Nikola Bertolino je jedan od naših najboljih književnih prevodilaca. Bio je pomoćnik upravnika Muzeja savremene umetnosti, urednik u nekad velikim i važnim izdavačkim kućama (Bigz i Nolit), priredio Knjigu o Mikelanđelu Miloša Crnjanskog, Oko nadrealizma Marka Ristića… Među priznanjima koje je dobio za prevodilački rad je i nagrada za životno delo Udruženja književnih prevodilaca Srbije.
Nedavno je objavio knjigu memoarske proze Novi zavičaji, koja je nastavak prethodno objavljenih Zavičaja. Priču koju u Zavičajima počinje tridesetih godina prošlog veka, od svog detinjstva provedenog najviše u Dalmaciji, Bertolino nastavlja u Novim zavičajima i ona se odnosi na period od 1947. godine do kraja veka. Čitaocu, osim informacije i podsećanja na mnoge važne događaje i poznata imena, nudi i lirsku, dokumentarnu ispovest u nostalgično-podsmešljivom tonu ispričanu s pozicije nekog ko je naučio lekciju vremena u kome je živeo.
„VREME„: Pod uslovom da se slažete sa pređašnjom ocenom, kako biste formulisali tu naučenu lekciju?
NIKOLA BERTOLINO: Formulisao bih je u duhu sledećih reči Crnjanskog: „Sumnjam u opštu prosvećenost i osećaj pravde, kod čitavih naroda. Pravedni su pojedinci.“ („Narodima“ bih dodao i partije, društvene pokrete.) A to znači da uvek treba pitati najpre vlastiti razum i, prvenstveno, vlastitu savest. Pouzdati se u nekakav kolektivni razum i kolektivnu savest, iza kojih se skoro uvek krije najbezočniji individualni interes, gruba je greška koju sam ja, na moju žalost, dosta dugo činio, a činila je, i čini je i danas, velika većina ljudi iz mojih zavičaja. Iz toga proističu i naše nevolje.
Nekoliko puta se u knjizi pitate šta bi bilo da ste u nekoj situaciji drugačije postupili: ono što ste želeli da uradite, nije se podudaralo sa onim što se jedino moglo uraditi. Pa, da li bi nešto bilo?
Bilo bi, razume se. Ono što se sa stanovišta jednog apsolutno beskompromisnog moralnog stava „moralo uraditi“ bilo je u isti mah ono za šta se plaćala surova cena. Tim pre što bih ja u onome za šta sam se odlučio išao do krajnjih konsekvenci. Takvu hrabrost imao sam u mladosti, ne i u srednjem životnom dobu koje je doba borbe za egzistenciju, kako svoju tako i svoje porodice. Ta hrabrost vratila mi se tek kad sam shvatio da sistem čiji sam bio deo, partija „bratstva i jedinstva“, vodi zemlju u bratoubilački rat, to jest, da ugrožava egzistenciju čitave zajednice, pa samim tim i moju, iako sam dotle živeo u iluziji da upravo ta partija predstavlja jedinu odbranu od te opasnosti.
„Književnosti je dozvoljeno sve osim raspaljivanja pogubnih strasti zbog kojih je bilo previše zla i proliveno previše krvi„, napisali ste povodom problema koji ste imali s rukopisom romana Ljudi s četiri prsta Miodraga Bulatovića. Objavili ste njegovu drugu, blažu verziju, ali čini se da mišljenje o tom romanu niste promenili.
Promenio sam ga utoliko što sam zaključio da se završna verzija, na kojoj je Bulatović radio više od godinu dana, razlikuje od prvobitne po tome što u njoj više nema grubog vređanja jednog našeg naroda, to jest, neuvijenog raspirivanja međunacionalne mržnje. Međutim, struktura i neki drugi elementi romana i dalje su ukazivali na autorovu nameru, doduše prikrivenu, da pokaže kako postoji „bolji“ i „gori“ narod. (Ta namera, uostalom, nije ostala nezapažena u reakcijama iz nekih drugih republika bivše države.) Zbog toga sam bio u nedoumici da li da kao glavni urednik Bigza odobrim objavljivanje tog dela ili ne. Učinio sam to, ipak, verujući da će „skrivena poruka“ biti uočljiva samo iskusnim i pronicljivim čitaocima, a takvi će, mislio sam, biti otporni i prema „porukama“. U stvari, laknulo mi je kad sam dobio prerađenu verziju knjige, koju sam mogao da objavim. Prvu verziju morao bih da zaustavim, bez obzira na to što bi taj postupak neko okvalifikovao kao „cenzorski“. Zabrana širenja rasne, nacionalne i verske mržnje tekovina je savremene civilizacije i mora da bude poštovana i u književnosti.
Da li je priča o Danilu Kišu neka vrsta izvinjenja što ste, sticajem okolnosti, bili učesnik nepravde koja mu je učinjena?
