Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
SKC, 1. juni
Promovišući album Ledeno doba na besplatnom koncertu pod Nebojšinom kulom, a kompilaciju sa samo dve nove pesme na stadionu Tašmajdan, Partibrejkersi su morali da budu svesni da će doći do izvesnog zasićenja beogradske publike: bašta SKC-a nije bila puna u leto 1999. godine, i to se odrazilo kao znatno manja tenzija nego što je to za ovaj bend bilo uobičajeno.
U međuvremenu nije bilo novih solo izdanja, pa je pauza od dve godine ispala prirodna, uz večito pitanje koliko je moguće živeti „samo od koncerata u unutrašnjosti“. (U slučaju Partibrejkersa očigledno jeste.) Nije, doduše, bilo ni neko vreme za rokenrol, a dve kampanje nevladinih organizacija i skupovi simpatizera (bivše) opozicije pružili su ipak nekakav razlog da se ostane u formi. S druge strane, Beogradu se posrećilo više rokenrola nego što je u mutnim godinama navikao: KUD Idijoti, Rundek, Psihomodo pop, festival Automatika, KKN, više puta Rambo… na nekim skorijim dešavanjima poseta je (normalno) počela da opada, a promoteri su dobili razlog za brigu.
Zakazivanje novog koncerta bez nekog jasnijeg povoda otvaralo je istu dilemu: da li će Beograd reagovati onako kako je bend zaslužio. Kad Rambo ne napuni SKC, to nije greh jer njegova muzika (pogotovo u poslednje vreme) ne traži „znoj i suze“, već uši – pa je čak zgodnije ako vam se komšije ne penju za vratom. A možete li zamisliti Hipnotisanu gomilu pred polupraznom baštom?
E sad, glavna dilema je otklonjena kada je karata nestalo sa blagajne. Sve je dalje bilo na Canetu i ekipi, uz primedbu da je novi menadžment (ekipa Konstantina Polzovića iz Novog Sada), uz sve „neobičnosti“ za našu scenu (strog režim akreditacija, striktna pravila za TV ekipe i fotografe), ipak učinio ono najbitnije (tako treba, ali to nikako da prihvatimo!) – oslobodio muzičare bilo kakve brige osim one o nastupu.
Partibrejkersi su se uželeli prave svirke pred Beograđanima, bili su motivisani i izuzetno raspoloženi, a to znači da su iz sebe izvukli maksimum. Cane je ispoljio priličnu nervozu u početku, kojoj je doprineo i neopisivi broom dubljih frekvencija iz zvučnika i monitora. Više puta je ukazao toncima na to, ali do kraja koncerta nije dobio idealnu sliku, ali onda ni mario šta se dešava. Prelomni trenutak „otkačenosti iz stvarnog sveta“ bio je Hiljadu godina, negde na sredini koncerta: iz čista mira je počeo da poskakuje na bini kao tinejdžer, na ogromno iznenađenje svih koji su zaboravili Beograd iz vremena Paket aranžmana i Caneta iz vremena Urbane gerile. Hitovi Brejkersa imaju status himni – bend prži do iznemoglosti, a publika usaglašeno peva sve refrene. Za cveće ipak nema mesta – stari panker volejem je razneo buket koji mu se u jednom trenutku stvorio pred nogama. S druge strane, manji prostor je omogućio da bend izvede sve „sporije“ pesme osim Najbolje se putuje, prihvatajući povremeno ulogu zrelih rokera, po pravilu uz majstorski Antonov gitarski učinak. Basista Miša Karajanković je strpljivo i precizno punio zvuk oko dvojice frontmena, za razliku od bubnjara Velimira Miloša, na čijem se licu očitavao entuzijazam i zaista uložen trud, ali je ipak oscilirao u tempu više nego što to dozvoljava rhythm and blues, i povremeno dinamički neprimereno štrčao.
Među pravim novostima su čak četiri nove pesme: Svaki dan, Pust grad, Pogledaj i (umerenijeg tempa) Da li se još volimo?. Posebno su zanimljive druge dve, sa nešto novih boja i aranžmanskih rešenja, kao dobra najava albuma za jesen. (Bend je već spremio 12 pesama, pretpostavljam da i ostale čeka izvesna provera pred auditorijumom, a album će snimati Vlada Negovanović.) Druga novost je povratak na formaciju kvarteta: neminovan, jer je druga gitara remetila idealan naboj između Caneta i Antona.
Koncert je, po običaju, završen „teškom mukom“ – čak se ni profesionalcima u bekstejdžu nije išlo kući. Posle četiri numere, Cane i drugovi zasvirali su Molitvu, i to je, jasno, bilo zgodno za kraj, a taman fino da na binu uleti usnoharmonikaš Pera Džo i sa Antonom raplete bluz improvizaciju, dok se pevač uveliko hladio iza bine.
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve