Ljubljanska pank-rok grupa Pankrti je u Beogradu povodom 45-godišnjice objavljivanja debi albuma “Dolgcajt” podsetila kako egzistencijalna dosada i dalje okupira naše živote
„Više niko ovako ne svira“, rekao je jedan iskusni posetilac koncerata u našem gradu, nakon upravo okončanog nastupa legendarne ljubljanske pank-rok grupe Pankrti, održanog u sali Amerikana, Doma omladine Beograda, u petak 11. aprila. Kao deo mini-turneje „Dolgcajt 2025“ – posvećene, naravno, 45-ogodišnjici objavljivanja njihovog uticajnog debi albuma Dolgcajt (Dosada) iz 1980. – bend se vratio gradovima u kojima je oduvek imao najviše uspeha, te su Ljubljana, Zagreb i Beograd, barem zasad, imali tu čast da ih Pankrti posete i podsete kako egzistencijalna dosada i dalje okupira naše živote, koliko god se nama činilo da oni danas hitro i napredno teku ka budućnosti, svojim neumoljivim digitalnim smerovima.
Klopke svirepog kapitalizma
Vreme se zaista munjevito ubrzava, kao što je to već odavno primećeno, naročito ako provodite vreme u društvu naših malih tehnoloških drugara, od milja nazvanih „gadžetima“. Ali, niko još da progovori o fenomenu ubrzanog vraćanja vremena… unazad! Poslednjih meseci, sa gostovanjima bendova poput Prljavog kazališta, Laibacha i konačno Pankrta, svedočimo neverovatnoj pojavi da poruke novotalasnih i pank sastava iz nekadašnje Socijalističke Jugoslavije, padaju ovih dana još i na mnogo plodnije tle nego ikada pre.
Izgleda da su još onomad naslućene klopke svirepog kapitalizma, sada došle na ispunjenje i krvavu naplatu od naivnih malih ljudi. Kazalište, Laibach i Pankrti u Beogradu, drugim rečima, poručuju: dok ste vi zabavljeni takozvanim aktuelnim, a zapravo veštački sintetizovanim događajima što šljašte i zasenjuju – negde tamo u daljini aploudovane slike stvarnosti u medijima, odigrava se ona jeziva drama, istinska transakcija, u kojoj ne samo vaša imovina, nego i vaše duše, postaju deo nevidljivog tržišta restauriranog robovlasničkog sistema, gde niko suštinski više nema nikakva prava. Sem onog da postoji i da za mašineriju vlasti iz sve snage šljaka.
Rekosmo li maločas kapitalizam? Ma ne, kapitalizam je u stvari crtani film za sve ovo oko nas! Na delu je, dragi prijatelji, i bukvalno prisvajanje vaše ličnosti, otimanje humane suštine vašeg sopstva u slavu totalne podređenosti gubitnika u tranziciji, i to stvarno, virtuelno i kakogod još hoćete.
Dosada nije nestala
U najavi za izvesnu pesmu, Peter Lovšin, jedan od najznačajnijih frontmena neke i dalje važne grupe ponikle u SFR Jugoslaviji, kazaće baš to: „Dosada nije nestala!“, samo je dobila drugi oblik. I zbilja, prvi deo koncerta, posvećen kultnim numerama sa debi albuma Pankrta, u potpunosti oživljava mladalačku reakciju 1980. godine na skučenost duha i ograničene mogućnosti da se živi po svojim merilima – pesme „Lepi in prazni“, „Jest sem na liniji“, „Sedemnajst“, „Kdo so ti ljudje“ i uraganska „Lublana je bulana“, podsetile su nas na to kako su rok grupe nekada davno izražavale strahove i nade čitave jedne generacije na socijalističkom istoku Evrope, umesto da budu tek tržišno isplativi hit-mejkeri ili nedajbože maskote i propagandisti establišmenta. 
