Ostajem mirna

Pojava Ane Ćurčin nešto je apartno na srpskoj sceni – teško da postoji neko ko joj prethodi u ranijim decenijama. Van generacijski bliskog kruga naših „Americana“ muzičkih umetnika, od Ike do Stray Dogga, takođe ne postoji ništa slično. Pre bi se moglo reći da je Anin pogled na stvari deo jednog novog globalnog autorskog toka u kome se kreativni oslonci traže u nasleđu singer-songwritera svih naraštaja – od Boba Dylana, Joni Mitchell, Neila Younga ili Nicka Drakea, preko Everything But The Girl, Suzanne Vega i Tanite Tikaram, do Devendre Banharta i Joanne Newsome. Nastavljajući da vas svakog januara upoznajemo sa novim velikim talentima na našoj muzičkoj sceni, skrećemo vam pažnju na njen s pravom dugoočekivani prošlogodišnji debi album, Sketches of Belonging (Pop Depression) i najavljujemo velike planove za 2017.

„VREME„: U tvojoj biografiji stoji podatak da si rođena u Bagdadu, odrasla u Moskvi. Jedna tipična priča vezana za rad jugoslovenskih firmi, ali kako je do nje došlo?

ANA ĆURČIN: Otac mi je bio inženjer slabe struje, posao sa firmom Svetlost ga je odveo u Bagdad, gde sam rođena, ali samo zato što sam poranila mesec dana, inače je to trebalo da se desi u Beogradu. Ne sećam se Bagdada, mi smo se posle godinu dana vratili kući, ali dugo je postojala ta porodična legenda da imam polumesec na glavi jer sam rođena u muslimanskoj zemlji. Međutim, pre dve godine sam se u jednom naletu potrage za sobom ošišala na ćelavo, pa sam pomislila da je to dobra prilika da konačno proverim da li je to istina. Ustanovila sam da je u međuvremenu izbledeo, ali i dalje volim da kažem da ga imam. Taj polumesec je kao neki mali otisak koji stave bebama tamo, i stvarno se video izvesno vreme dok sam bila mala.

Kako si otkrila Moskvu?

Deset godina kasnije otišli smo tamo poslom, to je već 1995. Trebalo je na dve godine, ali smo ostali mnogo duže, moj otac sa svojim poslom i moja majka arhitekta, takođe. Najvećim delom su radili nova pozorišta i scensku tehnologiju. Ostali smo zbog škole, brat, sestra i ja, dok nismo završili fakultete. Meni je pozorišna produkcija osnovna profesija, muzika nije… Sa druge strane, moji roditelji su ranije pevali u horu „Krsmanac“, pa je nekako muzika bila sveprisutna u našoj kući. Kroz pozorišnu produkciju sam upoznala neki novi svet i rado počela da radim u svojoj struci, čak i kad sam se vratila u Beograd, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i Heartefact fondu.

Nažalost, onda je nastupila 2013, kad su budžeti za pozorišta u Beogradu zbrisani u naletu krize, pa se moj posao producenta pretvorio u posao nekog ko duguje pare nekom a ne bavi se procesom pravljenja predstave, što me je jedino zanimalo. Utom se desio moj prvi nastup – u KC „Grad“, reakcije su bile odlične. Zahvaljujući tom koncertu, Dušan „Stray Dogg“ Strajnić me je pozvao da nastupim na velikom festivalu „Americana Night“ u Domu omladine Beograda, i to me je motivisalo, taj novi kontakt sa sobom, pre svega… Tako sam rešila da probam da vidim šta će se desiti ako se zaista potpuno posvetim muzici, da li od nje može da se živi.

I kakav je tvoj sadašnji odgovor na to pitanje?

Odgovor je da ne može, ali sledeći svoje ludilo i dalje pokušavam. Proširila sam oblast rada na muzičku produkciju, koju sam nedavno upisala, naučila sam mnogo, otvorila sam sebi oblast primenjene muzike, otvorila nove saradnje. Želim što više da radim.

Da li u tu priču spada i tvoje učestalo sviranje u inostranstvu? To je očigledno jedan sve realniji put za svaki naš mladi bend.

Smatram to obaveznim. Četiri godine aktivno sviram, svesna sam da nemam previše iskustva, ali je kontinuitet najvažniji – radi razvoja, ali i opstanka. Ovde nema dovoljno mogućnosti za taj kontinuitet, pa je neophodno svirati i u inostranstvu, kad god postoji prilika. Zasukla sam rukave i sama sebi bukiram koncerte napolju.

Kako je došlo do toga da pevaš na engleskom?

Nekako prirodno, jer sam u Rusiji doživljavala srpski jezik kao dalek, mada kao maternji, ali govorila sam ga samo u kući. Engleski mi je došao kao nešto što ja biram: ruski sam morala da naučim zbog škole, srpski sam pričala samo kod kuće, a engleski je nekako bio moj jezik, verovatno zbog muzike koju sam slušala. I sad kad sam nastupala u Njujorku, nikom ništa nije smetalo – jasno je da ja ne mogu da jurim njihov akcenat – i ne treba. Uostalom, „Americana“ se samo inspiriše američkim žanrovima, ali je to jedan novi evropski stil koji se na njih oslanja samo jezikom.

„Americana“ je danas ono što je nekad bio art–rok, jedan umetnički sadržaj koji nalazi svoje mesto u rok formi. To je scena odakle dolaze autorske kompozicije u kojima su svi uticaji dozvoljeni, od džeza preko kantrija i bluza do crnačkih spirituala.

