Pank, metal, štap, kanap… i druge korisne stvari

Ukoliko volite da slušate radio, sigurno vam se često dešavalo, barem dok ste u automobilu, da ne uspete da pronađete niti jednu stanicu koja godi vašem uhu, pa se onda odlučite da u plejer ubacite neki svoj CD, kojeg ste već milion puta preslušali. Ovdašnjim etrom totalitarno dominiraju ili šuplja priča (mada je i nje sve manje), ili narodnjaci, ili popularna muzika bez kičme, u pauzi između reklama, pogodna za sve one koji zapravo i nemaju izgrađen muzički ukus, odnosno nemaju dovoljan postotak vinila u venama! Izuzetaka ima, ali su oni baš retki. Mnoge radijske stanice, koje smo pamtili po dobroj muzici i interesantnoj spiki, prestale su da postoje, zahvaljujući političkom inženjeringu, odnosno „medijskim reformama“ i raznim nametima koje su one donele sa sobom. Ali i zahvaljujući činjenici da je u ovom društvu Grand postao stub oko kojeg se vrti bezmalo celokupna masovna kultura koja donosi bilo kakvu lovu. Ono što je ne baš tako davno bilo normalno i uobičajeno, pa čak i blisko mejnstrimu, preselilo se u područje duboke alternative i počiva na entuzijazmu pojedinaca koji se ne predaju tako lako. Oni koji su opstali na velikom „tržištu“ uglavnom su se morali prilagoditi „stanju stvari“.

Mediji su – ne treba biti medijski ekspert pa to zaključiti – slika i prilika našeg društva, a njihov problem ne krije se samo u političkoj zloupotrebi, poplavi estrade i neukusa svake vrste, već i u siromaštvu duha, jednoobraznosti. Kao i u potpunom odsustvu osećaja za ono što bi se – kako rekosmo, uslovno – moglo nazvati alternativnom kulturom. Kao i celo društvo, nesposobni su ili nezainteresovani da prepoznaju i promovišu „vaninstitucionalne“ vrednosti koje nastaju tu, oko nas. Jeste da su nam tehnologije omogućile da možemo, kada se zakačimo na Internet, slušati šta god nam se ćefne, ali i dalje postoji, itekako postoji, potreba za kvalitetnim radijskim programom, koji će vas autorski i edukativno voditi i kroz svet muzike, i kroz svet u kojem obitavamo. Da je to tako, potvrđuje činjenica da su se radijski mediji, kojima su mnogi predviđali kraj ili bar sunovrat, vratili na velika vrata svuda u svetu.

Nije, zbog svega toga, nikakvo iznenađenje to što je jedan mali novosadski internet-radio pod imenom UnderGrand, pametno vođen, u uslovima zjapeće medijske rupe, za samo nešto više od godinu dana od početka rada postao kultna radio-stanica. Iako ga neki svrstavaju u područje duboke alternative, iako počiva na skoro nadljudskom trudu osnivača i saradnika, bez dinara prihoda, iako funkcioniše uz pomoć štapa i kanapa – ne može se reći da on, po svom sadržaju, predstavlja nekakav žestoki andergraund. Iz prostog razloga što na njemu možete čuti najrazličitiju kvalitetnu muziku – od panka, regea, džeza do metala – koji su diljem sveta ako ne mejnstrim, ono svakako nešto što nije baš tako daleko od njega. Na ovom radiju možemo slušati i razne autorske emisije koje tretiraju muziku, ali i važne društvene teme. Na njemu se prezentuju i nove grupe iz zemlje i regiona, koje bi verovatno u vremenu danas nepopularnog procvata socijalističkog samoupravljanja lagodno živele od svoje muzike, a danas je retko ko i čuo za njih. Bude na UnderGrandu i „neobične“ muzike, ali u onoj meri u kojoj je ona prisutna na nekim popularnim svetskim radio-stanicama koje rade u okviru javnih servisa. Dakle, UnderGrand se može smatrati dubokom alternativom više zahvaljujući sjebanom društvu u kojem nastaje, kao i zbog načina na koji funkcioniše, nego po svom sadržaju. Naime, da nismo pogrešno skrenuli kod Albukerkija, sasvim bi bilo logično da ovakav ili sličan radio ima nacionalnu frekvenciju.

foto: dušan medić

Osnovali su ga prošle godine – simbolički, prvog maja je počeo da emituje program – troje entuzijasta, okupljenih oko dva popularna novosadska fanzin-portala – Dotkomsite i Limancrew. Nikada nisu radili na radiju, ali pretegnula je njihova želja da prošire svoju delatnost, te da ogromnu kolekciju muzike koju su godinama strasno skupljali i klasifikovali – podele sa drugima. To troje ljudi su poštar Zoran Popnovakov, radnik Goran Stepančev i njegova kćerka Gorana, studentkinja. Kasnije im se pridružio i Dragan Toza Milanović, dugogodišnji radijski profesionalac, koji je tokom devedesetih radio u čuvenom požarevačkom radiju Boom 93, a potom i gdegod drugde, pa i na nekim novosadskim radijskim stanicama.