Pankrti, između ostalih sličnih radikalnih jugoslovenskih bendova, i te kako pamte ono vreme kada smo, nakon Titove smrti, zakoračili u punoj brzini preko ivice obećanog blagostanja, direktno u brutalnu provaliju rasprodaje tela i duha. Pank i novi talas u SFRJ, pokušali su doduše da nas – silovitošću mladalačke euforije i instinktivno naslućene pravednosti – vrate sa srozavanja niz tu zavodljivu liticu konzumerizma, ali avaj. Mali republički šerifi već su odlučili kako raskrčmiti nasleđe jedne velike zemlje i kulture, na način dostojan isključivo njihovih malih formata. Ostalo je mračna ex-YU istorija…
Eh, tužnih li sećanja na jednu moguću pank i novotalasnu (r)evoluciju. Da je uspela, možda bismo sada živeli mnogo srećnije, a možebiti i dalje zajedno. Ili bismo, da ne preterujemo, ionako bili izvrgnuti uništenju svega ljudskog, koje je globalno u toku, ali barem ozareni saznanjem kako smo apsolutno sve pokušali da to sprečimo.
Vi u prvim redovima
No, maločas pomenuti set pesama ne samo da je razveselio lica prisutnih, u prepunoj sali Amerikana, nego je podstakao neke nove omladince na „šutku“, koja je na momente podsetila na one nekadašnje raspojasane koloplete od pre više decenija. Draga deco, vi u prvom redu koncerta, sa „mohikana“ frizurama i Ramones majicama, beskrajno hvala što ste ovaj grad još jednom predstavili kao veliki, kosmopolitski i sa srcem na pravom mestu. Dok smo vas posmatrali kako pružate ruke prema Peri Lovšinu i fantastičnom bendu Pankrti, ponovo smo osetili onu vibraciju slobodoumlja i muzičke zanesenosti, bez koje nema ispravnog života kao odraslog čoveka u perspektivi. Vi ste bili ove večeri časni ambasadori Beograda, jurišajući na ograde ispred scene, ne da biste ih porušili u gnevu, već da iskažete dirljivo poštovanje i polet pred sabesednicima, pred filozofima svog ličnog stajališta u sadašnjici, pevajući naglas pesme Pankrta kao himne čiji rok trajanja nikada neće isteći.
Bilo je ovo svedočanstvo neprolaznog sjaja Beograda na barikadama plemenitosti, isto koliko i Pankrta što opstaju na barikadama sopstvenog proročanstva od pre 45 godina. Nepokornost i otpor – zauvek. Jer, revolucija nikad ne prestaje.
Čujemo, kao, bila je loša pozorišna sezona u Srbiji i sad se samo to mora govoriti. Ja, recimo, mislim da smo u “Novosadskom” imali dobru sezonu. Zašto prećutati sve što je dobro? Naivno je misliti da ćemo naštetiti vlasti ako govorimo samo o onome što je loše. Ne, njima to dobro dođe. Mislim da je dobro funkcionisanje vrsta dobrog otpora
Branislav Nušić, Narodni poslanik, JDP; režija Vito Taufer, igraju Dragan Mićanović, Srđan Timarov, Sloboda Mićalović, Aleksandar Đurica, Nataša Ninković, Goran Šušljik, Zoran Cvijanović, Marta Bogosavljević
Saučesnici, režija Marko Novaković, scenario Ognjen Obradović, uloge Nevena Nerandžić, Radovan Vujović, Danica Ristovski, Anica Dobra
Ako se rad “Ispovedaonica” nalazi u crkvi, onda prelazi u primenjenu umetnost, u smislu da je neko samo redizajnirao ispovedaonicu. Ako se rad prebaci u galeriju, onda postaje skulptura. Međutim, čak i u galeriji, ljudi su želeli sednu i pričaju međusobno kroz te rupice, da skulpturu zapravo koriste na tradicionalan način. Bilo je redova za ulazak u “Ispovedaonicu”
Pozorište Atelje 212 ovog februara donosi raznovrstan program — od komedija do uzbudljivih drama
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Zašto je dekan Milivoj Alanović isti kao šovinisti koji su huškali na ratove devedesetih? Zbog čega režimlije ne smeju ni pred sudiju za prekršaje, a kamoli pred Viši sud? I šta je ključni razlog za Vučićev rat protiv naroda i države
Čudo neviđeno u Srbiji – suđenje ministru
Koga plaši slučaj građanina Selakovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
