Pesme od sećanja

U toku je američka turneja Ane Popović, trenutno jedne od najvećih zvezda svetske bluz scene. Svako ko je prisustvovao nekom od ovih američkih koncerata Ane i njenog benda zna da gornje reči nisu preterivanje, odnosno patriotsko busanje u prsa. Na američko-kanadskim letnjim bluz festivalima, kojih je sijaset i koji obično traju tri dana, ove godine Ana svira u udarnom terminu, tj. subotu u devet uveče. Tako je bilo i tokom prvog vikenda u avgustu na Mt. Baker Rytham&Blues Festu, koji se svake godine održava stotinak kilometara severno od Sijetla. Kada na binu izađe, u kožne pantalone i seksi korset montirano, „srpsko bluz čudo“ (tako je bar najavljuju) i prevuče bottleneck preko žica olupanog stratokastera, publici je jasno ko je te večeri in charge. Muzički kritičari, koji je nazivaju ženskim Hendrixom, ne štede reči pohvale za njen tek objavljeni, šesti po redu, CD Blind for Love. Prethodni Still Making History iz 2007. godine bio je devetnaest nedelja u vrhu Bilboardove top-liste.

Priča o gitaristkinji i pevačici Ani Popović počela je pre petnaestak godina u Beogradu, kada je na binu jednog od beogradskih bluz klubova izvela svoj bend Hush. U stvari, priča počinje nekoliko godina ranije dok se Ana igrala sa velikim plastičnim diskovima i šarenim, pljosnatim kartonskim kutijama, koje je na police poređao njen otac Milutin. U jednom momentu uzela je tatinu gitaru i probala da imitira sve te crnce sa stranim imenima napisanim na omotima vinilnih ploča. Onda su došli nastupi po lokalnim klubovima, pa Muzička akademija u holandskom Utrehtu, preseljenje u Amsterdam i profesionalna muzička karijera. Pre nekoliko godina Ana je došla da istraži kontinent na kome je nastao muzički pravac koji je još kao klinka zavolela, a njen osvajački pohod na Ameriku tek uzima pravi zamah. U tom poslu smo je nakratko presreli i upriličili sledeći razgovor:

„VREME„: Ana, od garaže na Novom Beogradu do toga da ti danas Johnny Winter Band svira kao predgrupa. Kako se devojka, koja je nekad maštala da bude grafički dizajner, nosi sa slavom muzičke zvezde Ane Popović?

ANA POPOVIĆ: Još se na to navikavam. To što je Johnny Winter večeras svirao pre nas je za mene prilično neobično, jer je on jedan od onih gitarista zbog koga sam počela da sviram bluz. Iako je jako bolestan, on i dalje svira nenormalno dobro i meni je bilo više nego dovoljno to što je sa mnom podelio scenu. Desiće se da još jedan od mojih idola, zbog koga sam počela da sviram slajd gitaru, Sonny Landreth, svira sutra na ovoj istoj sceni. Moj bend i ja uvek imamo da ponudimo publici nešto drugačije, tj. malo moderniji pristup bluzu. Srećna sam što su se isplatile sve te godine mukotrpnog rada, jer muzičarima iz Evrope nije lako da se probiju ovde u Americi.

Bluz je u Beogradu počeo intenzivnije da se svira osamdesetih sa Point Blankom i Blues Triom, a početkom devedesetih scena počinje da buja bendovima kao što su Sirova koža, Di Luna Blues Band, Zona B… Ti si tada tek počinjala da sviraš gitaru, a sredinom devedesetih startovao je tvoj bend Hush. Tvoj današnji uspeh mu dođe kao kruna velikog entuzijazma kojim su naši bluz muzičari osvajali publiku. Kakva su tvoja sećanja na to, rekao bih, herojsko vreme?

Ja sam mnogo naučila svirajući u Beogradu zajedno sa tim muzičarima, pre svega gitaristima, koji su sjajni čak i u poređenju sa svetskim bluz gitaristima. Prvo sam odlazila da gledam te bendove u KST-u i St Jamesu, a onda sam pokušala i sama da ugovorim svoj gig. Kada se pojavio Hush, mi smo na tu scenu doneli jedan novi feeling. Bili smo jako dobro uvežbani i jedno vreme smo svirali skoro svaki dan, u St. Jamesu, u Mojo klubu u Senti… Išli smo i svirali gde god su nas zvali, a na naše koncerte su dolazili mladi ljudi. Drago mi je da smo, sa svim tim ostalim bendovima, doprineli da mlada publika zavoli bluz.

