Poigravanje s mogućnostima alternativne istorije iliti metod šta-bi-bilo-da-je-bilo jedna je od književnih caka osobito dragih autorima SF-provenijencije; mogućnosti koje ovaj metod pruža ipak su daleko šire, a sama je ta stvar – to preraspodeljivanje karata unazad – nesumnjivo prenapučena filozofskim i metafizičkim konotacijama koje veštom i ambicioznom piscu (scenaristi, režiseru) pružaju nedogledne mogućnosti i nude izazove kojima je nemoguće odupreti se. Obično se izabere jedan trenutak u „realno dogođenom“ istorijskom vremenu, i događanja odatle pa nadalje & ubuduće se „zakrive“ na neku sasvim drugu stranu od one o kojoj svedoče udžbenici istorije ili kolektivno epohalno pamćenje i iskustvo. Može se i nešto drugačije: kreirati više različitih opcija događanja, kojima je poslednji zajednički Koren U Vremenu ona tačka na kojoj su se dešavanja počela odvijati u različitim pravcima, obično zahvaljujući nekoj banalnoj sitnici koja je – eto nama neke vrste „teorije haosa“ na delu! – promenila tok neke istorije, bilo opšte ili tek lične. Druga je stvar šta na kraju od svega toga ispadne: život je nekom majka, a nekom maćeha, pa tako neko, recimo, snimi barem gledljivu limunadesku kao Sliding Doors, a neko krajnje malerozan porodi Balkanska pravila! Na nešto „prizemnijem“ nivou, ove vremensko-čvorišne zvrčke mogu pružiti makar bizarnu zabavu prožetu srsima „neutvrdivog“ porekla: čitaocu/gledaocu nije baš svejedno kada se suoči sa „nedogođenom istorijom“ koja po ubedljivosti i verovatnosti (ostvarivosti!) ne zaostaje za onom navodno Jedinom Stvarnom, onom u kojoj mislimo-da-živimo u trenutku ispisivanja ovih redova i u kojoj je, na primer, Džordž Buš Ml. predsednik SAD, Voyager 1 i 2 lete prema Ortovom oblaku na rubu Sunčevog sistema, a Aca se Lukas za to vreme (iliti sinhrono) zblanuto suočava s blago parafizičkim problemom Prazne Lične Karte…
Britanac Robert Heris – bračno stanje: zet Nika Hornbija! – svoj je valjda ponajbolji, desetak godina stari triler Fatherland (Otadžbina; preveo Aleksandar B. Nedeljković; Laguna, Beograd 2002) smestio upravo u jednu mračnu nikada-dogođenu-istoriju: u Hitlerov Berlin 1964! Wermacht & co. dobili su rat i pretvorili vasceli evropski Istok (uključujući evropsku Rusiju) u svoje robovske kolonije, a Zapad (tj. Evropsku uniju!) u manje-više vazalske državice koje pokorno mašu repom čim se već sasvim omatoreli Hitler ljutito nakašlje. Hladni rat je ipak tu, ne brinite, ali vodi se između Vašingtona i Berlina; i detant je takoreći na pomolu, a za njega je najzaslužniji Jedan Od Kenedijevih, inače traljavo maskirani antisemita… Promenilo se, dakle, mnogo toga, ali neke stvari uvek ostaju iste! Napupele jugend-pionirke obeležavaju Firerov 75. rođendan. Čak i Bitlsi praše svoje rane hitove, što se u Nemačkoj drži tek negroidnom dernjavom. Deni Smiricki iz prekrasnih džezerskih knjiga Jozefa Škvoreckog snašao bi se u ovoj Herisovoj stvarnosti kao riba u akvarijumu. Jedna naizgled rutinska istraga dovodi prestoničkog policijskog inspektora Ksavijera Marta (čiji je background, posve ironično, razvijan po uzoru na najtipičnije predstavnike američke hard boiled škole: rezignirani razvedeni usamljenik bez političkih ili bilo kojih drugih iluzija, ali sa i dalje raskravljivim Ljudskim Srcem koje ga ipak povuče da ne pitajući za cenu potraži pravdu, što će reći – nevolje) do nezamislivih otkrića koja će ne samo preobratiti/uništiti njegov dotadašnji život, nego će možda – to morate sami da otkrijete! – i da iznova napiše, da iz logorskog pepela rekonstruiše zatomljenu istoriju evropskog kontinenta od dolaska nacista na vlast. Heris tako čitaoca uvodi u vrtlog zbivanja u kojima se korak po korak razotkriva zlikovačka i nakazna suština jednog bestijalnog poretka koji je sve svoje monumentalne zločine zabašurio iza pompezne fasade i moći Ratnog Pobednika kojem se čak i „slobodni“ ostatak sveta ulizuje uljuljkan famoznom „realpolitikom“… U ovoj je, dakle, alternativnoj istoriji Vinston Čerčil – kao metafora, pre svega – gubitnik i istorijski magarac, i živi zaboravljen u kanadskom izgnanstvu.
U veštini pisanja i poznavanju zakonitosti žanra Herisu je teško naći ozbiljnu mahanu: njegov je prikaz posleratnog, nikad-sagrađenog Berlina (modeliranog po stvarnim skicama Alberta Špera!) upravo fascinantan, kao i veština karakterizacije likova i građenja permanentne tenzije kojoj teško da može konkurisati bilo koji „realnoistorijski“ suspense. Minuciozni mehanizam konstruisanja „alternativne istorije“ tako je dobro zasnovan da su vrlo retka iskliznuća u proizvoljnost i neubedljivost; Heris je, uostalom, za potrebe ove knjige dugo okapao po najrazličitijim bibliotekama i arhivima, i mnogi su od likova romana „istorijske“ ličnosti – osim što im je Heris promenio sudbine i produžio živote…
Radi se, dakle, o trileru najvišeg reda, ali to možda ne bi bilo „dovoljno“ da Fatherland preporuči svakome ko, mimo kanonizovanih žanrova, traga za Dobrom Književnošću. Otadžbina je, međutim, žanrovski roman koliko i Pekićevo Besnilo – dakle sasvim, a ipak – nimalo! Odnosno, u pitanju je „visoka“ književnost koja se razbaškarila u kaobajagi profanoj formi trilera na radost i jednog i drugog, uzbudljivi moderni moralitet, cinična – ne i nihilistička! – priča o Zlu sakrivenom iza standardnih rituala Moći i obožavanja paganskih idola Države i Nacije, koji tobože za Zlo „nisu sposobni“, a ako i jesu, to se ne sme znati jer bi sasulo celu otadžbinsku koncepciju u paramparčad. O tom postepenom ljuštenju kore iluzija o „otadžbinskom“, dovedenom do zlikovačkog apsurda u jednom manijakalnom režimu – kao o izborenoj slobodi koja se plaća najvišom cenom – pri/o/poveda Robert Haris u ovom romanu. Glavna hrana zla je zlo samo, zlo koje je toliko veliko, sistematsko i iznad svega sumanuto i besmisleno da „pristojni ljudi“ naprosto odbijaju da poveruju da je „to sve baš tako“ – blentavoj, ako već ne svesno hipokritskoj „objektivnosti“ (toj velikoj boljci mišljenja o Zlu!) nekako se čini da je sve to ipak preterivanje i hladnoratovska propaganda… A oko Osvjenćima i Treblinke, oko Jasenovca i Manjače, bašta je izgažena, pepeo je rasprhnut, ali uvek će se naći neko da tu izoranu zemlju razgrne, da pronađe trag zločina, da razgrne mrak, da izroni skelet koji će svedočiti o poganoj naravi svake otadžbine koja, kao neki dragstor–vampir, neprestano veselo bubri sisajući ljudsku krv.
