U Beogradskom dramskom pozorištu u toku je manifestacija posvećena Mileni Pavlović Barili, na kojoj se osvetljava životni put velike umetnice od Požarevca do Njujorka, od slikarstva, preko poezije, teatra, ilustracija do mode, i nazad
Konkretan povod da Beogradsko dramsko pozorište baš sad organizuje „Dane Milene Pavlović Barili“ (8–16. novembar) jeste dan njenog rođenja (5. novembar 1909) i pedeseta godina od kada je našoj kulturi predstavljeno delo ove umetnice.
Programom „Dani Milene Pavlović Barili“ predstavljen je njen put – školovanje u Požarvcu, Beogradu i Minhenu, putovanja, život u Parizu i Njujorku, Milenino slikarstvo, izložbe u Parizu, Londonu, Rimu, Firenci, Hagu, Njujorku, njeni kostimi, njena poezija – pisala je na srpskom, italijanskom, francuskom i španskom jeziku. Ali, u okviru ovog programa može se videti i opus porodice Barili, i do sada nepoznati materijal: dokumentarni film o Mileni, i fragmenati opere Meduza Bruna Barilija, njenog oca. Osim sagovornika „Vremena“ u ovom teksu, o Mileni će govoriti i _orđo Salerno, direktor Italijanskog instituta za kulturu, Jelica Milojković, Miodrag B. Protić, Milan Tucović, Radoslav Zelenović, Tanja Popović i Petre Krdu. Na kraju manifestacije biće održana premijera drame Sanje Domazet Krila od olova.
KRILA OD OLOVA: Sanja Domazet opisuje Milenu kao „jednu od najinteresantnijih i najznačajnijih umetničkih ličnosti sa ovih prostora tokom proteklog veka. Bavljenje njenim umetničkim opusom jedan je od načina da naša prošlost počne da se čita i kao evropska i svetska. U svetu kojim vlada princip jednoznačnosti, večitog vraćanja istog i homofonije, Milena Pavlović Barili bila je oličenje osobe kroz koju su delovale potpuno druge sile – polifoničnost, prisustvo žive mašte – Erosa i principa božanskog, kao i svesti o tome da ljudima vlada demijurško i demonsko. Krila od olova su dramski tekst koji nikako nije imao za cilj da bude kavez koji će uloviti živi mit Milenine punokrvne, barokno lepe i veoma složene i bolne egzistencije, već praćenje njenih letova i sudara sa epohom, bilo da su to sudari sa Musolinijem, simbolom moći, De Kirikom, simbolom umetnika srodnog po bliskosti i ravnosuštnosti, ili sudari sa kometom Pikaso, čiji je usud bio i najveći, usud uspeha. Krila od olova su i jedan rendgenski snimak prve polovine dvadesetog veka, a od Mana znamo da je rendgenski snimak takođe poetska tvorevina. U Razgovorima s Gojom, Andrić je rekao da je ‘umetnik sumnjivo lice, maskiran čovek u sumraku, putnik sa lažnim pasošem’. Danas znamo da su istinski umetnici, u svetu koji se pretvorio u kopiju kopije, lica bez ikakvog pasoša, jer biti autentičan, umetnik dakle, znači biti osuđen na svaku vrstu ostrakizma, sa bezbroj maski umesto lica, od kojih je ona maska koju najčešće navlačimo na lice, zapis koji registruje fotografija. Krila od olova su pokušaj dokazivanja premise da je do istine, kao i do istinske slike sveta, moguće doći još samo u umetnikovom delu.“
Za Milenu Pavlović Barili kod nas se čulo 1954. godine, nakon teksta profesora Miodraga B. Protića, a njene slike su ovde prvi put viđene godinu dana nakon toga, na izložbi u Muzeju savremene umetnosti. Po mišljenju Olivere Janković, istoričara umetnosti, sliku koju danas imamo o Mileni stvorila je u velikoj meri njena majka Danica. U monografiji Milena (prva u biblioteci „Žene u srpskom slikarstvu“ u izdanju TOPY-ja) Olivera Janković piše da je Danica Pavlović „u detinjstvu odlučujuće uticala na Milenino vaspitanje“, ali da je i kasnije, „kada je 1962. godine otvorena Memorijalna galerija Milena Pavlović Barili u Požarevcu, doprinela formiranju njenog pomalo bajkolikog lika kao čuda od deteta, zatim