Ovca mog sinovca

Plakati s dvojicom tipova odevenih (samo) u brkove & brnjice – potonji modni detalj na organu koji je grupa Red Hot Chilli Peppers zavlačila u čarapu – te s ovcom nehajno zabačenom na pleća, potpuno su opravdali očekivanja od prvog nastupa riječkog sastava Let 3 u Beogradu posle raspada prethodne Jugoslavije.

Nikad ne žaleći truda ni za makar jednokratne performanse, pa i pod plaštom konferencije za novinare, Let 3 je prošle nedelje u našoj prestonici ostvario zavidnu koncentraciju pažnje i privukao i medije nenaviknute na drugačije komuniciranje od onog puko estradnog. Provokativne, pa i ekstremne aktivnosti ovog benda uživaju i podršku njegovog izdavača – ljubljanskog Dallasa, najznačajnijeg nezavisnog/privatnog diskografa na tržištu Slovenije i Hrvatske, samim tim i šire.

Tako je prava mala ekskurzija stigla autobusom, s tehničarima, gostima, prijateljima sastava, scenografijom itd., suočivši nas s činjenicom da eto već i u susednim zemljama neko ko se bavi a priori nekomercijalnim sadržajima ipak operiše i te kako ozbiljnom produkcijom. Let 3 je, međutim, status prvorazredne koncertne atrakcije stekao još znatno ranije u svojoj petnaestogodišnjoj karijeri, dok je morao da se služi metodom štapa i kanapa.

Mešovita publika je pokazala ne samo da bend dobro pamti po ranom razdoblju (debi LP Two Dogs Fuckin’, ’89, Helidon) nego i da dovoljno poznaje njegov kasniji repertoar: stotinjak Letovih CD-a razgrabljeno je po originalnim cenama.

Uključujući biseve, dva sata čudovišne snage i izvanredne dinamike nose veterani (pevač Zoran Prodanović Prlja i basista Damir Martinović Mrle) zajedno s četiri mlada muzičara još jednog naraštaja riječkog rocka. Žestinu su čak i u starijim komadima (Pokvarena žena, anti-himnična Izgubljeni) tako kanalisali da je neretko postajala poticajna za ples, a stupanj ubedljivosti svakog detalja omogućava da čak i arhivski citati deluju sveže te krajnje funkcionalno.

Pošto Zapa nikad nije zaista sreo M. Pajtona, Let 3 mora sam: nijedan tabu nije pošteđen, od Droge (masovka poput Bajagine za Zvezdu) do bisera aktuelnog albuma Jedina (2000, Dallas) – Viola, 999, Golub Dinko, Profesor Jakov, Gambo, Ženu varam… a sve perfektno razrađeno (koreografija, kostimi, čak narodne nošnje) na način za koji su i stariji među nama zaboravili da se zvao rock teatar.

Gosti su bili slovenački duvački trio (tzv. pihalci), troje gitarista mlađih, oštrih riječkih bendova, i devojački trio Eni iz Rijeke koji je nedavno predstavljao Hrvatsku na Pesmi Eurovizije; anđeoski glasovi u ne baš anđeoskoj garderobi… Žongliranje muškim striptizom, egzibicionizmom, perverzijama, sodomijom (naročito u neformalnom bloku PNNK A ŽNK – Pedere nabijam na k…c, a žene na kitu) obiluje začudnim, urnebesnim humorom. Sve je nošeno bujicom razorne energije koja kulminira u klasično klesanom Vjernom psu, sada već četvrt veka staroj numeri Mrletovog nekadašnjeg sastava Termiti, pionira punka u prethodnoj Jugoslaviji, da bi se očas preokrenulo u monster-Račke Tazi–Tazi (Tarzane) s muzikom šlagerskog doajena J. Privšeka.

Nikakvo čudo da je publika bila oduševljena, a u SKC-u održan još jedan nastup. Organizator Stars Music postaje važan činilac u koncertnom prometu u oba smera.

Od onog oktobra, gostovanjima D. Rundeka, KUD Idijota, Psihomodo popa i Leta 3, domaći rokenrol stavljen je pred novi izazov: da shvati ko su mu i kakvi neposredni suparnici koji su, za razliku od ovdašnjih brzih bendova Srbije i ostalih kuvanih u embargo loncu, sve ovo vreme nastavili svoj razvoj, makar započet još u doba novog talasa/osamdesetih. Posle sudara s Letom 3, svako ko ostane ‘alter’ (šta god mu to značilo) na način kako je dosad radio, piše se praktično u amatere.