U intervjuima često ističeš da je za tvoju muzičku karijeru najzaslužniji tvoj otac Milutin, takođe zaljubljenik u bluz. Koji su to muzičari i bendovi koji imaju uticaj na ono što ti danas radiš, tj. koje si ti najomiljenije ploče iz tatine kolekcije?

Još od ranog detinjstva sećam se tih jam sessiona koji su se kod nas dešavali i koji su trajali do kasno u noć. Neke od prvih ploča kojih se sećam su albumi Steviea Ray Voughana. Kad bi se pravio važan pred prijateljima, tata bi me pitao ko je najbolji gitarista na svetu, a ja sam spremno odgovarala – Stevie Ray Voughan, a najbolja ploča Soul to soul. Tu su dalje bili Albert Collins, Bukka White, Albert King uz koga sam vežbala gitaru, pa Elmor James od koga sam skidala slajd. Od neke druge muzike volim još fjužn džez: Johna Scofielda, Keitha Jaretta, Georgea Bensona…

Nedavno se pojavio tvoj najnoviji CD Blind for Love, snimljen u studiju u Los Anđelesu, pod vođstvom producenata koji su do sada radili sa velikim svetskim zvezdama. Jesi li zadovoljna kako je ispao?

Jako sam zadovoljna i mislim da je ovo do sada najbolja ploča koju sam napravila. Ovo je jedina moja ploča koju mogu da slušam, ha,ha… Mislim da su pesme na dobar način poređane, da su tekstovi OK i sviđa mi se progresija akorda u pesmama. Kritike u štampi su do sada bile samo pozitivne, a ljudi iz moje diskografske kuće Eclecto Groove kažu da im je ovo prva ploča koju su objavili, a koja nema nijednu negativnu kritiku. Na ploči su stvarno zastupljeni razni stilovi, prilično je slušljiva za širok krug publike, jer je nisam je bazirala samo na gitarskim rifovima.

Da li ti samostalno donosiš odluke kako će da zvuči muzika na tvojim pločama ili diskografska kuća vrši pritisak da ideš u nekom određenom pravcu?

Oni mogu da predlože, ali ja imam potpunu slobodu da odlučim na kraju. Kada sam pre nekoliko godina menjala diskografsku kuću, imala sam razne ponude. Jedna je bila čuvena Alligator Records, ali ja znam kako Bruce (Iglauer, vlasnik kuće – prim S.B.) radi: on ode sa tobom u studio i odlučuje o tome kako će da se svira bubanj, kako će da se svira bas i koliko će biti čistog bluza na ploči. Ja tako ne mogu da radim. Kuća za koju trenutno snimam mi daje neograničen budžet za snimanje. Ja ne tražim da studio bude najbolji na svetu, ali moram da imam dovoljno dana za snimanje. Uvek snimam u dva sešna sa mesec dana između, po šest do osam pesama, a onda moram da imam neko vreme da ih kod kuće u Amsterdamu preslušam, da o njima razmislim i da još nekoliko pesama dopišem.

U toku je američka turneja, a sviraćeš i u Kanadi polovinom avgusta. Kako uspevaš da uskladiš turneje i muzičke obaveze sa obavezama majke jednogodišnjeg sina?

Odmah nakon što se Luuk rodio ja sam rešila da nastavim sa svojom karijerom, ali sam smanjila broj živih nastupa. Više nisam svirala sto pedeset koncerata godišnje i delimično sam se vratila u neki običan život, koji muzičari često zaborave. Ne mogu više da spakujem u kofer stvari koje mi trebaju u sledećih pet nedelja, kao što sam to nekad radila. Nemam više ono što se zove „thrill of being on the road“, jer sam kroz sve to već više puta prošla. Kao što su moje pesme podeljene u različite stilove, tako je danas i moj život podeljen na dva različita stila – na život muzičara i na običan, svakodnevni život u kome pokušavam što više da se isključim iz muzičkog posla. Moj partner Mark, koji je u istom poslu, pruža mi veliku podršku, a moj raspored se danas zasniva na Luukovom – kad on spava ja vežbam i komponujem i ceo poslednji album Blind for Love je tako nastao. Sada moram mnogo racionalnije da koristim svoje slobodno vreme, što se pokazalo kao dobro.