uspešne slikarke koja je putovala po svetu, družila se sa znamenitim ličnostima iz umetnosti, srećno se udala za jednog Amerikanca i na kraju umrla od posledica pada s konja. Već u poodmaklim godinama, narušenog zdravlja, često i puna gorčine, Danica Pavlović je svojim sećanjima, svedočenjima, sačuvanim pismima, ali možda i više onim koja je uništila, prenela sliku kakvu je imala ili želela za Milenu, a koja je neminovno uključivala i ono što je želela da njena ćerka stvori od nje, svoje majke, pa u tom smislu, u velikoj meri, to je bila i njena sopstvena idealna slika.“
DVE DOMOVINE: Postojanje dve domovine u Mileni bile su suštinski podsticaj za knjigu Aquae passeris Adele Macola (Clio, 2000). Adele Macola je čula za Milenu Pavlović dok je, radeći u Italijanskom kulturnom centru u Beogradu, pomagala porodici Barili da u Parmi, rodnom mestu Mileninog oca, priredi izložbu. „I ja sam u njoj videla svoj život. Nije lako pripasti drugoj zemlji. Ja istina nemam taj problem, ja znam svoj identitet, ali imam ćerku koja ima taj problem, koja je uvek lebdela između Italije i Srbije, očeve zemlje. Da budem iskrena, od kada je našla svoj put, oseća veliki nagon da ide u treću zemlju i nađe svoj mir. Kao i Milena. Iz njenih pisama se vidi da je taj odlazak u treću zemlju značio odrastanje, oslobađanje od roditelja. Oni su bili snažne, previše snažne i obeležene ličnosti, svako je držao svoju stranu, svoju zemlju, svoje interesovanje, tako da je odlazak preko Okeana za Milenu bio spas. Iz Njujorka im ređe piše nego što je to činila ranije, više se posvećuje sebi, udaje se, taj period je neka vrsta njenog mira. Ona i kaže da je tu našla svoj stil, naivno kao dete hvali se da ima novac, da joj materijalno nije loše kao do tada, oseća uspeh. Milena kakvu sam opisala u knjizi nije obasuta velovima niti čarobnim rečima, pa ipak, ne bih rekla da joj je život nesrećan. Svaka osoba koja ne prevari sebe jeste srećna osoba. Ona nije bežala od iskušenja i u tome vidim njenu veličinu.“
Milena je u Americi provela poslednjih šest godina života. Tamo je slikala, izlagala, i, što je bitnije za taj njen period, bavila se ilustracijom, dizajnom, kostimom, scenografijom. Neda Todorović napominje da iako se ove njene delatnosti vezuju za to vreme „odnosno za saradnju sa ženskim biblijama kao što su modni magazini ‘Vogue’, ‘Harper’ s Bazzar’, ‘Charm’, ‘Glamour’ i časopisima za uređenje enterijera i eksterijera, kao ‘Town&Country’, njene ilustracije datiraju od ranije – već od 1926. godine. Iako većina teoretičara slikarstva Milenin angažman u primenjenoj umetnosti definiše kao prisilan, kao plod pragmatične želje da obezbedi egzistenciju, logičnije je konstatovati da je Milena sledila utabani put koji su trasirali svetski poznati pisci, slikari i umetnici radeći za novine. Šta je odlika modnih ilustracija potpisanih imenom Milena koje su se tokom 1940. i 1941. godine redovno pojavljivale u svakom izdanju ‘Voguea’? Lakoća linije, finoća poteza perom, koloristička prozračnost akvarela. Elegancija pokreta ženske figure. Jednostavnost minimalističkih modela haljina sa trendovski spuštenim strukom i dekolteom nepravilnog oblika, koji darežljivo obnažuje ramena ili leđa. Delikatnost dopunskih, modnih detalja – perli, cvetova, ogrlica, naušnica, tijara, broševa, lepeza, organdinskih šalova. Ilustratorka Barili nema uzora. Ona prati svoj slikarski manir crtajući svetske žene po uzoru na sebe. Mnogi su, a među njima su bila imena kao Kokto, De Kiriko, Pol Valeri, govorili da je slikarka još lepša i ljupkija od svojih modela. Kažu da bi se, kada je ušla u prostoriju prepunu bogatih žena u modelima kreatora visoke mode s nakitom basnoslovne vrednosti, sve oči okrenule ka njoj – u jednostavnoj haljini, bez nakita, u šeširiću koji je sama napravila. Kao Koko Šanel ili Žil Sander, kreirala je modele kakve bi sama nosila. Bila je jedna od retkih osoba koje su ‘Vogueu’ davale više nego on njoj. Šta mu je davala? Kosmopolitizam građanke sveta formirane u Minhenu, Parizu, Londonu, Rimu, Veneciji, Firenci. U Beogradu i u Požarevcu. Milena Pavlović Barili je od ‘Voguea’ živela. Ali, ono što mu je davala nema cenu.“
