Ivana Simić Bodrožić: Hotel Zagorje Profil, Zagreb 2010.
Već se stvorila gužvica i dok sam se probijala prema izlazu, na vratima sam ugledala njega. Stajao je naslonjen na zid, sam i toliko lijep da boli. Drugačiji. Duga kovrčava kosa zaklanjala mu je lice koje je bilo pomalo dječačko, ne zato što je još bio klinac, nego zato što je imao posve svijetlu kožu, velike plave oči i mali prćasti nos. Svakako nešto najsličnije Cobainu što se u Zagorju moglo naći, u to sam bila sigurna. – Jesi ga vidjela, jebote – rekla je Marina. – Daj nemoj psovati, vidjela sam ga, presladak je – odvratila sam joj, još uvijek gledajući u njegovu smjeru. Nije pušio, nije pio, samo je tamo stajao, onako naslonjen, poluzatvorenih očiju, kao da pati od svega. Vidjelo se na njemu da je sve prokužio, da njega nitko ne razumije i da naprosto neće trošiti riječi uzalud.
Koliko mladi treba da budete pa da prokleta godina 1991. ne bude prekretnica u vašem životu? Kako sve ide, izgleda da će na književnu scenu uskoro stupiti generacije rođene posle 1991, a da će im 1991. i dalje biti bitna životna referenca, retko kad pozitivna. Te 1991, Vukovarčanka Ivana Simić Bodrožić imala je devet godina. Toliko je imala i Ivana B., naratorka njenog romana Hotel Zagorje. Te će godine buduća spisateljica krenuti iz svog rodnog grada u izbeglištvo, na Jadran, pa u Zagreb, pa u Kumrovec, pa natrag u Zagreb. Tim će putem i njena naratorka… Te će godine, nakon „oslobođenja“ Vukovara, nestati otac autorke romana Hotel Zagorje, ubijen (zaklan) na Ovčari od srpskih paravojnih bandi. To će se, pogađate, desiti i ocu naratorke.
Hotel Zagorje, dakle, izrazito je autobiografski intoniran roman. Nije to po sebi ništa novo ni u kojem, pa ni u kontekstu „postjugoslovenskih ratova“. No, drastičnost stradanja i gubitka, simbolička težina mesta, vremena i načina očeve pogibije, lična i porodična trauma – to je ona strašna, nepodnošljiva, vanliterarna težina koja može unapred obremeniti pisanje ili barem čitanje Hotela Zagorje. Sa takvom – traumatičnom i traumatizujućom – životnom pričom, autorka je imala veoma lepe šanse da krene bilo kojom od bezbroj zamislivih stranputica, i da joj roman bude tek autoterapeutski iživljaj i sumorni literarni po(d)bačaj. Na drugoj strani, i čitalac se pribojava da će na ovim stranicama naći nešto što je pre potresni i mučni dokument jedne patnje nego vredan literarni tekst. Sva ta očekivanja i moguća učitavanja Ivana Simić Bodrožić izneverila je s velikim uspehom, i prividnom lakoćom. Što, opet, nikako ne znači da Hotel Zagorje nije i potresan i mučan: on to jeste, ali na onaj način na koji je to istinska literatura o prvim i poslednjim stvarima naših života. Malo je kod koga u celom literarnom post-YU korpusu rat i sve ono oko njega, u gnjecavoj njegovoj pozadini u kojoj su međuljudske izdaje i mržnje jače i strašnije nego tamo gde se ljudi ubijaju gledajući se u oči, tako blistavo i strašno predočen kao brutalni Razarač Života, i to ne nužno ubijanjem: i za one koji su ga „preživeli“, rat je kraj onoga što se Životom moglo zvati lake savesti i punih usta, onoga što se živelo i udisalo punim plućima, i što je izgledalo tako Večno. Odlazak iz Vukovara, izbeglištvo, rat, rastanak s ocem, njegov nestanak: to je više od kraja detinjstva, to je cela jedna otmica života.
