Iako već zvuči kao opšte mesto, nije zgoreg ponoviti neospornu činjenicu: postoje dramski tekstovi iz dalje ili bliže prošlosti koje sâmo vreme ponovo priziva i nameće. U našim današnjim prilikama, jedan od takvih dramskih tekstova je upravo „Oslobođenje Skopja“ Dušana Jovanovića.
U ovoj dobro poznatoj drami – imala je čak tri značajne postavke u doba svog nastanka, krajem sedamdesetih – razlažu se fragmenti uspomena šestogodišnjeg dečaka Zorana na život (i smrt) u okupiranom Skoplju tokom Drugog svetskog rata. Već i sâmim izborom fragmentarne dramske forme, koja u potpunosti odgovara njenom sadržaju (fragmenti sećanja), pisac odbacuje ideju o nekoj izoštrenoj, spoljnoj tački gledišta i prepušta se subjektivističkoj obradi jednog ličnog i kolektivnog iskustva, kakvo predstavljaju dani i godine okupacije.
Međutim, iako ova tema i odgovarajući dramski postupak neosporno podrazumevaju i tu krajnju značenjsku otvorenost, postoji jedan misaoni lajtmotiv koji prožima i objedinjuje ceo komad: to je ideja da negativno i bolno iskustvo ne čini nužno od dece ljude, već da, naprotiv, može da ugrozi njihovo sazrevanje. Ovaj nesentimentalni pogled na svet, tako suprotan pojednostavljenim predstavama o pozitivnom efektu negativnog iskustva (tipa „sve će to narod pozlatiti“, „na muci se poznaju junaci“ i sl.), ponavlja se u nekoliko dramskih situacija: u sukobu Lice i Lenčeta oko Zoranovog ponašanja, ali pre svega u propovedi jurodivog i bogolikog dečaka Vave – „Vi derišta nikad nećete biti srećni! Suviše ste videli a premalo razumeli (…)“.
Nije čudno što je u predstavi Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada reditelj Žanko Tomić scenski posebno naglasio upravo ovaj govor i to tako što je postavio da ga mladi glumac Nemanja Keča govori direktno publici, koja je u tom trenutku jarko osvetljena mnoštvom reflektora. Dakle, reditelj prepoznaje kao najaktuelnije pitanje komada ono koje danas svi mi treba sebi beskompromisno da postavimo, pitanje o budućnosti najmlađih, „ratom ometenih“ generacija, o (ne)mogućnosti njihovog prilagođavanja društvenim, psihološkim i moralnim normama mirnodopskog perioda. Pored ovog poentiranja, reditelj Tomić vrši još neka pomeranja na planu značenja koja je takođe nametnula naša današnja situacija: izbacivanje lika oca-oslobodioca može da se shvati kao problematizovanje sâmog „oslobođenja“, odnosno promene poretka, dok se pojavljivanje završnog monologa i na početku predstave (uz otkucavanje metronoma) može da protumači kao vremensko kruženje, kao večno ponavljanje ratnih stradanja, u kojima je uvek jedna generacija žrtvovana.
Već na osnovu ovih značenjskih pomeranja i zaoštravanja može se naslutiti da predstavu Oslobođenje Skopja SNP-a odlikuje, na planu forme, znakovit pozorišni jezik. Zapravo, stiče se utisak da se reditelj Žanko Tomić prevashodno posvetio artikulisanju jednog dinamičnog, znakovitog, svedenog, pročišćenog, minimalističkog pozorišnog izraza; u uspešnoj realizaciji te namere imao je dragocenu pomoć scenografa Petre Veber iz Ljubljane i majstora svetla Miroslava Čemana. Posebnu pažnju reditelj je posvetio dinamici scenskog jezika, koju je ostvarivao naglim i oštrim smenjivanjem scenskih slika; takvo smenjivanje dodatno je fragmentarizovalo ionako krajnje fragmentarnu strukturu komada.
Međutim, upravo u brzom i naglom smenjivanju scenskih slika nalazi se poreklo jednog većeg problema: jednostavno rečeno, ovako osmišljena scenska partitura ostavlja malo vremena glumcima za misaono i emocionalno poentiranje. Naime, fragmentarna dramaturgija i inače ne ostavlja prostora za glumačko razvijanje, psihologiziranje i nijansiranje: ona, naprotiv, zahteva da se, nekad samo u jednom jezičkom obrtu, precizno pogodi željeni emocionalni ton, jer u suprotnom cela scena gubi smisao. Izgleda da se u tom pogledu reditelj Tomić i glumci SNP-a nisu najbolje razumeli, tako da u prvom delu predstave ima scena u kojima u potpunosti izostaje emocionalni i dramski naboj, pa one zato liče na puku ilustraciju rediteljeve namere.
Tokom predstave ovaj problem se prevazilazi, posebno u igri Borisa Isakovića (Georgij), Jasne Đuričić (Lica), Srđana Timarova (Zoran) i, pre svih drugih, Gordane Đurđević Dimić (Lenče). Gordana Đurđević Dimić superiorno je izbegavala svaku jednoznačnost u tumačenju Lenčeta, tetke glavnog junaka: njena strogost na granici bezosećajnosti samo je izraz njene realističnosti, brige za opstanak porodice. S druge strane, glumičin diskretno komični ton susprezao je potencijalnu patetiku u lirskim scenama i tako, posredno, pojačavao njihovu dirljivost („I voliš svoju tetku?“)… Ostvarenje Gordane Đurđević Dimić u dobroj meri doprinosi završnom utisku o predstavi „Oslobođenje Skopja“ kao o predstavi koja, izborom teksta i razvijanjem svedenog pozorišnog izraza, predstavlja uspešan repertoarksi potez.