SMISAO DOBRA I ZLA: Davanje sebe prisutno je u svemu što je Milena radila. Irina Subotić, istoričar umetnosti, smatra da je, kao i Milenin život, i njeno slikarstvo ispunjeno „neobičnim događajima, susretima, odlascima, lutanjima i rastancima, tugama, pritajenim traumama i nostalgičnim sećanjima. Gotovo sve njene nadrealno-magične kompozicije skrivaju ambivalentno romantičarsko značenje, posebno istaknuto kada udvaja sopstveni lik duboko misaonog pogleda, kada velovima, odnosno draperijama, daje smisao deoba i razdvajanja, ali i spajanja i povezivanja svetova realnosti i mašte, svetla i tame, dobra i zla, intime i eksteritorizacije, meditativnog i senzualnog. Milena lampama, žiškom i svećama unosi svetslost mudrosti i prosvetljenja u ambijente kojima vlada mrak. Njene maske skrivaju, ali i štite identitet lika, leptiri pričaju o kratkotrajnosti života, a slomljeni stubovi i isečene ruke ili noge govore o kastraciji, neispunjenju želja, o čežnjama, nemoći i usklađenosti. Povijene katarke broda na njenim slikama bile su daleki nagoveštaji ratnih lomova, koji su je definitivno odvojili od otadžbine, dok su ptice u letu njeni uzleti ka nedosegnutim visinama, izraz one tužne elegične, nostalgične, a možda i tragične borbe sa opstankom. Ako je i izgubila tu presudnu egzistencijalnu bitku u ranim godinama, njena ostvarenja nas svojom enigmatičnošću i dalje bogate prizivajući stalno nova, sve dublja i značajnija tumačenja istraživača i poklonika.“
Irina Subotić podseća da je posle školovanja i putovanja, obilaska najznamenitijih muzeja sveta i druženja s velikanima modernizma, Milena želela da se vrati balkanskim izvorima i podari svoja znanja mladima. „Ali za nju, građanku sveta, nije bilo radnog mesta ni u Požarevcu, Štipu, Velesu ili Tetovu. Ova sredina nju nije razumevala, nije (iskreno) prepoznavala njene vrednosti.“ Kada je nakon smrti otkrivena u našoj javnosti, „otvorena je u Požarevcu galerija-legat koja nosi njeno ime, priređivane su joj izložbe i pisane knjige, studije, romani i drame o njoj. Ona postaje sve više legenda oko koje se pletu priče i bajke, ali gorak ukus neprihvatanja nije ni do danas iščezao. Još su sveža sećanja na lokalpatriotske ispade devedesetih godina kada je Milenin kosmopolitizam smatran pogubnim za našu kulturu.“
Milena Pavlović Barili je umrla 6. marta 1945. godine od srčanog udara u Njujorku. Nakon četiri godine, urna s njenim posmrtnim ostacima pohranjena je na groblju za strance u Rimu. „Milena počiva na jednom divnom mestu, na groblju u blizini kapije svetog Pavla, prepunom velikih uspomena na pesnike, umetnike, na ljude koji su došli iz čitavog sveta i sada počivaju tu, pored nje“, javio je Bruno Barili Mileninoj majci u Požarevac. Napominje da su „u istom krugu sahranjeni Šeli i Kits“. „Tako se tada“, kaže Sanja Domazet, „negde, u tišini, čovekova ličnost davno rasula, potrošila, rastočila, nestala. I nije bilo aplauza.“
Odlomci iz prepiske Milene Pavlović Barili sa majkom
(oktobar 1932. godine nakon otvaranja izložbe u Galeria d’Arte u Rimu)
„… ima puno sveta uvek, ali se nije još ništa prodalo. Uzroci su razni, ali uglavnom to je da od mene sad niko nema tri čiste ovde ništa da kupi.
