Ovog ponedeljka otvoren je 55. sajam knjiga u Beogradu. Kao i prethodnih godina, i na ovom Sajmu učestvuje oko 800 izlagača – 423 izdavača plus knjižari i prodavci. Njihove nove i stare knjige su zauzele, kao i prošle godine, oko 31.000 kvadratnih metara Beogradskog sajma, a prezentovane su na štandovima koji se godinama unazad nalaze na istim mestima. Prošle godine ustanovljen koncept – u Prvoj hali domaći i strani izdavači izlažu i prodaju isključivo svoja izdanja, a distributeri i knjižari su u parteru Četvrte hale – primenjen je i ove godine zato što je zaustavio tendenciju pretvaranja Sajma knjiga u vašar.
Međutim, ove godine se ispostavilo da su ti stari organizacioni i formacijski „detalji“ dobitna kombinacija, pa se na dan otvaranja stiče utisak (tekst je pisan nakon prvog dana) da sad i Beogradski sajam knjiga, kao i drugi evropski sajmovi s kojima se po veličini, godinama i značaju poredi, posluje po stabilnom principu, a da je postojanje jasnog koncepta, za razliku od nekih prethodnih sajamskih izdanja, istaklo u prvi plan – knjige. Ovom prilikom nećemo komentarisati nove naslove: mediji su još od početka oktobra puni preporuka šta obavezno treba videti iz ovogodišnje izdavačke produkcije, a u ovom jednom tekstu ne bi ni bilo prostora za sve neophodne, vredne, poučne, zanimljive, popularne i ostale nove knjige, pogotovo što na 55. sajmu, osim knjiga, ima još novosti i zanimljivosti koje vredi pomenuti.
GOST DOMAĆIN: Na primer: knjiga za decu i njeni izdavači privlače veću pažnju javnosti no ranije, iako oni stalno rade poslovično dobro, zahvaljujući Osi Lind, švedskoj književnici za decu, koja je otvarajući Sajam u ime Švedske, zemlje gosta domaćina, govorila prisno i dirljivo o svom doživljaju knjige iz detinjstva, ali i zato što je švedski štand prvenstveno posvećen književnosti za decu i mlade. Beogradski Kreativni centar predstavio je sedam švedskih knjiga za decu: Peščani vuk Ose Lind, Budale i smarači Ulfa Starka, Kokodakanje u bašti i Lov na lisicu Svena Nurdkvista, Sjaj zvezda na plafonu Juhane Tidel, Bata i Karlson s krova i Emil iz Leneberje Astrid Lindgren. Dušanka Jelenković, PR menadžer Kreativnog centra, naglašava da su Osa Lind, Ulf Stark i Sven Nurdkvist njihovi gosti, i da su tim povodom organizovane svakodnevne radionice za decu i tematski razgovori za starije čitaoce.
Švedski paviljon, nazvan „Glasovi Švedske“, atraktivan je prvenstveno zbog svog počasnog statusa, ali i zbog savršeno jednostavne a privlačne postavke nalik na dnevne sobe na čijim su zidovima police s knjigama, a u sredini Ikeine garniture za sedenje. Naime, ovaj švedski (a i šire) poznati proizvođač nameštaja jedan je od četiri partnera koji su realizovali „Glasove Švedske“. Na policama iznenađuje nemali broj knjiga objavljenih na srpskom jeziku tokom poslednjih nekoliko godina. Zbog Sajma, u Beogradu gostuje dvadesetak švedskih pisaca, ilustratora i ljudi drugih profesija vezanih za knjigu.
Prateći programi su grupisani na jednom mestu. Među njima se neobičnošću izdvaja izložba iz Londona, „Put svile“ Vesne Petković, priča o čuvenom srednjovekovnom putu koji je i danas spona naroda Azije i Evrope. Do sada je prikazana u velikim gradovima Britanije.
Slogan 55. sajma knjiga je savet „Pamet u glavu“. U tom pravcu je bila intonirana i beseda književnika Lasla Vegela, koji je uz Osu Lind otvorio ovogodišnji Sajam: „Svaka civilizacija je nastala, odnosno preporađa se, vođena nagonom spasenja. Moje nade, ili možda samo iluzije, pothranjuje ubeđenje da kultura, i unutar nje književnost, tu najdublju energiju zajednice drži budnom. Nama je kultura, nama su knjige neophodne bar onoliko koliko nam je neophodna Evropska unija. Jedna bez druge ne postoje.“
Ovogodišnji Sajam knjiga otvoren je do 31. oktobra.