Pa opet, nekakav se život nastavlja: najveći deo progonstva Ivana, njena majka i brat provešće, zajedno sa drugim Vukovarcima i ostalim nesrećnicima, u naslovnom hotelu Zagorje, zapravo nekadašnjoj „političkoj školi“ iz vremena socijalizma, što je već po sebi jedna od onih opakih istorijskih ironija. Prateći naratorkino sazrevanje od detinjeg doba pa do ranog tinejdžerstva, autorka veoma pažljivo i vešto govori iz njenog, naratorkinog ugla, sa njenom pameću, sa njenim frustracijama, iskazivanim na njoj moguć i dostupan način: govori, dakle, bez naknadne pameti i „distance“, iz te životne dobi i iz te strašne epohe, u kojoj su od svakojakih predrasuda i „generalizacija“ patili i oni bez ličnih ratnih gubitaka, a kamoli neko sa takvom pričom. I ljudi koji Ivanu okružuju ljudi su svoje epohe: sluđeni prognanički svet kojem nema povratka nazad (čak i kad fizički postane moguć) a napred nema ničega opipljivog, te kukavna i oportunistička Tiha Većina ( i ovdašnjima odnekud poznata) koja će olako kafanski domoljubovati, a onda se brecati na „lijene izbjeglice“ kako ništa ne rade, sve dobijaju na tacni i samo zauzimaju prostor čestitim starosedeocima.
Uza svu potmulu strahotu koja progovara sa doslovno svake stranice ovog romana, Hotel Zagorje uspeva da istovremeno bude i nežna i duhovita knjiga, tiha posveta pre svega majčinskom istrajavanju, te dražestan i neodoljiv, blago autoironijski portret jednog devojačkog sazrevanja, u osnovi sličnog bilo kada, bilo gde, u bilo kojim okolnostima (videti citat iz prologa ovog teksta). Bildungsroman? Svakako, između ostalog. No, pre svega Velika Mala Priča, bez pripovedačke razmetljivosti bilo koje vrste, pametno kontrolisana i vođena, nežno-snažna, upečatljiva i teško zaboravljiva, a dosledno lišena bilo kakve pirotehnike. Roman bez bitnijih mana, a sa strašno dragocenim vrlinama. Roman koji je već sada nepristojno ne poznavati.
Za kraj, nešto sasvim lično: jednom sam, u dubokoj ličnoj i društvenoj predistoriji, proveo jedan vikend u onome što će postati Hotel Zagorje, a što je tada bilo Politička škola Josip Broz Tito, ili tako nekako. Imao sam šesnaest ili sedamnaest godina, i poslalo me kao (čuj!) novinara uglednog srednjoškolskog lista Cigla (!) na nekakvo republičko-savetovanje-mladih-o-već-nečemu. Bilo je to vreme duboko dekadentnog socijalizma, za ideologiju niko ozbiljan više nije mario, ali su ovakve prilike bile dobre za dve-tri noći besomučnog opijanja i tulumarenja daleko od kuće, po mogućnosti uz prigodna sobna privođenja. Nekako baš te iste godine, iz nekog blesavog razloga volim misliti da je to bilo devetak-desetak meseci kasnije, u Vukovaru će se roditi jedna odlična spisateljica, i krenuti na svoj put ka Hotelu Zagorje, ali, srećom, i dalje od njega. Život je predstava bez režisera, a mi smo glumci koji nemaju unapred zadati tekst, nego panično improvizuju. Tek naknadno, gledajući unazad na prethodne činove, učini nam se u magnovenju da tu ima neke logike i da je sve nekako povezano.
„Vreme“ je imalo uvid u zahtev u kojem Bibliotekarsko društvo Srbije upozorava da OOPR protivzakonito vodi autorska prava pisaca, a i da nije osnovan po zakonu. OOPR na to oštro odgovara
Istorija je piščeva osnovna preokupacija, stopljena sa književnošću. Ne postoji svrsishodna i velika Istorija sa velikim slovom – postoji više malih, fragmentiranih istorija u kojima se okuplja nekakav smisao kroz mnoštvo delova: ”tek ponešto postaje istorija. A sve munjevito postaje prošlost: ‘senka senka, a potom ništaʼ”. To razgrađivanje, a zatim “lepljenje” priče je važan postupak Petkovićeve poetike, njegove istoriografske metafikcije, koju bismo jednostavnije mogli nazvati igrom, maštarijom, fantastikom
Sentiš-putešestvije jubilarnog BJF završilo se s manjom flekom, ali uspešno: svi ispoštovani, publika brojnija i mlađa no ranije
Ovaj Abasijev film je, čini se, dovoljno iskren i promišljen pokušaj da ukloni Trampove šake sa lica, i onda što uverljivije prikaže portret čoveka koji i kada sam pati, ne odustaje od mogućnosti (a koja nije tek odraz alfamužjačkih i kompetitivnih poriva) da patnju nanese i drugima, makar oni spadali i u krug njegovih najbližih “satelita”
Ksenija Radulović:
Otvaranje granica – stručna recepcija Bitefa u Srbiji;
Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, 2023.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Da je neka građevinska inspekcija radila svoj posao, da se pridržavalo zakona i pravila profesije, sigurno je da se tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu ne bi desila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