„Još pre četiri-pet godina imao sam ideju da pokrenem radio, kao nekakav nastavak mog portala Dotkomsite, ali se to potom izjalovilo. Prošle godine, nekoliko dana pred prvomajske praznike, u ono najgore doba korone, razgovarao sam sa Goranom i Goranom Stepančev, koji vode portal Limancrew, i oni su ustvrdili da bi bilo dobro da zajedničkim snagama osnujemo radijsku stanicu. Naravno, onlajn, jer za klasični radio valja nabaviti gomilu dozvola i imati brdo novca. Odluka je pala! Iščitao sam razne ‘tutorijale“ i za tri-četiri dana smo počeli, na Praznik rada, da emitujemo program. Postoji softver koji se zove RadioBOSS i koji je veoma lak za rukovanje. Puštali smo moju i Goranovu plej-listu, i po koji džingl i špicu, ali se mora reći da je sve to bilo prilično amaterski. A onda nam se, sticajem okolnosti, pridružio Dragan Toza Milanović, koji ima mnogo radijskog iskustva i koji je značajno podigao kvalitet programa“, kaže Zoran Popnovakov za „Vreme“.

Taj „sticaj okolnosti“ zapravo znači da je Milanović prošle godine odlučio da se iz Požarevca doseli ponovo u Novi Sad, gde je ranije živeo. Njegov sin je video FB post u kojem Popnovakov oglašava sobu za izdavanje. Sa Zoranom se Toza ranije lično nije poznavao, ali su bili prijatelji na društvenim mrežama. Kada se Milanović doselio kod njega, tek tada je saznao za Undergrand radio i, kao podstanar, brzo se priključio ekipi. Prethodno je i on, skoro istovremeno, u Požarevcu pokrenuo internet-radio, ali je odlučio da ga „prisajedini“ UnderGrandu. „Toza je odmah po odlasku počeo da daje savete: ljudi, nemojte ovo, hajmo ovako… Nešto smo prihvatili, nešto nismo, ali se ispostavilo da je u mnogim stvarima bio u pravu. Veoma brzo je postao punopravni član redakcije“, kaže Popnovakov.

Popnovakov ističe da radio počiva na čistom entuzijazmu, a da im se, zbog uštede, server nalazi u Zimbabveu. „Nemamo nikakvih prihoda, nikakvih reklama, jer smo totalni duduci za to. Dobro bi nam došao nekakav marketinški stručnjak, neko ko bi pribavljao reklame. Nismo uspeli da nađemo nekoga ko bi radio na procenat, ko bi i nama i sebi doneo nekakav novac. Imamo desetak emisija, podkasta, ali ništa ne ide uživo, jer nemamo ni resurse, ni odgovarajuću opremu. Ipak, stvari funkcionišu, imamo mnogo slušalaca. U januaru i februaru smo baš razvalili!“, kaže on.

Ističe da je osnovni cilj radija da popuni prazninu na medijskom prostoru. „Kada slušam radio recimo na poslu, spopadne me muka, jer sve stanice zvuče isto. Kao da imamo deset Radija S, četrnaest Prvih ili Naxi radija. Nisam zahtevan. Ne mora to da uvek bude muzika koju ja volim, ali dajte ljudi, budite bar malo drugačiji“, kaže Popnovakov. Milanović dodaje da nije samo problem to što se ista muzika vrti na svim stanicama, nego je problem i u izuzetno skromnom izboru. „Ne možeš svakog dana slušati istu muziku, na šta to liči“, kaže Milanović.

Popnovakov veli da na UnderGrandu ima prostora za sve vrste muzike osim za estradu i narodnjake. Muzika je podeljena na blokove – sat vremena panka, pa sat vremena soula, pa sat vremena džeza… „Iako nema govora, i ovi blokovi su autorski“, kaže on. „Upravo u multižanrovskoj muzičkoj koncepciji koju radio neguje – nalazi se naša snaga“, tvrdi Milanović.

Sagovornici ističu da emisije uređuju i vode entuzijasti iz cele zemlje. „Miljan Ristić iz Negotina vodi emisiju ‘eXperiment’, Vladimir Divjak iz Topole ima emisiju o džezu, tu su i klinci-kosoši koji puštaju hevi-metal i komentarišu ga u stilu Bivisa i Batheda… Milan Vičić iz Požarevca i Aleksa Petrović iz Kruševca uređuju i vode emisiju ‘Džumbus’, u kojoj puštaju svoju muziku i razgovaraju sa različitim ljudima. Danas obojica žive u Novom Sadu, a i članovi su benda ‘Glasovi iz unutrašnjosti’. Nedavno je Milan, recimo, nahvatao vođu Bed Blu Bojsa iz osamdesetih, koji danas živi u Norveškoj. Gosti su mu bili i radijski voditelj Daško Milinović, ekološka aktivistkinja Olivera Radovanović, i tako dalje. Toza vodi emisiju ‘Domus’, u kojoj predstavlja i ‘secira’ domaću muziku. Antonio Jovanović, takođe iz Požarevca, vodi ‘Ciklonizaciju ‘, a Laslo Lenkeš iz Novog Bečeja pušta eksperimentalnu muziku ponedeljkom u emisiji ‘Lost in Music’. Odnedavno i Tatsuki Ishigooka iz Japana ima emisiju na našem radiju. On je metal-entuzijasta i javio nam se. Kazao je da mu se sviđa naš radio, i da bi voleo da dobije sat vremena nedeljno na njemu, da pušta hevi-metal. Mada po mom ukusu, imamo metala malo previše, pristali smo…“, kaže Popnovakov.