KATA VULETIĆ, urednica „Belog puta“:
„Ove godine smo se usredsredili na promociju naših izdanja. Naš zaključak je da deca vole da čitaju, a da roditelji verovatno nemaju vremena da im čitaju pa ni da ih nauče da je knjiga esencijalna stvar u njihovom životu, a nemaju ni dovoljno novca da im kupuju knjige. U bibliotekama ima malo knjiga za decu, one uzimaju po jedan primerak od naslova. A deca moraju da čitaju nove knjige. Jezik se vidno promenio za poslednjih dvadesetak godina, pa zato ne možete terati dete da čita izdanje koje ste vi čitali u njegovim godinama. Ja sam ovog leta pokušavala sa decom da pročitam Kroz pustinju i prašumu Sjenkjeviča, morala sam svaku petu reč da im objašnjavam! Takođe, poslednjih četvrt veka vizuelna percepcija deteta se promenila, pa oni vide sve u bojama i crno-bele strane im ne drže ni pažnju niti ih interesuju. Zato, ako dete nema pristup ilustrovanoj knjizi i napisanoj jezikom koji razumeju, moguće je da ne nauči da čita. Ništa se ne radi da se ta opasnost spreči. Istina, izdavači rade, to im je posao, i da bi dobili ‘žive pare’ za nove knjige, spuštaju cene. Mi na ovom Sajmu prodajemo neke vredne knjige za 100 dinara. Svi znamo da ne postoji odgovorno napravljena knjiga za decu koja košta 100 dinara. Mi smo u pat poziciji: niko ne podržava dečju literaturu, Ministarstvo je malo otkupljuje, malo se prodaje, pa gde će onda deca da nauče da čitaju?!“
VLADISLAV BAJAC, direktor i glavni urednik „Geopoetike“:
„Ponosan sam što smo radili u okviru sličnih procenata koliko i ranijih godina, i što smo, nadam se, uspeli da održimo nivo. Ali, izgubili smo važnu stvar o kojoj se ne govori javno: tržište je skoro uništeno, zato što je jedan od distributera, izdavača i knjižara, IPS Media, raznim potezima učinio da sa tržišta nestane 35 knjižara. Geopoetika je to osetila na svojoj koži. Upozoravali smo na vreme, ali nismo uspeli da pomognemo da se to ne dogodi. Mi smo sada na listi čekanja onih koji čekaju da ta kuća izmiri svoj višemilionski dug i u novcu i u knjigama. Ne mogu da shvatim zašto se o ovome ne govori, ne da bismo se kritikovali, već da bismo našli rešenje tog velikog problema. Ne očekujem da nam ga neko reši, ali ako radite posao koji je od višeg interesa, onda očekujete da i drugi to vide. Posle svega ostane samo užasan osećaj uzaludnog rada.“
GOJKO BOŽOVIĆ, osnivač i glavni urednik „Arhipelaga“:
„Godina između dva Sajma knjiga bila je zahtevna za izdavaštvo, kriza je dostigla vrhunac, ali je pokazala da postoji vitalnost srpskog izdavaštva i, što je izuzetno važno, da postoji jedan broj istrajnih čitalaca koji veruju da su knjige važne uprkos svemu što ih okružuje, a naročito da su im važne dobre knjige. Aktuelna je industrija zabave, pa i u oblasti knjige, i na tržištu su dominante one knjige koje nisu ni iz polja kulture, ni umetnosti, ni književnosti. Ali, ipak, pokazalo se da su održivi projekti onih izdavača koji veruju da treba objavljivati knjige u znaku najuzbudljivije mašte i najboljeg znanja, oni istina nisu brojni ali su zato vidljiviji, i pokazalo se da postoje čitaoci takvih knjiga pa je zato na tim osnovama moguće osmisliti izdavački projekat. Radeći na taj način, mi smo za godinu dana objavili 40 knjiga domaćih i stranih autora, pokrenuli smo tri nove edicije, i što me najviše raduje, suštinski smo uspostavili svoj krug čitalaca.“
