut među granice kratkog metra, emotivan, idejno potentan… Ovaj film ima sve to, kao i još jedno: dobru i zaokruženu glumačku kreaciju sve prisutnijeg i sve uvaženijeg Igora Benčine.

Dobro je… Na uzorku ovih pet ostvarenja mereno, naravno, imajući u vidu da pet narečenih ostvarenja u zajednički kontekst ovde dovode ponajpre selektorske odluke i konkretne životne i kalendarske prilike, moglo bi se ustvrditi da je savremeni srpski film mlađeg kova na dobrom putu, jer se izborio za individualistički shvaćenu autentičnost, a to je tačka na kojoj neretko proklizavaju i arthaus ostvarenja starijih, iskusnijih i autora znatno zamašnijih filmografija.