Pred uobičajenu, gusto nadrobljenu koncertnu ponudu krajem godine, nije zgoreg podsetiti da mnogi pune sale, ali se retko uspostavi dodatna, kvalitativna veza jednog izvođača i njegove/njene publike u istom prostoru, naročito kad se ne radi o serijskim programima iz-večeri-u-veče. Iako je tokom dugog renoviranja Sava Centra (SC) Amira Medunjanin pre tri godine imala čak i het-trik u dvorani Doma sindikata (pod promenljivim nazivima/sponzorima), čekao se njen povratak u Plavu dvoranu SC, gde je dosad održala pet trijumfalnih nastupa. Prošle subote, pred više od 4.000 posetilaca (ulaznice 2.500 – 4.500 din) bilo je još bolje, kao da su se ulili i “Večeri sevdaha” i “Indeksi i prijatelji” koji su prethodnih sezona ovde izgubili zamah; publika znatno podmlađena, umesto kranova s kamerama nadletao nas je dron, viđena čak i jedna s napumpanim usnama, a nova uprava zamandalila neke od glavnih ulaza u SC pa morali da žurimo oko cele zgradurine.
Čim je Amira krenula u Dušo moja Kemala Montena, savršeno se izbistrilo da graciozno ide onom tananom žicom koja podvlači najmanji zajednički sadržalac (NZS) svih naših duša; u svakoj vrsti muzike naći će sevdah, svoju sondu kojom nas (pre)gleda iznutra. Utoliko bi najbolja engleska oznaka za njen rad bila “Balkan Soul” iako se ovde uporno ponavlja “bosanska Billie Holiday” (by Garth Cartwright, cenjeni kolega). Ko globalno/spolja ne zna bolje, neka mu, ali gđa Medunjanin – da budemo lokalni – zlatni je presek besprekorne stilizacije Bebe Selimović i intuitivne inovacije Jadranke Stojaković. Možda to u prvom satu nije bilo očito kroz tradicionalne sevdalinke Snijeg pade na behar, na voće i Voljelo se dvoje mladih (Žute dunje), ili u “makedo-bloku” kad je ubacila i akapela Makedoniju grupe Time. Za poznavaoce opusa pijaniste Bojana Zulfikarpašića – “Zemunca iz Francuske” – poslastica je bila Grana od bora, koju je on dugo imao i u svom džezerskom repertoaru.
Kako gotovo svaku put u Beogradu gostuje s drugačijom/aktuelnom pratnjom (“Vreme” 1263, 1354), s Amirom su sad svirali stari saradnici Bojan Z. (pomalo preparirani klavir) i Boško Jović (klasična/akustična gitara), neretko svoje instrumente koristeći i kao perkusivne; bas-gitarista je Mario Rašić, a dvojica znatno mlađih, virtuoznih instrumentalista – Antonio Vrbički (klavirska harmonika) i Leopold Stašić (violina) – dodali su izvornost. Gotovo apotekarska preciznost i odmerenost ove petorice, njihov međusobni vez, neočekivane boje zvuka i unisi gde je ponekad teško rasplesti koja je čija deonica (posebno zahvaljujući bas-dugmićima pod prstima Vrbičkog), čine ih verovatno najboljom postavom koju smo čuli uz gđu Medunjanin. A i mnogo šire.
U standardnom delu koncerta pozadinske projekcije držale su se prirodnih elemenata – vazduh/vetar, oblaci; voda/talasi, reke, pahulje; drveće, ptice itd – potpuno u skladu sa silom prirode/bujicom osećanja u Amirinim interpretacijama. Dok je glatko a celovito predstavljala upravo objavljeni album Homeland (izdavač za Srbiju Long Play), na velikom ekranu iza nje smenjivale su se, međutim, pretežno crno-bele ilustracije, animacije i video-klipovi vezani za omot ovog izvanrednog osvarenja. (Ako sam pravilno razumeo prateći tekst Miljenka Jergovića, pesme pripadaju (i) onima koji ih najbolje izvode). Iako je tokom više od 20 godina karijere Amira Medunjanin prihvaćena kao prvorazredna interpretatorka balkanskih tradicionalnih pesama, Homeland je ponajviše sevdalijski ali – pazi sad – sastavljen od novih, autorskih numera! Prekrasno su ga producirali Bojan Z. i Amira, a otvara Pjesmom gradim mostove Damira Imamovića (tekst novinara itd. Ahmeda Burića…Pala sam stotinu puta/Odozdo vidjela sve), koja kao da se nastavlja na Pjevat ćemo što nam srce zna koju je Damir, unuk Zaima Imamovića, jednog od definišućih sevdah-pevača, sada i sam predvodnik neo-sevdaha, svojevremeno takođe napisao za nju. Ponovili su i divni Damar Boška Jovića (tekst Marija Karaula Krznarić), naslovnu Amirinog albuma iz 2016. (Long Play), kojim je počela da uvodi savremene joj autore.
Jović nije svirao na Homeland pa ni u ovom delu koncerta, a prateći kvartet podređen sve bogatijem Amirinom glasu uzdržano je zastajkivao u po koraka, (o)dišući dinamikom tango-ansambla, ne dozvoljavajući da ga emocije preplave i potope; možda to i jeste neki ples, za koji još ne znamo korake. Ipak, najveće/najprijatnije iznenađenje su nove pesme – Eh, da mi je (muzika Vrbički, tekst Medunjanin, u sećanju na svog oca – Da sam zvijezda padalica/Da Ti želju ispunim), Alma Alme Abdagić, O, zašto Vrbičkog, Kad si drugu – i rokada/inverzija u kojoj zvuče tradicionalnije od većine njenih starijih snimaka. Tome svakako doprinose i prefinjeni aranžmani, uglavnom Vrbičkog i same Amire. Uživo, violinske i harmonikaške solaže gotovo su u improvizaciju povukle i pevačicu, nije isključeno da ćemo od nje još čuti vokalize/melizme.
Završetak ovog albuma i koncertnog bloka je zanosna, samo klavirom i violinom optočena Budi tu koju je, kao i Kad si drugu, napisao Dino Šaran, dugogodišnji vođa sarajevskog benda Letu štuke. Amira je album For Him and Her (2020, Croatia Records) sačinila od obrada pesama Tome Z. i Silvane A, a meni kroz Damar i Budi tu vokalni prelivi odjekuju pesmama Tome Zdravkovića s njegovih poslednjih LP-izdanja za života.
Sećamo se kako je pred raspad Sci-Fi Republike (Jugoslavije) B. J. Štulić počeo da kopa folk-tunel za bekstvo u mir; nije mogao znati da će par decenija kasnije sa suprotnog kraja grunuti Amira Medunjanin. Neformalnom konferansom prave Sarajke, u finišu koncerta izvela je Od druga do druga zamalo zaboravljenog crnogorskog kantautora Miladina Šobića, potvrdivši da je za svakog čast ako Amira poželi da obradi njegovu pesmu. Tako i za Džonija, čijom je Ako znaš bilo što završila dvoipočasovni nastup.
Ovacije su izbijale u nekoliko navrata i ranije, ispratile su ih stojeće. Uprkos svemu usred čega živimo, posle ovakvog koncerta osećali smo se mnogo bolje, nadahnuti i ohrabreni. U prevodu za ne-Balkance: te pesme su naše – i svetsko – nematerijalno blago, a Amira mu stalno dodaje dragulje i zlatne poluge.
