Pećine u nama samima

Na početku sedme knjige dijaloga Država, Platon nam predočava neobičnu sliku: u dubokoj pećini u koju ne prodire svetlost dana pronalazimo zatočenike okovane lancima na takav način da nisu u stanju da se osvrnu oko sebe. Njihovim vidnim poljem dominira pećinski zid na kome mogu da opaze isključivo senke – njih samih, ali i senke bića koja im promiču iza leđa, obasjana pećinskom vatrom. Kada jedan od njih, oslobođen, bude u prilici da se osvrne, suočiće se sa drugačijom realnošću od one u koju je do tada verovao. Nakon izlaska na svetlost dana, predmeti viđeni u pećini činiće se manje izvesnim u odnosu na one obasjane suncem. Na kraju, nekadašnji zatvorenik vraća se u pećinu, ali bivšim sapatnicima ne može da prenese saznanja koja nadilaze njihova iskustva. Zatočenici, drugim rečima, ne razumeju o čemu im on govori. Nezavisno od toga da li je odredimo kao mit ili alegoriju, Platonova pripovest svojom je slikovitošću i značenjima hiljadama godina inspirisala ne samo filozofe. Deset tekstova koji sačinjavaju knjigu Dragana Proleta Pećinski zaokret promišljaju sliku Platonove pećine u različitim istorijskim kontekstima i mogu da se čitaju sukcesivno ili parataktički, sa ozbiljnošću koja podrazumeva filozofsko znanje, ali i manje obavezujuće ukoliko, recimo, nastojimo da pronađemo nit vodilju u mnoštvu tema i ekskursa kojima ova knjiga obiluje. U svakome od tih pristupa sadržaj se, nenametljivo i s distancom (kako filozofija to već ume), obraća našem vremenu i prilikama sa kojima smo suočeni.

...

FILOZOFIJA SLOBODE

Dragan Prole kroz vizuru pećine predočava filozofske refleksije različitih istorijskih formacija. U svakoj od njih možemo da uočimo emancipatorski ton, otvorenost za drugo i drugačije, duh dijaloga, ali isto tako i pritajeno “zlo” insistiranja na jednoobraznom i nepromenljivom svetonazoru koji zahteva potpuno povinovanje. Uspinjanje ka idejama nije uvek dobro, kao što poniranje u dubinu pećine ne znači da je reč o zlu. Renesansno oduševljenje drugim kulturama okončava se u stvaranju reprezentativnog uzora, na osnovu koga se mere i procenjuju drugačiji kulturni sklopovi. Treba uspostaviti hijerarhiju, odvojiti istinsko od nižerazrednog i irelevantnog, centar od periferije, referentno od onog što se njime meri, civilizovane od necivilizovanih, koje treba oblikovati prema uzoru. Otvorenost za druge prerasta u dominaciju koja nadilazi područje kulture. Nadalje, Kantova filozofija slobode koja nas oslobađa autoriteta upozorava upravo na sveprisutnu opasnost od neslobode, jer, kako kaže Prole, dok Aristotel tvrdi da svi ljudi po prirodi teže znanju, “kod Kanta svaki čovek po prirodi teži dogmatizmu”. Nasuprot moralnom delovanju, kojim se kod Kanta jedino može napustiti pećina, na svetlu dana vreba samovolja, koja nastoji da se prokrijumčari kao zakon i sebe smešta u njegovo središte. Politički život koji nudi dogmatizam može da bude samo despotski. Utoliko oslobađanje od prirodnog postojanja, izlazak iz sveta senki, ne jemči slobodu. Izvanpećinski svet ispostavlja se kao suptilniji oblik onih opasnosti koje vrebaju u pećini. Dostojevski pokazuje kako i same ideje mogu da bude isto što senke, odnosno da njihovo slepo prihvatanje izaziva društvena bespuća. Prole naglašava Kafkino naizgled paradoksalno uverenje da je nasilje u društvu omogućeno zakonom. Selektivna primena prava podrazumeva moć u njegovom središtu, a država, nastala iz potrebe da se puka sila isključi iz ljudske zajednice, postaje agregat nasilja i okreće se protiv društva koje bi trebalo da organizuje. Zlo koje se javlja u svetu ideja povratno utiče na ljudski svet, stvarajući u njemu poredak discipline i moći.