U poslednje vreme deliš binu sa najvećim imenima svetske bluz scene, kao npr. Buddyjem Guyem, B. B. Kingom, večeras sa Johnnyjem Winterom… Da li još učiš od njih i šta je to što od njih može da se nauči?

To je jedan od razloga što volim da sviram po Americi. Ja i dalje učim i još uvek je velika razlika između mene i njih. Naravno, veliki je izazov da sviram sa njima zajedno. Nedavno sam džemovala sa Buddyjem Guyem, a on me je najavio publici rekavši da je bio oduševljen kada je na radiju čuo moju obradu njegove pesme Girl of Many Words. Svirala sam skoro sa Ronniejem Earlom, koji je opet moj uzor kad je u pitanju džez gitara. Prosto je neverovatno koliko su ti ljudi duboko u svojoj muzici, a ja, što više sviram i pokušavam da izgradim svoj stil, sve više sam svesna koliko sam još daleko od njih.

Koja je razlika između publike u Evropi i Americi? Rekla si jednom da je svirati u Americi izazov. U kom smislu?

Američka publika momentalno reaguje na svaki ton koji odsviraš, na svaku reč u pesmi koju otpevaš. Oni tačno znaju zašto ja, na primer, sviram neki solo na gitari na jedan način ili zašto je neki ton obojen na određen način. Evropska publika voli da se zabavlja na koncertima i jazz&blues festivalima, ali nema toliko direktne reakcije na ono što sviraš.

Da li je Amsterdam grad u kome planiraš da provedeš ostatak života i da li ti je žao što si zbog muzičke karijere morala da odeš iz Beograda?

Trenutno razmišljamo o selidbi u Ameriku, jer sam ja sve više okrenuta tamošnjoj publici. Još se nismo odlučili gde će to biti, a dvoumimo se između Njujorka, Čikaga i Los Anđelesa. Kalifornija ima najveće šanse jer nam je dosta amsterdamske kiše. Beograd mi jako nedostaje, i on me je napravio onakvom kakva jesam. Nažalost, ne mogu da živim u njemu, ne zbog loše političke i ekonomske situacije, nego zbog posla kojim se bavim. Čak ni Amsterdam nije najbolje mesto za to, ali s obzirom na to da sam za proteklih desetak godina izgradila svoju publiku širom Evrope i Amerike, sad nije toliko ni važno gde sam. To gde si važno je na početku karijere. Možda bih i ja još više uradila da sam odmah otišla u Ameriku. U Beograd dolazim privatno bar dva puta godišnje, a nedavno su me zvali da dođem da sviram na jednom festivalu u Nišu. Poslednji put sam u Srbiji svirala 2006. godine na Voxstock Blues Festu u Košutnjaku.

Formirala si se kao ličnost i kao muzičarka u vremenu političke krize, rata i protesta na ulicama u kojima si i sama učestvovala. Koliko je to sve imalo uticaja na muziku koju praviš?

Ja sam moju prethodnu ploču Still Making History potpuno posvetila tome. Bilo mi je potrebno desetak godina vremenske distance da mogu ta svoja sećanja na ‘90.-e da pretočim u pesme. Radi se o celoj jednoj generaciji jako talentovanih ljudi koji zbog te političke situacije nisu mogli da se iskažu. To, nažalost, nije slučaj samo sa Srbijom i Istočnom Evropom, već i sa zemljama Trećeg sveta, kao što su Venecuela, Brazil, Meksiko… Mene ta njihova situacija inspiriše, a u pesmama sa te ploče sam htela da svima dam neku nadu i da svakog inspirišem da bude uporan u onom čime se bavi. Ja sam na početku svoje karijere imala isti problem – zbog nemanja papira mogla sam da radim samo deset sati nedeljno. Kolege iz benda, menadžeri i ostali, morali su meni da se prilagođavaju. Sve je tako organizovano da ti ne vredi talenat, ako nemaš papire. Najjednostavnije mi je bilo da se udam, a ja to nisam želela, ha, ha…