Otići na drugo mesto

Anegdota kaže da je profesor Nedeljko Gvozdenović krajem šezdesetih prošlog veka upozorio brucoše slikarstva da će, ako ne promene profesiju, celog života morati sami sebe da finansiraju da bi radili i da bi im se eventualno priznalo to što rade. Bila istinita ili ne, aktuelnost ove anegdote je, nažalost, nemoguće čak ni dovesti u sumnju.

Pođimo od izložbe, od rezultata rada, recimo, jednog slikara. Da bi pokazao svoje delo, njegovi osnovni troškovi su sledeći: boje i ostali materijal za sliku (jednu!) dimenzija pretpostavimo 100×70 centimetara su, u zavisnosti od proizvođača, do 500 DM; ram je oko 100 DM; katalog i pozivnice, u zavisnosti od količine i ambicije, koštaju od 300 do 2000 DM; piće i drugo posluženje za zvanice na otvaranju izložbe – po ukusu, što umetnik najčešće mora sam da obezbedi. (U slučaju da nije primećeno, u navedenim stavkama nisu sati i sati interneta, kupovina knjiga i publikacija, retko dostupno studijsko putovanje, atelje, struja i slično.)

PLUS KAO KUĆA: Smatra se da su troškovi slikara niži od izdataka kolega koji rade u drugim tehnikama. „Slikar kao hrčak skuplja materijal tako da do izložbe i zaboravi koliko ga sve to košta“, kaže Aleksandar Rafajlović, slikar, koji do maja treba da pripremi izložbu fotografija u Salonu muzeja primenjene umetnosti. „Koštaće me najmanje 5000 DM, ali to nije realan trošak. Niko ne pominje trud i vreme nas i naših prijatelja, kao da to ne treba računati, kao da se to podrazumeva. Ima još bezbroj takvih stvari koje nisu male, a koje se pravimo da ne vidimo.“ Goran Kosanović, slikar, na prošloj izložbi (Bioskop Endija Vorhola) pokazao je i video rad: „Monitor sam dobio od firme MD Profi, prijateljica Dragana Ognjenović je besplatno uradila kostim, a Neda Arnerić je takođe besplatno glumila. Eto, u tim relacijama ovde počiva umetnost“. Za Endija Vorhola Kosanović je potrošio skoro 5000 DM. „Ne prodajem radove, pa bi se moglo pomisliti da sam na gubitku, ali ne, izložba je plus veliki kao kuća, znam da tako misli svaki autor.“

Štamparija Publikum važi za velikog sponzora umetnika. Za kolorni katalog na osam strana traži jedan rad s izložbe po izboru autora, što je uslov koji odgovara i onima koji ih stvaraju. Inače, malo koja firma nalazi interes da učestvuje u realizaciji izložbe. „Jedna eksport-import firma s kojom sam ranije sarađivao odbila je da pomogne produkciju moje najnovije izložbe“, kaže slikar Uroš Đurić. „Suma koja mi je bila potrebna da sve završim za njih nije značajna, pa ipak, nisu videli svoj interes da mi pomognu. To je firma s liste ekstraprofitera, ali eto, nisu smatrali da bi im učestvovanje u kulturi popravilo imidž. Jedini koji su bili zainteresovani da mi pomognu opet su bili stranci.“ Pre dve godine, zahvaljujući pomoći švajcarske vlade, Uroš Đurić je bio jedini predstavnik zemlje na Sajmu umetnosti u Bazelu, zato što „Švajcarska ima interes da pomogne već renomiranom autoru“, kako su mu rekli, a „Republičkom zavodu za međunarodnu kulturnu, prosvetnu i tehničku nije bilo bitno što odbijajući mene briše sa ove manifestacije i celu zemlju“. Ova najnovija Đurićeva izložba održava se (12-14. mart) zahvaljujući pomoći ambasadora Švajcarske u njegovoj rezidenciji, što je ujedno bila i promocija novog izložbenog prostora. „Drugi put mi umesto moje zemlje pomažu stranci tako da sam počeo ozbiljno da razmišljam o preseljenju na neko drugo mesto gde će ceniti moj rad.“

