Izdavačka kuća Fibra iz Zagreba do sada je objavila četiri „integrala“, što će reći obimne knjige na po dvesto pedeset do tristo stranica, po dve od obojice braće Hernandez. O njegovom bratu Haimeu je lakše pisati, što sam već učinio u prošlom broju na stranicama Vremena. Gilbert je teži za analizirati. Veći je pisac, ali neki njegovi postupci jednostavno ne štrče da bi ih bilo lako uzbrati i opisati. Upravo Gilbert primer je vrhunskog pripovedačkog majstorstva: u filmu je najbolja muzika koja vam gotovo ne dopušta da je čujete, a snažno deluje na vas; prevod je najbolji kada zaboravite da je reč o prevodu; autorska ruka je najjača kada njeno prisustvo nije primetno nego je iščezlo u magiji priče (ovo, verovali ili ne, važi i za postmoderniste). Balerina ne sme da bude isuviše svesna lepote svojih pirueta, inače se može saplesti o vlastite noge.
Daglas Volk u knjizi Čitanje stripa (Reading Comics s podnaslovom „Kako funkcionišu i šta znače grafički romani“) govori o razlikama između Gilberta i Haimea, pritom služeći se terminologijom Skota Meklauda. Za Haimea Volk tvrdi da je „animist u klasicističkom ruhu“, što bi značilo da drži do lepote i zanata, ali da pre svega pokušava da učini svoje karaktere i pripovest stvarnima. Taj klasicistički sloj čini da je njegov rad lakše voleti od Gilbertovog, čiji je grafizam „ikonoklastičan“, što bi pak trebalo da znači da mu je ideal samoizražajnost i vernost grubljim, čak „crvljivim“ aspektima realnosti, da ga groteskno snažno privlači, kao i da ne propušta da naglasi „bore i nedostatke“ u svemu što crta. Gilbert je skloniji da rizikuje, ne izbegavajući ružnoću u pripovedanju kada god je potrebna.
HERNANDEZIZAM: Ova razlika bi možda i bila nekakvo jasno bratsko razgraničenje da nije jednog „ali“. Volk zatim dodaje (mora da doda) da ono što Haimea najviše interesuje jesu karakteri, unutrašnji životi i interakcije, koje on zatim decenijama prati konzistentnim i osobenim pripovedačkim tonom. Za mene je, međutim, jače ono što braću Hernandez spaja nego bilo šta što bi ih razdvojilo – uvek će ostati veličanstveni duo prepoznatljive topline njihove pripovedačke ruke, i kada pripovedaju o najokrutnijim stvarima naših života. A šta ima okrutnije od izostanka ljubavi i saosećanja? U tom pogledu, oni obojica jesu autori melodrama. Da bih istakao ono zajedničko braći, poslužiću se rečima kojima je Dejv Gibons opisao Haimea: to su priče nade i nevinosti, ljubavi i gubitka, heroizma i obične ljudskosti.
Drugi zajednički element kod braće Hernandez je praćenje ogromnih, razgranatih i na prvi pogled zamršenih linija pripovesti, kao i flashbackova i flashforwarda u njima. Naravno da je to prisutnije kod Gilberta. On čak poluparodično, polupraktično daje spisak likova (po redosledu pojavljivanja) na početku Humanog poremećaja. Trik je, međutim, sličan preobilnosti Markesovih Sto godina samoće, kod kojih se bolje prepustiti majstorskoj ruci pripovedača nego u svakoj sekundi prebrojavati karaktere. Markesove i priče braće Hernandez su takve, jednostavne do ogoljenosti života na njegovo pulsiranje. A takve su uostalom i filmske orkestracije mnoštva karaktera kod Roberta Altmana.
Treća zajednička dimenzija su ženski likovi kakvi se nikada ranije nisu sreli u stripu. Gilbertove i Haimeove žene su najsubverzivniji pomak u, do tada, dominantno muškom mediju. Ovo se u izvesnom smislu može uporediti s doprinosom Linde Beri, ali gle čuda, revolucija percepcije žene dolazi od dva muškarca. U istoriji stripa ovome nema paralele. U filmu, međutim, ima. Toliko je zavirio u žensku dušu jedino Rajner Verner Fasbinder. Kakva slučajnost, i on je rehabilitovao/dekonstruisao melodramu.
IŠČEKIVANJE NEOČEKIVANOG: Gilbert savršeno hvata sanjarenja grupnog odrastanja, trabunjanja, ljupka baljezgarenja… bezbrižnu neposrednost trenutka u kome se nešto izgovara, a da uopšte ne znamo da li je to važno ili potpuno nevažno. Tek godinama kasnije ćemo to od Gilberta saznati. Širina njegovog pripovedačkog luka je neverovatna, a da pri tome ne gubi ništa od preciznosti uhvaćenog trenutka. Gilbert nas s lakoćom uvodi u košnicu seoskih mitova, tajnih zadovoljstava i noćnih mora. Gradić Palomar je mikrosvet u kome se roje univerzumi ljudskih duša. A čulnost je toliko prisutna da je primamo u svoj njenoj prirodnosti, bez suvišnih pitanja, jednostavno bivajući u trenutku kada svakodnevica Palomara varnicom senzualnosti pređe u seksualnost. Ovo varničenje opčinjavajuće je, nalik onom koje nam se dogodi u životu kada ga najmanje očekujemo.