… Iz poslanstva mi još niko nije došao. Cela se ljubaznost svodi na to da su mi još pre dva meseca stavili do znanja da preko njih može da mi se pošalje od kuće koliko hoću novca. To ti nisam javila, jer sam se bila tog puta mnogo naljutila, a nadala se na izložbi da ću da isplivam sama.
… Ja sam zdravo skromno bio obučen (ponekad koristi prvo lice muškog roda kao oblik umiljavanja – p.a.), lepo sam izgledao, nisam ništa zbunjen bio, samo sam se vrlo umoran osećao. Sa svima sam pomalo razgovarao i znam da su Talijani ostali oduševljeni i sa mnom. Sveta je bilo vrlo interesantnog. Svi su grabili sa mnom da razgovaraju, bilo je puno fine i mlade gospode, koji su prosto krasili izložbu. Ovo je malo ironično, ali i istina ironično zato što su mi se mnogi udvarali. Ja sam ozbiljan i gord. Ja sam užasno umoran. Sve mi se pred očima ljulja.“
(21. oktobar 1932)
„A jednako sam gladan… Zasad još uvek se smucamo, moj otac i ja, sa jednom do dve lire u džepu. On satima čeka u čekaonicama raznim – a i ja.“
(1. februar 1938, nakon izložbe u pariskoj galeriji Quatre Chemins)
„… Ja sam u stvari zadovoljna. Ponekad me uhvati grozna kriza, ali vidim da ipak ja grešim i da stvari u životu idu drugim načinom nego što čovek želi i očekuje, ali možda, ipak na isti cilj stignu. Kosta (Atanasijević, novinar ‘Vremena’) mi je telefonirao. Kaže da je poslao članak u Beograd, ali mu otud traže fotografije, pa ću popodne da mu dam neke. Kad je čuo da su danas došli De Kiriko i Breton – on kaže, moram i to naknadno da dodam.“
(avgust 1939, tek što je brodom pristala u Njujork)
„… Stigla sam. Sada je dva sata ujutru. Prve misli i reči otkako je lađa pristala šaljem Tebi. Gledala sam dugo sve svetlosti u daljini, kao Venecija, samo mnogo duže sa strane. Mesečina i beli oblaci, i svetiljke što miču i klize po vodi, ali se ništa drugo ne vidi. Eto to ti je Njujork. A ja ništa ne razumem. Grdno mi je sve čudno kao u snu i kao obično…
… Ništa ne umem da se radujem, valjda što sam sasvim otrovana i smrvljena ovim kratkim vestima o ratu.“
(o slici Autoportret s velom, 11. novembar 1939)
„… Čini mi se da je (Autoportret) u svakom pogledu majstrorska stvar. Veličine je kao i onaj prošli, a u onoj večernjoj haljini od crnog tila sa belom čipkom, a na glavi mi onaj tanak šlajer sa srmom okolo. Pozadi jedan pejzaž dosta taman sa sasvim malim figuricama i jednim čovekom na konju. Zid je crnozelen. Bela i crna čipka i til su kao izvezeni, a jedan savim tanak crven konac ide od guše na prst desne ruke. Kad sam ga počela bio je na drugi način nešto vanredno. Ali, atmosfera u kojoj živimo je depresivna, neuredna i puna sitničarenja.“
(28. januar 1940)
