Otkrivanje Milene

Konkretan povod da Beogradsko dramsko pozorište baš sad organizuje „Dane Milene Pavlović Barili“ (8–16. novembar) jeste dan njenog rođenja (5. novembar 1909) i pedeseta godina od kada je našoj kulturi predstavljeno delo ove umetnice.

Programom „Dani Milene Pavlović Barili“ predstavljen je njen put – školovanje u Požarvcu, Beogradu i Minhenu, putovanja, život u Parizu i Njujorku, Milenino slikarstvo, izložbe u Parizu, Londonu, Rimu, Firenci, Hagu, Njujorku, njeni kostimi, njena poezija – pisala je na srpskom, italijanskom, francuskom i španskom jeziku. Ali, u okviru ovog programa može se videti i opus porodice Barili, i do sada nepoznati materijal: dokumentarni film o Mileni, i fragmenati opere Meduza Bruna Barilija, njenog oca. Osim sagovornika „Vremena“ u ovom teksu, o Mileni će govoriti i _orđo Salerno, direktor Italijanskog instituta za kulturu, Jelica Milojković, Miodrag B. Protić, Milan Tucović, Radoslav Zelenović, Tanja Popović i Petre Krdu. Na kraju manifestacije biće održana premijera drame Sanje Domazet Krila od olova.

KRILA OD OLOVA: Sanja Domazet opisuje Milenu kao „jednu od najinteresantnijih i najznačajnijih umetničkih ličnosti sa ovih prostora tokom proteklog veka. Bavljenje njenim umetničkim opusom jedan je od načina da naša prošlost počne da se čita i kao evropska i svetska. U svetu kojim vlada princip jednoznačnosti, večitog vraćanja istog i homofonije, Milena Pavlović Barili bila je oličenje osobe kroz koju su delovale potpuno druge sile – polifoničnost, prisustvo žive mašte – Erosa i principa božanskog, kao i svesti o tome da ljudima vlada demijurško i demonsko. Krila od olova su dramski tekst koji nikako nije imao za cilj da bude kavez koji će uloviti živi mit Milenine punokrvne, barokno lepe i veoma složene i bolne egzistencije, već praćenje njenih letova i sudara sa epohom, bilo da su to sudari sa Musolinijem, simbolom moći, De Kirikom, simbolom umetnika srodnog po bliskosti i ravnosuštnosti, ili sudari sa kometom Pikaso, čiji je usud bio i najveći, usud uspeha. Krila od olova su i jedan rendgenski snimak prve polovine dvadesetog veka, a od Mana znamo da je rendgenski snimak takođe poetska tvorevina. U Razgovorima s Gojom, Andrić je rekao da je ‘umetnik sumnjivo lice, maskiran čovek u sumraku, putnik sa lažnim pasošem’. Danas znamo da su istinski umetnici, u svetu koji se pretvorio u kopiju kopije, lica bez ikakvog pasoša, jer biti autentičan, umetnik dakle, znači biti osuđen na svaku vrstu ostrakizma, sa bezbroj maski umesto lica, od kojih je ona maska koju najčešće navlačimo na lice, zapis koji registruje fotografija. Krila od olova su pokušaj dokazivanja premise da je do istine, kao i do istinske slike sveta, moguće doći još samo u umetnikovom delu.“

Za Milenu Pavlović Barili kod nas se čulo 1954. godine, nakon teksta profesora Miodraga B. Protića, a njene slike su ovde prvi put viđene godinu dana nakon toga, na izložbi u Muzeju savremene umetnosti. Po mišljenju Olivere Janković, istoričara umetnosti, sliku koju danas imamo o Mileni stvorila je u velikoj meri njena majka Danica. U monografiji Milena (prva u biblioteci „Žene u srpskom slikarstvu“ u izdanju TOPY-ja) Olivera Janković piše da je Danica Pavlović „u detinjstvu odlučujuće uticala na Milenino vaspitanje“, ali da je i kasnije, „kada je 1962. godine otvorena Memorijalna galerija Milena Pavlović Barili u Požarevcu, doprinela formiranju njenog pomalo bajkolikog lika kao čuda od deteta, zatim uspešne slikarke koja je putovala po svetu, družila se sa znamenitim ličnostima iz umetnosti, srećno se udala za jednog Amerikanca i na kraju umrla od posledica pada s konja. Već u poodmaklim godinama, narušenog zdravlja, često i puna gorčine, Danica Pavlović je svojim sećanjima, svedočenjima, sačuvanim pismima, ali možda i više onim koja je uništila, prenela sliku kakvu je imala ili želela za Milenu, a koja je neminovno uključivala i ono što je želela da njena ćerka stvori od nje, svoje majke, pa u tom smislu, u velikoj meri, to je bila i njena sopstvena idealna slika.“