Šta znači ako kažem da je Gilbert za nebeski gram bolji pripovedač od Haimea? To ima demarkacionu vrednost samo u unutrašnjem kontekstu razdvajanja braće Hernandez. Posmatrano „spolja“ može se govoriti samo o dvojici rasnih pripovedača. Upravo iz tih razloga im se Gibons obojici divi. Gibons je crtač koji je stvarao po scenarijima Alana Mura, pa je više nego imao prilike da postane osoba izbirljivog i beskompromisnog ukusa u pogledu scenarista. Divi im se upravo zbog vrednosti i revolucionarnog značaja njihovog pripovedaštva u mediju stripa. Ako recepcija, usvajanje opusa braće Hernandez od strane domaće publike teče relativno sporo, to samo govori koliko je iskorak od sedam milja koji su dvojica braće napravila još uvek nešto za šta treba čitalačke zrelosti i prepoznavanja prevratničkog ispod pokrivke sapunske opere. Originalne i personalne vizije Gilberta i Haimea čine veoma otežanim kopiranje njihovih stilova. Proporcionalno tome, broj direktnih i uspešnih nastavljača onoga što su Hernandezi uveli u strip je blizak nuli.
Najveće, pak, grafičko čudo kod Gilberta je da on nema unapred definisanu stilizaciju. Iz labavo naznačenog nukleusa, njegov se izraz može uputiti u raznim pravcima. U tome je čar njegove nepredvidljivosti i improvizacije. Reč je o pomalo sličnoj vrsti nesporazuma na koju nailazimo kod početnog negiranja crtačke vrednosti Huga Prata. Tako je nekako isprva Prat dočekan u ovom podneblju, a sada ga slavi ili makar poštuje dobra većina potpunih diletanata realističke provenijencije. Oni koji se olako podsmehuju Gilbertovoj crtačkoj snazi jesu daltonisti za ovu vrstu stripske poetike. Jedna od tajni crtačkog izraza je da li u grafičkoj naraciji ima iznenađenja ili ne. Mnogi u prvi mah zanatski odlični, preiscrtani stripovi u sebi ne proizvode nikakvu dalju dinamiku i na dugi rok postaju rutina, a zatim dosada. Jedan od tužnijih aspekata inače solidnih crtača jeste potpuni izostanak iznenađenja.
TEŽINA SVETA: U odličnom prevodu Tatjane Jambrišak i Nevena Balenovića, Ljubav i rakete čitaoca stavljaju pred dilemu šta je bolje, čitati u prevodu ili u originalu? Sama prevoditeljica nudi fer odgovor: „Treba naučiti engleski, ali je iluzorno očekivati da će ga svi naučiti jednako i savršeno. Ljudi koji su čitali i izvornik i prijevod nekog stripa koji bih prevela, rekli su mi da su izvornik voljeli i shvatili, ali da sad tek vide koliko im je toga ostalo skriveno u engleskom tekstu. Ima smisla i jedno i drugo. I učiti i prevoditi. Jezik, bilo koji, ne voli isključivosti, zašto da ih mi sada uvodimo, kad je tako zabavno igrati se u višejezičnom pješčaniku?“
Mnogi koje poznajem, uključujući i mene (dugo sam verovao da je reč o samo mojoj „omaški“ detinje fantazije), na početku čitalačkog iskustva medija stripa nisu razmišljali o tome da li stripove crtaju ljudi. To je, u stvari, jedna od najlepših ideja o stripskom mediju. Stripovi su dolazili tako što su se „stvorili“ na papiru revija koje smo čitali (tada nisu postojali albumi i knjižare nego revije, sveske i kiosci za čarobne susrete s gladnim očima). Kada smo čitalačku nevinost izgubili i upoznali tehnološku i tržišnu stranu naših opčinjenosti, adekvatna uteha je trenutak kada osetimo prijateljsku ruku pripovedača Gilberta. On voli i razume svoje likove (mnogo ređi talent no što se veruje), poštuje čitalačku inteligenciju i, još važnije, uvažava naše egzistencijalne moći da poniremo u dubine ljudskih duša čitajući palomarske pripovesti o njima.
Gilbertov i Haimeov glas su dva komplementarna glasa Ljubavi i raketa. U traganju za čarobnom formulom između lakoće i težine u kreativnom izrazu, Haimeov jezičak na tasu vage je pomaknut nešto bliže lakoći. Gilbert je, pak, zahvatio težinu Andersenovih olovnih vojnika koji se tope na plamenu ljubavi. Zahvatio je težinu sve do tragizma, ali je odlučio da nikad ne napusti spasonosnu vezu s lakoćom sapunske opere. Zbog svih ovih razloga širom otvorite oči – pred vama izranja klasik.