Iako radio nije, u klasičnom smislu, politički angažovan, niti ima aktuelnih vesti, ne može se reći da ne promoviše jasan stav. Antifašistički, antinacionalistički, levičarski. I ne može se reći da od politike beži. Navode sagovornici emisiju „Laičke priče“, koju vodi Gorana Stepančev i u kojoj gostuju razni stručnjaci koji laicima pojašnjavaju šta su to teorije zavere, šta je to fašizam, zašto je bitno vakcinisati se… Njihovi ironični džinglovi – ima ih, kažu, pedesetak – tretiraju i aktuelne političke teme. „Trudimo se da se zajebavamo na ozbiljan način“, kaže Milanović.

„Zauzeli smo stav, mi smo levičari, i tu nema greške. Razgovarali smo, recimo, sa jednim potencijalnim saradnikom koji je trebalo da vodi pank-emisiju. Kada je poslušao naš program, rekao je da je bolje da ne sarađujemo. On je, naime, žestoki nacionalista. Nekakav pank-radikal. Ali je bar bio iskren“, kaže Popnovakov.

U jednom od mnogobrojnih tekstova koje možete pronaći na portalima Dotkomsite i Limacrew nalazi se i jedan, što bi naš narod rekao, naročito signifikantan. U pitanju je priča o čuvenoj ulici Laze Telečkog u Novom Sadu, koja je početkom dvehiljaditih bila stecište kvalitetne muzike, dobrih koncerata i kulturne, urbane raje, a u međuvremenu je – u ovih naših dvadeset godina tranzicije – pretvorena u „silikonsku dolinu“, po kojoj špartaju nakinđurene devojke na visokim platformama i nabildovani momci željni kavge, a svuda naokolo pršti novokomponovana muzika. Nije redak slučaj da deca pankera danas slušaju najgori šund. Koliko je ovaj radio zapravo neka vrsta generacijskog vriska, onih koji su rođeni šezdesetih i sedamdesetih, i koji se ne snalaze baš najbolje u novim okolnostima? Koliko su uopšte mladi ljudi zainteresovani da slušaju UnderGrand i njegovu muziku? Koliko su oni žrtve ovdašnje medijske i kulturne ponude?

„Tačno je da mali broj mladih ljudi sluša pank i rokenrol. Ipak, mi smo otvoreni za njih, hoćemo na neki način da ih privučemo i edukujemo. Gorana je jednom rekla: pa vi pravite radio za ‘bumere’. Puštamo stoga i muziku koja je bliska mlađim ljudima, ali ipak nećemo da pravimo trule kompromise“, kaže Popnovakov. Milanović kaže da misli i da zna da postoje mnogi mladi ljudi koji slušaju kvalitetnu muziku i vole alternativnu kulturu, ali su marginalizovani, rascepkani i nevidljivi, „kao i mi“. Cilj ovog radija je, ističu, da ih pronađu i međusobno povežu. „Verujem da postoje ti ljudi, i da ih nije malo, i da ćemo se kad-tad sresti. U svakom, pa i najmanjem gradu, pa i u selima žive ljudi slični nama“, kaže Milanović.

„Svestan sam da nekih para u našem radiju nikada neće biti, ali nećemo odustati. Ipak, kada bi se naš rad bar malo, ono što kažu, monetizovao, da bar imamo za hosting i troškove, to bi nam baš mnogo značilo“, kaže Popnovakov.

Skrećemo, na kraju, pažnju i na dva portala koji stoje iza UnderGrand radija. Ima se tu šta pročitati. Svojevrsni kuriozitet je da su sajt Dotkomsite osnovala dvojica poštara. Pored Popnovakova, tu je i Aleksandar Tepić. Blog koji je trebalo da bude njihov „ventil“ u međuvremenu je prerastao u ozbiljan medij koji ima čak 17 rubrika i koji se skoro svakodnevno osvežava novim sadržajima. I funkcioniše evo već šest godina. Bez para, podrazumeva se. Na sajtu se mogu naći rubrike kao što su: „Iz garaže“, „Susjedi“, „Movizzz“, „Vinyl“, ali i digitalna galerija fotografija. Za karikature je, dok nije otišao u Kanadu, bio zadužen kolega poštar Hugo Nemet, nekadašnji karikaturista nedeljnika „Nezavisni“ i novosadskog „Dnevnika“. Iz rubrike „Tajne poštanske torbe“, u kojoj su zapisivane anegdote – samo pomalo fikcionalizovane – novosadskih poštara, proizašla je i knjiga „Priče iz poštanske torbe“ (pogledaj „Vreme“ broj 172). Pošta Srbije nije procenila da ovu knjigu treba finansijski podržati, pa su je autori štampali o svom trošku.