To jutro beše lepo, nedeljno. Obećavalo je sunčan i prijatan dan.
A onda je, donoseći tamu, tugu i rezak bol, stigla strašna vest: te je zore sa ovog sveta otišla Milena Dravić.
U zebnji pišem ove redove… I zato jer je beskrajno neumesno kad ljudi nekim povodom, kao što je smrt, govoreći o tom nekom zapravo govore o sebi, i najviše o sebi. Pokušavam ovih dana svim snagama da to ne činim.
Moja je tuga ogromna, i neka je meni.
Provela sam s njom doslovce čudesne trenutke, ne samo radeći, po njenoj želji, jednu pa drugu monografiju, i potom po promocijama i putovanjima, nego i zbog sati, dana i godina koji život znače jer se u njima ono najbitnije uči od najboljih… Do neba hvala!
Jedan od niza trenutaka za pamćenje bio je kada je onako usput, tek da se zabavimo, neodoljivo kako samo ona ume, pričala o, kako je duhovito i ironično kazala, „punom pogotku“ na svojoj prvoj filmskoj premijeri:
„Sarajevo, 1959. Moja prva filmska premijera, Vrata ostaju otvorena Františeka Čapa. Posle projekcije – divna atmosfera, svi razgovaraju o filmu – valjda prvom posle Drugog svetskog rata sa savremenom temom, dotad su rađeni samo partizanski – hvale ga… Uzbuđenje. Odlazimo potom u hotel Evropa. Svečana večera, sve gala. Konobari poslužuju, a na meniju – jegulja. Gledam, kako ću, šta ću… Ajd’ što je nikad nisam ni probala, nego ne znam kako se jede, odakle da krenem.“
„I?“
„Šta ću, uzmem escajg, pa krenem po tanjiru i jegulji, kad ono – tras, jegulja u moje krilo! Na suknju! A majka mi jedva nekako taj komplet bila spremila da imam za premijeru, za tu svečanost. Ovi pored mene počeše da se smeju. A ja rekoh: ‘Izvinite, al’ ova jegulja je izgleda još uvek živa!’“
Nasmejah se slatko.
„I oni su se smejali“, reče. „I aplaudirali mi…“, dodade.
A potom pomalo šeretski napomenu: „Snašla sam se…“
Jedna od tema naših razgovora bili su, naravno, filmovi Crnog talasa, njene uloge u njima ili, kako bi Ranko Munitić rekao za taj deo ovdašnje kinematografije, „velike majstorije“ u kojima je Milena „sjajna, zajednička nit“. I, shodno tome, tema se razvijala u pitanje o (ne)slobodi u (tadašnjoj) kinematografiji…
„Bila je velika produkcija, puno se radilo“, rekla je naglašavajući: „Živelo se za umetnost, za prave stvari… Radilo se svojski, posvećeno.“ A potom dodala: „Bilo je pritisaka, velikih, ali filmski radnici su ipak imali mogućnost i uspeli da naprave filmove, da kažu to što su hteli… Čak i ako je film zabranjen, on postoji i nekad će biti prikazan. Kao što su i bili prikazani. Najbitnije je snimiti film, uraditi ga bez obzira… Naravno, nedopustivo je da se filmovi zabranjuju, ali, kažem, ipak se uspevalo da se filmovi urade, da se kroz njih govori o tom vremenu u kome smo živeli. Ti filmovi sada postoje i kao svedočanstvo o vremenu i kao argument za sve naše karijere.“
Posebna poslastica bili su naši odlasci u pozorište. Više je volela da ide na generalne probe nego na premijere. I, toga dana uputismo se ka Narodnom pozorištu da gledamo probu Ožalošćene porodice u režiji Jagoša Markovića.
Taksi nas je ostavio tačno preko puta službenog ulaza. Trebalo je ili da se spustimo niz ulicu ili da se popnemo kako bismo došle do pešačkog prelaza. Rastojanje nije veliko, ali ipak iziskuje napor, a njena je snaga krhka. Nedaleko od nas milicioner.
„Ajmo mi…“, reče i uputi se ka njemu. Kad ju je prepoznao, čoveku se ozari lice, doslovce.
„Pa to ste vi… vi ste to… ne mogu da verujem“, govorio je i potom vadeći telefon upitao: „Je l’ možemo da se slikamo?“
„Može“, kaže Milena, „a je l’ možemo mi da pređemo ovde ulicu, naporno je…“
„Ma može, kako da ne može“, uskliknu milicioner sav radostan i gotovo nas propisno prevede nepropisno preko ulice.
„Pređosmo…“, rekla je smejuljeći se.
Mnogo šta što je činila, govorila bilo je tako postojano, snažno i dostojanstveno, sazdano od onoga što zovemo građanska hrabrost. Bez obzira na cenu. Umela je da dâ do znanja da ako nema hrabrosti i časti nema ni valjanog čoveka ni valjanog života.
Letos u gromoglasnim aplauzima i ovacijama u Puli, na Paliću, u Herceg Novom… odzvanjale su na neki način i sve njene blistave role, čudesni gestovi ljudskosti, uzvišenost i plemenitost kojom je sve te decenije tako nesebično sve obasipala… Nije o tome govorila. O aplauzima jeste – da su je iznenadili.
A svojevremeno bila je vrlo dirnuta naslovom prve monografije o njoj, Milena Dravić – više od umetnosti. „Zatečena sam….“, kazala je, „da l’ mi pripada….“
Pripada joj, naravno.
Ona i jeste više od umetnosti.
Njen je život etalon posvećenosti, čovečnosti, beskompromisnog stremljenja vrlini u svakom smislu, a njena je umetnost, kako je to napisao Laslo Vegel (u kritici za predstavu Ptic i ptica), „deo jedne mitologije – simboliše istoriju našeg osećaja života, našeg senzibiliteta“.
Odavno je Crnjanski rekao „nema smrti, ima seoba“.
I ljudi koji zauvek zrače snagu, punoću i lepotu života, čak i kad ih smrt odnese. Odlazeći, Milena nam je ostavila
odu životu.
Tatjana Nježić je autorka monografije Milena Dravić – više od umetnosti (Knjaževsko-srpski teatar, Kragujevac; 2016) i monografije Milena Dravić (UDUS, 2017)