STARE NAVIKE: Umetnica Milica Tomić kaže da i u inostranstvu autor mora da nabavi novac za produkciju, ali to tamo nije teško. „Na kraju kataloga bilo koje izložbe obično se nalazi veliki spisak firmi ili fondacija koje su je pomogle. Do njih dolazi ili galerista ili sam umetnik. Pre dve godine galerija Taxispalais iz Insbruka tražila je da izlažem kod njih, nisam imala novca da finansiram rad, i oni su spojili nekoliko institucija i fondacija koje su mi pomogle, zatim su im se priključili Kunsthalle iz Beča i Muzej moderne umetnosti iz Arnhema u Holandiji, zato što je Taxispalais organizovao putovanje izložbe. Uloženi novac im je povraćen od prodaje zaista izvrsnog kataloga, ulaznica i putovanja.“

U poslovanju nekoliko domaćih galerija vidi se približavanje evropskom načinu ponašanja prema umetniku, s tim što na te pomake treba, naravno, gledati u skladu s ovdašnjim okolnostima. „Ali ne samo zbog ograničenja prouzrokovanih nedostatkom novca već zbog prepreka u načinu razmišljanja“, kaže Darka Radosavljević, direktor galerije Remont. Jovan Čekić, art direktor nedavno otvorene galerije Atget u Kulturnom centru Beograda, objašnjava kako još uvek vladaju stare navike po kojima je jedina obaveza galerije da obezbedi prostor. „Međutim, umetničke postavke već odavno nisu tradicionalne, a prateća infrastruktura galerija ne može da ih prati. Osim toga, postoji nesklad između produkcije i tržišta. Umetnik, čime god da se bavi, mora da obezbedi ozbiljnu sumu novca, a ne postoji tržište kome može da proda svoj rad i povrati uloženo. Nijedna galerija ne može nikom da pomogne da realizuje izložbu“, kaže Jovan Čekić. „Nevolja je što program galerije Atget nije uobičajen, i ima netipičan pristup fotografiji, što znači podrazumeva i veće izdatke produkcije. Raša Sekulović je izložbu fotografija Katmandua uradio zahvaljujući sponzoru. Vukan Ćirić za april priprema izložbu fotografske skulpture s iskustvom advertajzinga, što je potpuno nov pristup, a tako nešto je dosta teško izvesti bez sponzora.“

NIKO NE ODUSTAJE: Koji su troškovi galerije za izložbu? „Malo ko zna da zidove, nakon svake druge ili treće izložbe treba okrečiti“, kaže Darka Radosavljević. „Košta štampanje pozivnica koje je dvostruko jeftinije od poštanskih maraka, zatim kataloga, koji, to zaboravljamo, pre nego što se odštampa neko mora i da osmisli, grafički pripremi, i da neko u njega unese tekst… Košta i postavljanje eksponata, često su u pitanju komplikovani radovi pa treba angažovati nekog veštog da ih montira, zamena stakala i mnoge druge stvari o kojima se ne razmišlja. Ne smem ni da pomislim da neka izložba zahteva prezentaciju na monitorima ili video-bim. Iznajmljivanje video bimu. U proseku, najosnovniji troškovi za svaku izložbu su oko 400 DM.“

Pa ipak, i bez obzira na sve, nije poznato da je neki autor zbog novca odustao od izložbe, što na neki način objašnjava umetnik Mrđan Bajić: „Ljudi koji se bave umetnošću pri realizaciji izložbi ne polaze od onoga što bi želeli da urade, već od onoga što su u mogućnosti da proizvedu, a to je, bez obzira na poneki presedan, uvek i samo ono što su u stanju sami da finansiraju. Konkretno govoreći, produkcija jedne obuhvatnije izložbe nezamislivo je loš poslovni potez. Kada saberete rashode za prostor, materijal, struju, svoje radno vreme, eventualnu tehničku pomoć, i kada od toga oduzmete prihode kojih nema, osećate se na kraju kao neki dosta blentavi biznismen. Na ceo taj poslovni krah dobijete i novu količinu radova koje imate ili nemate gde da čuvate tako da čitava situacija nije baš perspektivna. Stvari verovatno stoje mnogo bolje kad su u pitanju oni koji slikaju konje, papagaje i snene žene u tropskim šumama, što je mera ukusa ovdašnjih pink konzumenata, pa u tom segmentu tržište verovatno odlično funkcioniše. Za one koji misle da je to taj reprezentativni segment naše kulture, sve je potpuno u redu“.