Pepeo nad Berlinom

Tvrdnja da je Teofil Pančić produktivan pisac može se po odvažnosti i analitičkoj pronicljivosti meriti sa zapažanjem da je Hamlet osećao izvesnu netrpeljivost prema svom stricu, ili da je Čarls Bukovski ponekad voleo da popije. Čovek, jednostavno, piše – kao što kiša pada, reke teku, a putnici putuju. Takva vrsta posvećenosti, istina, neprijatno često ume i da zavara, tačnije da dovede do stadijuma u kome pisanje postaje samo sebi svrha i neosetno prelazi u piskaranje, logorejično produkovanje banalnih kataloga opštih mesta kao podloge autoriteta zasnovanog isključivo na kvantitetu, ne i na kvalitetu onoga što je napisano.

Pančićev je spisateljski ugled, međutim, postavljen na zdrave temelje, o čijoj čvrstini pouzdano svedoči i njegova deveta knjiga, uobičajeno zanimljivog i višestruko asocijativnog naslova: Bašta bez pepela. Podozrivost kakvu bi kod bojažljivih čitalaca ovo delo moglo da podstakne i samim svojim obimom, nepovratno biva raspršena već na prvih desetak od ukupno 450 stranica knjige. Podatak da se ta knjiga čita lako i sa istinskim uživanjem možda postaje zanimljiv ako mu dodamo i činjenicu da je reč o zbirci kritika, prikaza, recenzija i ostalih vidova reagovanja na pročitanu lektiru. Takvo pisanije ponekad zna da bude dosadno čak i onima o čijim delima je reč – izuzev, naravno, u neprijatno zanimljivim slučajevima negativnih kritika.

Na tu vrstu kritike autor Bašte bez pepela nije u ovoj knjizi potrošio previše stranica. Lošu literaturu on kritikuje onako kako ona to i zaslužuje: veoma eksplicitno, ali po pravilu uzgred i usput, pišući gotovo isključivo o knjigama koje su vredne čitalačkog truda. Pri tom se njegov odabir dela za čitanje zasniva na širokogrudosti čitaoca lišenog svih predrasuda, odnosno savesti kritičara vođenog pre svega načelom po kome cilj književne kritike nije da neukima objasni o čemu je reč u jednom delu, već da radoznalima nagovesti zbog čega bi neke knjige valjalo čitati, a neke ne. Takva orijentacija naročito je vidljiva u prvom, najdužem od tri dela knjige, u kome pod naslovom „Proza i okolina“, Pančić piše o prevedenoj prozi. Prevodima je, u stvari, posvećena (uz nekoliko opravdanih izuzetaka) čitava Bašta, koja na taj način postaje prirodna dopuna knjizi Na hartijskom zadatku, posvećenoj kritičkom provetravanju srpske literature. Neke od vrlina te zbirke tekstova, u ovoj postaju još uočljivije. Pre svih ostalih, valja dodatno istaći već pomenuti demokratski pluralizam u izboru lektire: ovde ne samo da nema unapred određenih favorita i autsajdera, već nema ni unapred zadate poetike: dopušteno je i dobrodošlo sve iz čega nastaje dobra književnost, svi žanrovi, pristupi i stilske formacije, u širokom rasponu od Vudija Alena do Viktora Peljevina. Kad smo kod Peljevina, valja istaći i činjenicu da se Teofil Pančić s uspehom bori protiv potpunog angloamerikanizovanja srpske prevodne literature (koje potpisniku ovog teksta možda i ne bi trebalo da smeta – ali mu, eto, ipak pomalo ide na nerve, možda i zbog drečavog pakovanja većine takvih štamparskih poduhvata). Stupajući na čelu duge kolone Rusa, Nemaca, Čeha i predstavnika ostalih nacija koje nešto teže uspevaju da se izbore za mesto na policama ovdašnjih supermarketa (pozdrav Brusu Springstinu i Muharemu Bazdulju), Pančić nas podseća da se literatura vredna pažnje ne piše samo na jeziku Tonija Parsonsa i Sofi Kinsele. Zbog toga i nije sklon da na ovo dvoje i njima slične predstavnike onoga što on naziva „priknjiževnom konfekcijom“ troši svoju čitalačku energiju – ali će zato teško oborivim argumentima lako odbraniti sablažnjivu tvrdnju da je prečesto i olako osporavani Nik Hornbi, jednostavno, sjajan pisac, dok će Alanu Rob-Grijeu opravdano dodeliti status „nečitljivog klasika“.