U Novim zavičajima, u poglavlju o „aferi“, ja sam prvenstveno svedok zbivanjâ koja sam sticajem okolnosti pratio „iznutra“, od početka do kraja, najpre u Bigzu kao izdavač Kišove knjige Grobnica za Borisa Davidoviča, potom kao član žirija Oktobarske nagrade i žirija Udruženih izdavača, i najzad, u Nolitu, kao urednik, te samim tim i izdavač Kišove polemičke knjige Čas anatomije. Moja priča nije nikakvo „izvinjenje“, jer nisam bio „učesnik nepravde“ učinjene Kišu. On je bio moj kandidat za Oktobarsku nagradu, pa sam zato i glasao za njegovu knjigu, sve dok ona, na moje iznenađenje i uz moje nemoćno negodovanje, nije ispala iz konkurencije. A ispala je usled lukavo smišljene „eliminacione“ procedure, čiji je cilj bio da upravo Kiš bude uklonjen već u početnoj fazi odlučivanja. Ali, ako se u svojoj priči nisam izvinjavao, u njoj sam oštro zamerio sebi zbog toga što sam u završnici tog odlučivanja, opredeljujući se između dva jedina preostala kandidata, glasao za knjigu Dragana Jeremića, koja po mom mišljenju nije zasluživala nagradu. Učinio sam to udovoljavajući molbama kolega iz žirija da budemo „jednoglasni“. Brzo sam postao svestan te greške, koju ni danas ne mogu sebi da oprostim, pa sam podneo ostavku na članstvo u žiriju Oktobarske nagrade. Ovo je krajnje sažet opis događaja koje opširno izlažem u knjizi.
Osećali ste se izgnanim iz domovine, usamljenim u masi ljudi s čijim mišljenjem se niste slagali. Da li vas je to navelo na prevođenje, rad u osami?
Posle otrežnjenja od skojevskog idealizma i revolucionarnih iluzija, krajem četrdesetih i u prvoj polovini pedesetih godina prošlog veka, osetio sam se iskorenjenim iz društva, uronjen u ružnu i mučnu svakodnevicu, do te mere da sam počeo gubiti osećaj za lepotu života. Nije reč o tome da sam se „osećao usamljenim u masi ljudi s čijim se mišljenjem nisam slagao“. Naprotiv, oko mene su bili ljudi – na primer, moj otac – s čijim sam se „reakcionarnim“ mišljenjima i te kako počeo slagati, ali to je bio i razlog da u mojim očima, s kojih je pala ideološka mrena, svet kome sam pripadao, život koji sam živeo, počnu izgledati nepodnošljivo ružni i nevredni življenja. To me bacalo u tešku depresiju. Jedini lek za to duševno stanje nalazio sam u poeziji nekih velikih pesnika. Zato sam počeo da prevodim njihova dela. Pri tom sam birao upravo ona dela koja su najbolje izražavala moju vlastitu „izgnaničku“ sudbinu i moj turobni doživljaj sveta kome sam pripadao. Taj životni „splin“ uveo me u poetske svetove Ljermontova i Bodlera, a pesnici kojima ću se kasnije baviti – pesnici po mom izboru – pripadaće, u mom viđenju, jednoj veoma specifičnoj duhovnoj porodici koju su kao takvu definisali moja vlastita, večito „došljačka“, i samim tim „ukleta“ sudbina, ali i moje sumorno viđenje sveta, ljudi, morala, svega onoga što sam u to vreme proživljavao kao svoj svakodnevni košmar. Recidivi tog košmara u mnogo čemu me prate i do danas, kao stalni deo moje „iskorenjene“ egzistencije, ali i kao posledica mnogo toga što je sve nas snalazilo kao zemlju, kao društvo, i što nas još uvek snalazi.
„Bio sam točkić u mašini koja je ovo proizvela„, kažete na poslednjoj stranici, svesni da se vaši „ponovo raspamećeni zemljaci“ iz svih vaših zavičaja međusobno zatiru. Da li memoari pružaju osećaj delovanja, aktivnog reagovanja na život?
Da, bio sam jedan od milionâ točkića u mašini koja je proizvela užas iz devedesetih godina – užas koji još nije nestao, koji nam još preti. I danas posmatram milione „točkića“, nalik onima kakav sam nekad bio i sam, kako „rade“ u mašini koja se sprema da ponovo proizvede užas. Ja sam se, doduše, opametio pre devedesetih, ali ipak prekasno. Ovi današnji „točkići“, bojim se, nikako neće da se opamete. U izgledu je neko novo raspamećenje. A što se tiče „dejstva“ memoara, verujem da iznošenje sopstvenog iskustva u javnost ne samo da pruža osećaj aktivnog reagovanja na život, već jeste to, jer se greške i zablude ispravljaju uvidom u to bolno iskustvo, a to znači, iskrenošću prema samom sebi, preispitivanjem vlastitog mišljenja i ponašanja. Taj postupak postaje svedočenje koje, verujem, može mnogo bolje i brže da deluje na ljude iole otvorenog duha nego mnoštvo naučnih rasprava i političkih govora.