Da, to je tako. Bila sam u Njujorku više da se promuvam i vidim kako to izgleda tamo na sceni, a posebno sam obišla nastupe tipa „Otvoreni mikrofon“ na koje dolaze samo novi talenti i videla sam i bolje i lošije od sebe. Najsnažnija lekcija koju imam iz Amerike jeste ona koja ti sama dođe do glave kad kao kantautor sedneš na scenu i treba da nastupaš sat vremena – jako dobro moraš da znaš zašto si tu: da bi ta poruka stigla preko puta, do publike. Taj neki unutrašnji osećaj, zašto si tu, naspram te publike… taj nastup me je nekako vratio sebi i to mi je nekako najveća lekcija sa nastupa u Americi. Moj prvi album je inače pun strahova koje ja na njemu prevazilazim, a isto tako je i na mojim koncertima, ne da se ja bojim šta ću da ispričam, ne mora to da bude ni nešto najpametnije ili najdublje na svetu – ali mora biti moje.

Koliko je velika ta scena kojoj se ti obraćaš kod nas i koliko je važna saradnja sa scenom u Hrvatskoj – čini se da su to dve „americana“ scene koje se u potpunosti dopunjavaju i kombinuju, kao što je to uvek bilo u alternativnim kulturnim krugovima?

To je izuzetno važno. Publike nema dovoljno ni tamo, ni ovamo, autora ima na obe strane, infrastruktura scene je nešto bolja tamo, malo su u boljoj komunikaciji sa svetom oko sebe od nas – u sličnim smo okolnostima. Kod njih je, recimo, ženski deo scene jači nego kod nas – Lovely Quincies, Sara Renar, Nina Romić, Irena Žilić, možemo da pobrojimo više njih. Ipak, najvažnija je ta mogućnost da proveriš sebe – zajednički nastup Stray Dogga i mene u Sava centru jesenas bio nam je neophodan kao neki reper da vidimo gde smo kad se izložimo nekoj našoj mejnstrim publici. Nastupi pred novom publikom su neophodni da bi rastao dalje, publika te menja, uvek nešto naučiš o sebi. Svaka osoba koja prvi put čuje moju muziku, može nešto da mi kaže o njoj. Eto, recimo, gde god odem u regionu, pre ili kasnije, neko iz publike mi dobaci „daj neku pesmu na srpskom!“ ili „daj neku veselu!“.

Pa hoćeš li već jednom napisati nešto na srpskom, nešto što će neko lako moći da citira negde?

Imam razne prepreke u glavi još uvek, jezik je jedan od njih. Tek pokušavam da smislim kako bih zvučala na srpskom.

Vidiš li nekog autora kao svoju preteču?

Jadranku Stojaković. Sve više istražujući, nalazim sebe u muzici pre novog talasa, ali konkretno Jadranki nisam još dorasla.

Gde se dešavaju tvoje pesme? Većinom su ljubavne, gde žive i ko su ti ljudi?

Ranije su najpre nastajale posle nekih mojih teških emotivnih dešavanja, koja tako kanališem. Nisam još nijednom uspela da napišem pesmu koja se ne tiče lično mene. Nikad neću biti neko ko posmatra nešto i piše o tome, uvek će ono što pišem biti autobiografski i moj doživljaj. Ali to i čini pesmu iskrenom.

Uvek je popularno kad te neka pesma napuni nekim doživljajem, koji ti neko prenese.

Meni su moje pesme način da se vratim u neku situaciju, da ponovo dođem do tog doživljaja, da ispričam nešto o svom doživljaju sveta oko sebe. Verovatno je to jedan od razloga što uopšte smem da izađem na scenu. Meni je pisanje pesama uvek bilo vid autoterapije i introspekcije, i volim to da radim uživo. U vreme snimanja Sketches of Belonging, stvarno sam išla na terapiju, otkrivala neke nove prostore u sebi, u raznim oblastima – da li je to bilo outovanje ili povratak u Srbiju, odrastanje. Tako da me je album naterao da razmišljam o temi pripadanja, to je album o mojoj potrebi da pripadam negde.

Misliš da si sad našla sebe?

Nisam još, ali sad se i ne tražim toliko, više prihvatam sebe takvu kakva sam – i to je neko pomeranje. Mislim da kroz odnos sa publikom u stvari pokušavam da razrešim onaj osnovni odnos sa jednom osobom koja je preko puta mene. Danas su ljudi veoma zatvoreni i taj susret sa drugom osobom u pesmama mi je najzanimljiviji. Ljubavne pesme u kojima se otvaraju druge teme su meni najuzbudljivije, kad se mešaju privatno i socijalno. Moje ljubavne pesme su univerzalne, ali imaju queer podtekst – ranije sam se više skrivala i u samim pesmama i od heteronormativnih tema, ali danas me to ne zanima, jer nije bitno ni skrivanje ni otkrivanje, nego samo iskrenost.

Iskrenost prema sebi i drugoj osobi za koju si u ljubavi odgovorna, u odnosu jedan na jedan.

Meni je bitno kad pišem da se ta granica prevaziđe, dobra ljubavna pesma je ljubavna pesma i univerzalna za sve. A takođe, postoji tu i fioka zvana „disfunkcionalni odnosi“ koja je uvek „inspirativna“!

Moj sledeći album biće više o temi porodice, neće više biti u oblaku strahova, biće energičniji, pa ćemo videti – i to će na neki način biti ljubavne pesme o pronalaženju sebe. Inače, neke nove inspiracije sam u poslednje vreme našla čitajući teorijske tekstove, pre svega filozofske, Fukoove, ali i naše autorke Jelisavete Blagojević. Radim i na jednom paralelnom projektu koji će biti žanrovsko izmeštanje ka elektronskoj muzici, sa našim poznatim DJ Markom Nastićem – čuće se.