Nepristajanje na unapred zadate kanone i konvencije Pančić – na radost čitaoca – obilato pokazuje i svojim načinom pisanja. U ovoj knjizi ni najzlonamerniji tragač neće pronaći ni traga od onih prelepih sintagmi tipa „vešto poigravanje žanrovskim konvencijama“ ili „stilski vatromet koji nikoga neće ostaviti ravnodušnim“ – frazetina tako karakterističnih za književnu onaniju i kritičarsku lenjost iz kakve nastaju obesmišljeni rutinski prikazi koji nikome ne znače ništa. Teofil se Pančić nemilosrdno podsmeva takvom, narcisoidnom i nakaradnom metajeziku kritike i takozvanog književnog establišmenta (šta god to bilo), i to bi svakako bio odveć opasan posao, da nije poduprt ubedljivom, a tako prijatno nenametljivom književno-teorijskom kompetentnošću. Iz nje izrasta dragocena sposobnost da se u svega nekoliko rečenica čvrsto i precizno odredi mesto autora i dela kako u aktuelnom trenutku, tako i u širem kontekstu književne tradicije (videti, na primer, analizu „slučaja Kundera“, 47-50). Na sličan način uhvaćena je, u drugom delu knjige („O opštim stvarima“) i suština mnogih vanknjiževnih fenomena. Tu su, pod oznakom non–fiction, od Tomasa Mana do Zorana Predina, okupljene knjige koje, na mnogo različitih načina, sumiraju svoje (ponekad i ne samo svoje) vreme. Iz većine njih pomalja se pitanje gde je to, kada i kako dvadeseti vek krenuo u pogrešnom pravcu, tako pogrešnom da se dovukao i do svog kraja ne uspevši da pronađe sebe, naročito ne u ovom delu sveta. Ruševine Berlinskog zida očito nisu dovoljno visok vidikovac da bi se sa njih mogla sagledati nova Evropa.

Tako „otvaranje očiju“ ipak ostaje zadatak namenjen pre svega onima kojima je posvećen najveći deo ove knjige – piscima. Tim povodom, njen autor često upozorava na složenu povezanost estetike i etike, odnosno na činjenicu da se ne može dobro pisati ako se zlo misli. Korisno je, u tom smislu, videti poučnu priču o Eduardu Limonovu (411-414), koja otvara završni deo knjige („Povodi“) i retrospektivno ukazuje na dragoceni dodatni smisao tekstova okupljenih u njoj. Taj smisao proističe pre svega iz autorove neokrnjene vere u to da bi književnost trebalo da može ako ne da menja, onda bar da objasni ovaj sve teže objašnjivi svet. Pišući o stranim piscima, Teofil Pančić kao da sve vreme tiho i uporno preklinje ovdašnje da pogledaju preko trošnog plota i porazmisle da li se može pisati i nekako drugačije, upozorava ih da su nepovratno prošle i pedesete i sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka, ali da devedesete – pored ostalog i zahvaljujući nečinjenju pisaca – kao da nekako i dalje traju, čekajući nekog ko će umeti da ih upakuje u fasciklu s natpisom obrađeno i odloži na policu. Zato je u ovoj knjizi o prevedenim knjigama jedno od najznačajnijih ono koje se odnosi na neprevedene i nenapisane knjige, postavljeno povodom nepretencioznog, lucidnog i duhovitog romana Nebo pod Berlinom Jaroslava Rudiša: „Zašto naši pisci (više) ne umeju da pišu ovakve knjige?“ Stvarno (uz dužno poštovanje prema retkim izuzecima), zašto? Ako neko sazna, neka javi.