„… Pre tri nedelje ‘Vog’ je tražio da im iz glave uradim (bez ikakvih modnih predmeta) korice za mart pa mi oči ispale radeći, oni mi posle platili, ali neće da ga štampaju jer nije došla moda. Zatim su mi dali jednu stranu unutra, cipele i rukavice i šešir, jedna bluza i šal; danas su je uzeli, kažu mi da je osobita, ali evo kako radim: dobih je u prošli ponedeljak, danas je ponedeljak opet – od četvrtka prošlog nisam iz kuće izišla, ne mogu, nemam kad za oblačenje. Po deset sati sedim i radim i slušam talijanske pesme na radiju i čitam malo pa posle opet radim. Još nikakav kontrakt (ugovor) ne daju. Uspela sam toliko da su mi povisili stranu unutra na 150, a korice 250. Samo održavanje sve zajedno dođe oko 70, pa hrana, pa izlasci i haljine, taman toliko da komotno izlazim na kraj.“
(nepoznat datum)
„… Da znaš samo koliko mi je potrebno da me jednog dana drukče razumeš i da mi kažeš: ‘Sine, je l’ si umorna, odmori se malo, jer si sve uradila što si umela i mogla.’ Čini mi se, kad bih jedanput u životu to od tebe čula više nikad ne bih imala nesanicu. Više nikad me zora ni sunce ne bi zatekli budnu i prenapregnutu od misli i briga i strahovanja u krevetu. I ne bi se uvek luda i kriva osećala. Ja drugima ne dozvoljavam da mi kažu ni da sam luda ni da grešim, jer znam i vidim da niko od njih ne bi mogao moju ravnotežu da izdrži. Ja sam ovde sasvim smrvljena. Znam kako nana kaže: ‘Iz ove se kože nema kud’, pa se i ja koprcam, pa ne umem ćud da promenim.“
Bes i protest srpskih studenata poslužio je kao inspiracija za skulpturu u parku u srcu Londona. Nju je izradio srpski umetnik Vladimir Lalić i tako postao prvi savremenik u Srba čija će skulptura ostati u Velikoj Britaniji
Radovi na četiri od šest muzeja čije je otvaranje najavljeno za Ekspo, trenutno su tek u početnoj fazi. Zato deluje kao nemoguća misija da će taj plan biti ostvaren
Kao da kultura ove godine nje ostala bez materijalne pomoći države, do kraja meseca u Srbiji se održava čak sedam festivala, od kojih su četiri međunarodna
Postoji rizik da se konkurs za spomenik žrtvama nadstrešnice koji je raspisao Novi Sad instrumentalizuje kao zamena za izostanak pravnog razjašnjenja, navode u Nezavisnoj kulturnoj sceni Srbije
Na isti dan kad je prošle godine Vlada Srbije donela odluku o ukidanju statusa kulturnog dobra sa kompleksa Generalštab, Katastar Savskog venca je to potvrdio, dodavši i zgrade Kasarne sedmog puka i Starog Generalštaba
Ukoliko imate trunku ličnog integriteta, lako ćete ugledati samog sebe na kiši u štrajku glađu. Kao što danas za Milomira Jaćimovića nema pravde, zakona i ustavnih prava, sutra ih možda ni za vas neće biti
Nema ničega u ideji Fakulteta srpskih studija što državni univerziteti već ne pokrivaju. „Identitetske discipline“ nisu drugo do košmari proizašli iz falangističkih glava
Ko je od nas ikada pogledao svih 250 imena poslaničkih kandidata na listi za koju želi da glasa? Iako to nigde nije rečeno, jasno je da će studentska lista biti švedski sto. Ako je ikom bitno, moj glas imaju, sve i da mi se 249 imena ne dopadne
Dijana Hrka, Milomir Jaćimović i emocije građana
Ranjene duše na obodu Ćacilenda Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
