Još kao studentu, slika Antoana Vatoa Žersenova firma iz prve polovine XVIII veka, iz tada nejasnih razloga, delovala je na mene impresivno. Sada sam u mogućnosti da svesnije govorim o mom tadašnjem utisku. Fascinantna je, zaista, činjenica da su ljudi pre skoro 300 godina, tamo negde, odlazili u prodavnice namenjene umetničkim delima i kupovali ih, prema svom ukusu, potrebi, mogućnostima ili socijalnim zahtevima. Fascinantno, s obzirom na činjenicu da živimo u dvomilionskom gradu sa dve privatne galerije savremene umetnosti, više od četvrt milenijuma kasnije.
U velikom delu naše kulturne javnosti rašireno je nerazumevanje i neshvatanje (dopunjeno brojnim predrasudama) trzišta i vezi s njim i umetnosti. Često se srećem sa idejama da bi se taj problem (nepostojanje tržišta) mogao rešiti nekim administrativnim regulama, paragrafima ili amandmanima. Da treba da se pojavi neko ko će pravnim aktom proglasiti njegovo postojanje. Ovakva mišljenja posledica su patološke potrebe našeg čoveka da njegove probleme rešava neki službenik, po mogućstvu ministar, kao i paničnog straha ideološki različitih vladajućih elita od uspešnog i samosvojnog pojedinca, nezavisnog od države i partije. Posledica svega je da tržišta umetnosti nikada nije bilo, da je umetnost, bar ovde, uvek bila u raljama politike i države (tako je još uvek). Izlaganje u inostranstvu je takođe jedna kategorija koja je u svesti naših umetnika povezana sa državom i državnim projektima. Praktično, uvek vam je bilo potrebno političko odobrenje ili barem slaganje, jedan vid dozvole. Kad o tome razmišljam uvek se prisetim onih dozvola za izvoz robe iz zemlje kojima su se praktično ucenjivali preduzetni ljudi, a koje su postojale do pre neku godinu.
Izlaganje moje matične galerije Zvono na internacionalnim sajmovima umetnosti smatram revolucijom u odnosu na prethodno spomenuti kontekst. Zaista je uzbuđujuća i oslobađajuća situacija kada se nađete među desetinama galerija od Njujorka do Tokija (via Evropa), izmedu giganata kao što je Marlboro Fine Art iz Londona ili male nezavisne galerija iz Koreje. Zaista ste u mogućnosti da sagledate vrednost vašeg rada u jednom globalnom kontekstu, kao i da se oslobodite predrasuda o tome kako stvari u velikom svetu funkcionišu.
Činjenica je da je svetsko tržište dela savremene umetnosti u krizi. Za razliku od marketinški besprekorno urađenih kampanja za prodaju kapitalnih slika pojedinih velikana moderne umetnosti (Rotko, Polok), dela savremenih, a pogotovo mladih umetnika, teško se i retko prodaju. Potencijalni investitori i kolekcionari radije se odluče za kupovinu dela „proverene vrednosti“ nego da rizikuju sa nekim mladim i avangardnim autorom, što neodoljivo podseća na našu situaciju.
Poreske olakšice, jedan od omiljenih mitova svih koji lamentiraju nad nepostojanjem tržišta, u većem broju evropskih zemalja su ukinute ili se ukidaju. U SR Nemačkoj, kao najvećem aumetničkom tržištu Evrope, pre dve godine. U godinama velikih ekonomskih promena, seljenju ekonomije na Daleki istok i nizu kriza, javne uprave su se odlučile za štednju i naplatu poreza.
U SAD one i dalje postoje, ali samo za donacije (materijalna sredstva ili umetnička dela) javnim ustanovama i institucijama poput muzeja ili univerzitetskih kolekcija. One se ne odnose na privatne akvizicije. One su samo još jedan od niza „vozova“ u koje smo propustili da uđemo. S obzirom na integrisanost svetske ekonomije i mogućnosti lokalne, teško da se mogu očekivati tako velikodušna rešenja o umanjenju poreske osnove zbog umetnosti u skorije vreme.
Uticajna austrijska galeristkinja Grita Insam u intervjuu objavljenom u časopisu „Report“ (broj 1. za 2007. godinu, izdanje Erste banke, program za pomoć civilnom društvu i umetnosti), govori o karakteristikama tržišta na početku njenog galerijskog posla davnih šezdesetih. Ona govori o vladavini pseudometafizičke, fantastične, nadrealne i svake vrste malograđanske umetnosti u Beču, tokom šezdesetih i sedamdesetih, kao i poplavi serigrafija i desetinama gotovo identičnih dela pojedinih autora i vrtoglavom rastu cena za, ispostaviće se, gotovo bezvredne radove što je na kraju dovelo do dugotrajnog nepoverenja potencijalnih investitora. Bilo je potrebno skoro 15 godina rada da bi se ukazalo na istinske vrednosti i obnovilo poverenje. Gospođa Insam je to objasnila, za nas vrlo zanimljivo, posledicom rata, društvenim promenama njime izazvanim, kao i s njima povezanim barijerama u protoku informacija u oblasti umetnosti. Zaista, frapantna sličnost sa našom stvarnošću.
Smatram, da se radi napretka moramo osloboditi neplodotvornih zabluda o „obećanoj zemlji“, o tome da je negde drugde mnogo bolje. Umetnost se svuda teško prodaje, samo neukus ima sigurnog kupca. Genija poput Marka Rotka kupovali su retko i za male sume, a Poloka još ređe i za još manje iznose.
Naša lokalna pozicija nije ni po čemu jedinstvena. Stvaranje tržišta je proces. Kako je on tekao u SAD najlepše je opisano u romanu Potraži moje lice Dž. Apdajka, inače prijatelja mnogih velikana američke moderne umetnosti. Tržište je mera i posledica moderniteta društva. Za taj proces je potrebno vreme i nema načina da mi preskočimo neku od faza razvoja. Za njegov uspeh smo odgovorni svi mi koji učestvujemo u umetničkoj produkciji. Tržište nastaje u interakciji umetnik–galerija–klijent i moramo izgraditi međusobno poverenje. Proces stvaranja tržišta ne može izneti neka apstraktna Država, nego konkretne Ličnosti.
Jer se one sretnu u prodavnici umetničkih dela i pokušaju da sklope posao, kao kod Vatoa.
A za to nisu potrebni paragrafi i amandmani.