NEPRENOSIVOST ISKUSTVA ZLA

Zlo, u nekom od svojih oblika, često ostaje anonimno ili sakriveno. Isto tako, iskustvo zla je takav šok da ga je nemoguće predočiti drugima. Uzalud su izbeglice iz Beča upozoravale novosadske Jevreje na ono što će se uskoro dogoditi. Takvo nešto bilo je teško shvatljivo u civilizaciji za koju se verovalo da je prevladala varvarstvo prošlih vremena. Govoreći o nemogućnosti izražavanja iskustva sa kojim su se suočili preživeli zatočenici koncentracionih logora, Prole ukazuje na njihovu sličnost sa Platonovim povratnikom u pećinu. Ova paralela podstiče pitanja koja se mogu uputiti našem vremenu: da li opisani hermeneutički jaz važi za svakoga ko u nekom stanju stvari prepozna zlo ili ukazuje na tamnu stranu svetle budućnosti, na opasnosti izvan pećine? Da li je pometnja razumevanja uzrok izostanka mobilizacije pred zajedničkom ugroženošću?

FENOMENOLOGIJA ZLA

Posmatrano kroz vizuru Huserlove fenomenologije, pećinski zatočenik je slepljen sa iskustvima, ali nije za njih odsudno vezan. Redukcija na ono što se može racionalno opravdati, napuštanje prirodnog stava, međutim, uključuje sartrovsku mučninu prema našoj pećinskoj egzistenciji. A ta mučnina, u situaciji kada racionalni svet zadobija lik vođe, kao personaliozovane osnove sveg znanja, premeće se u gađenje prema objektima vođinog prezira. Figura gađenja, smatra Prole, dopunjuje tezu Hane Arent o banalnosti zla, jer objašnjava energiju i podsticaje koji su bili nužni za organizovanje i sprovođenje Holokausta. Gađenje opravdava dehumanizaciju, podelu na čiste i prljave, a zatim i organizaciju “sanitarnih protokola”. Rezultat je negiranje pojma ljudskog roda. Postoje samo rase, superiorne ili inferiorne. Samim tim mora biti napravljen red i u pećini, ili, još doslednije, rase koje nisu superiorne treba da budu proterane u sopstvenu špilju. Parola hospites non sit, pokazuje Prole, odnosi se na “radikalne strance”. Strano i nepoznato uvodi sasvim drugačiju, šokantnu realnost. Nesposobnost za suočavanje sa drugačijim podstiče neprijateljstvo, a ono je credo totalitarizma. Različiti vidovi isključenosti svedoče da se ideja rasne čistote i segregiranja onih čije postojanje “šokira” ne iscrpljuje u nacizmu, odnosno da je daleko raširenija.

NAUTIČKA MUDROST

U završnom poglavlju knjige Dragana Proleta, na temelju analize dionizijstva u delu Eugena Finka, istaknuta je razlika između sklonosti ka jednom zasvagda uređenom svetu, i stalnog preispitivanja. Suočavanje misli sa životom, što bi odgovaralo platonističkom posredovanju ideje i mnoštva, Fink, na Ničeovom tragu, sagledava putem sinteze ontologije i meontike, istraživanja bića u suočavanju sa nebićem. Istinsko filozofiranje zato podrazumeva napuštanje sigurnosti kopna i odlazak na pučinu. A nautička mudrost, naglašava Prole, ne otkriva siguran smer za buduću filozofiju. Dionizijski tragički lik, takođe pokazuje da otkrivanje istine ne donosi sreću, već daleko pre patnju i nesigurnost. Nema svetla koje će spasonosno zasijati na kraju tunela, nema bliskosti lepote i istine. Tragička istina je zato istina pećinskog zaokreta, u kome se susreću biće i drugo, gde se sudaraju morske struje, čineći plovidbu sasvim neizvesnom.

U toj neizvesnosti, ipak, treba prepoznati “ono spasonosno” od svake ideologizacije, dogmatizma i totalitarnosti. Pogled na istoriju iz Platonove pećine u tom smislu se obraća ne samo našem vremenu nego i aktuelnim prilikama: najava slobode lako postaje sopstvena parodija, pa “oblici zapovedanja, povinovanja i pristajanja dominiraju javnim prostorom”, a hipostaziranje ideja i apoteoza emancipatorskih projekata završavaju u ignorisanju drugog. Pa ipak, despotizam, kao primer agresivne isključivosti, zahteva apsolutno priznanje, negirajući slobodu onih koji treba da ga pruže. Priznanje može da potekne samo od slobodnih ljudi, i baš zato despotizam ne može da postane apsolutan.