DVE DOMOVINE: Postojanje dve domovine u Mileni bile su suštinski podsticaj za knjigu Aquae passeris Adele Macola (Clio, 2000). Adele Macola je čula za Milenu Pavlović dok je, radeći u Italijanskom kulturnom centru u Beogradu, pomagala porodici Barili da u Parmi, rodnom mestu Mileninog oca, priredi izložbu. „I ja sam u njoj videla svoj život. Nije lako pripasti drugoj zemlji. Ja istina nemam taj problem, ja znam svoj identitet, ali imam ćerku koja ima taj problem, koja je uvek lebdela između Italije i Srbije, očeve zemlje. Da budem iskrena, od kada je našla svoj put, oseća veliki nagon da ide u treću zemlju i nađe svoj mir. Kao i Milena. Iz njenih pisama se vidi da je taj odlazak u treću zemlju značio odrastanje, oslobađanje od roditelja. Oni su bili snažne, previše snažne i obeležene ličnosti, svako je držao svoju stranu, svoju zemlju, svoje interesovanje, tako da je odlazak preko Okeana za Milenu bio spas. Iz Njujorka im ređe piše nego što je to činila ranije, više se posvećuje sebi, udaje se, taj period je neka vrsta njenog mira. Ona i kaže da je tu našla svoj stil, naivno kao dete hvali se da ima novac, da joj materijalno nije loše kao do tada, oseća uspeh. Milena kakvu sam opisala u knjizi nije obasuta velovima niti čarobnim rečima, pa ipak, ne bih rekla da joj je život nesrećan. Svaka osoba koja ne prevari sebe jeste srećna osoba. Ona nije bežala od iskušenja i u tome vidim njenu veličinu.“

Milena je u Americi provela poslednjih šest godina života. Tamo je slikala, izlagala, i, što je bitnije za taj njen period, bavila se ilustracijom, dizajnom, kostimom, scenografijom. Neda Todorović napominje da iako se ove njene delatnosti vezuju za to vreme „odnosno za saradnju sa ženskim biblijama kao što su modni magazini ‘Vogue’, ‘Harper’ s Bazzar’, ‘Charm’, ‘Glamour’ i časopisima za uređenje enterijera i eksterijera, kao ‘Town&Country’, njene ilustracije datiraju od ranije – već od 1926. godine. Iako većina teoretičara slikarstva Milenin angažman u primenjenoj umetnosti definiše kao prisilan, kao plod pragmatične želje da obezbedi egzistenciju, logičnije je konstatovati da je Milena sledila utabani put koji su trasirali svetski poznati pisci, slikari i umetnici radeći za novine. Šta je odlika modnih ilustracija potpisanih imenom Milena koje su se tokom 1940. i 1941. godine redovno pojavljivale u svakom izdanju ‘Voguea’? Lakoća linije, finoća poteza perom, koloristička prozračnost akvarela. Elegancija pokreta ženske figure. Jednostavnost minimalističkih modela haljina sa trendovski spuštenim strukom i dekolteom nepravilnog oblika, koji darežljivo obnažuje ramena ili leđa. Delikatnost dopunskih, modnih detalja – perli, cvetova, ogrlica, naušnica, tijara, broševa, lepeza, organdinskih šalova. Ilustratorka Barili nema uzora. Ona prati svoj slikarski manir crtajući svetske žene po uzoru na sebe. Mnogi su, a među njima su bila imena kao Kokto, De Kiriko, Pol Valeri, govorili da je slikarka još lepša i ljupkija od svojih modela. Kažu da bi se, kada je ušla u prostoriju prepunu bogatih žena u modelima kreatora visoke mode s nakitom basnoslovne vrednosti, sve oči okrenule ka njoj – u jednostavnoj haljini, bez nakita, u šeširiću koji je sama napravila. Kao Koko Šanel ili Žil Sander, kreirala je modele kakve bi sama nosila. Bila je jedna od retkih osoba koje su ‘Vogueu’ davale više nego on njoj. Šta mu je davala? Kosmopolitizam građanke sveta formirane u Minhenu, Parizu, Londonu, Rimu, Veneciji, Firenci. U Beogradu i u Požarevcu. Milena Pavlović Barili je od ‘Voguea’ živela. Ali, ono što mu je davala nema cenu.“

SMISAO DOBRA I ZLA: Davanje sebe prisutno je u svemu što je Milena radila. Irina Subotić, istoričar umetnosti, smatra da je, kao i Milenin život, i njeno slikarstvo ispunjeno „neobičnim događajima, susretima, odlascima, lutanjima i rastancima, tugama, pritajenim traumama i nostalgičnim sećanjima. Gotovo sve njene nadrealno-magične kompozicije skrivaju ambivalentno romantičarsko značenje, posebno istaknuto kada udvaja sopstveni lik duboko misaonog pogleda, kada velovima, odnosno draperijama, daje smisao deoba i razdvajanja, ali i spajanja i povezivanja svetova realnosti i mašte, svetla i tame, dobra i zla, intime i eksteritorizacije, meditativnog i senzualnog. Milena lampama, žiškom i svećama unosi svetslost mudrosti i prosvetljenja u ambijente kojima vlada mrak. Njene maske skrivaju, ali i štite identitet lika, leptiri pričaju o kratkotrajnosti života, a slomljeni stubovi i isečene ruke ili noge govore o kastraciji, neispunjenju želja, o čežnjama, nemoći i usklađenosti. Povijene katarke broda na njenim slikama bile su daleki nagoveštaji ratnih lomova, koji su je definitivno odvojili od otadžbine, dok su ptice u letu njeni uzleti ka nedosegnutim visinama, izraz one tužne elegične, nostalgične, a možda i tragične borbe sa opstankom. Ako je i izgubila tu presudnu egzistencijalnu bitku u ranim godinama, njena ostvarenja nas svojom enigmatičnošću i dalje bogate prizivajući stalno nova, sve dublja i značajnija tumačenja istraživača i poklonika.“

Irina Subotić podseća da je posle školovanja i putovanja, obilaska najznamenitijih muzeja sveta i druženja s velikanima modernizma, Milena želela da se vrati balkanskim izvorima i podari svoja znanja mladima. „Ali za nju, građanku sveta, nije bilo radnog mesta ni u Požarevcu, Štipu, Velesu ili Tetovu. Ova sredina nju nije razumevala, nije (iskreno) prepoznavala njene vrednosti.“ Kada je nakon smrti otkrivena u našoj javnosti, „otvorena je u Požarevcu galerija-legat koja nosi njeno ime, priređivane su joj izložbe i pisane knjige, studije, romani i drame o njoj. Ona postaje sve više legenda oko koje se pletu priče i bajke, ali gorak ukus neprihvatanja nije ni do danas iščezao. Još su sveža sećanja na lokalpatriotske ispade devedesetih godina kada je Milenin kosmopolitizam smatran pogubnim za našu kulturu.“

Milena Pavlović Barili je umrla 6. marta 1945. godine od srčanog udara u Njujorku. Nakon četiri godine, urna s njenim posmrtnim ostacima pohranjena je na groblju za strance u Rimu. „Milena počiva na jednom divnom mestu, na groblju u blizini kapije svetog Pavla, prepunom velikih uspomena na pesnike, umetnike, na ljude koji su došli iz čitavog sveta i sada počivaju tu, pored nje“, javio je Bruno Barili Mileninoj majci u Požarevac. Napominje da su „u istom krugu sahranjeni Šeli i Kits“. „Tako se tada“, kaže Sanja Domazet, „negde, u tišini, čovekova ličnost davno rasula, potrošila, rastočila, nestala. I nije bilo aplauza.“