Osećaj za istinu

Od 20. do 26. marta u Domu omladine održan je 63. Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma (BFdkF). Na ceremoniji zatvaranja, gran pri za kratkometražni film je dodeljen animiranom filmu Mihajla Dragaša Iskon Anima Aeternam, gran pri za dugometražni dokumentarni film je osvojila Eldora Trajkova za Kembridž, o bugarskom selu u kome živi neuobičajno veliki broj obrazovanih ljudi, dok je za najbolji domaći dokumentarac proglašen Ukras sveta Stefana Krasića. Nagrada za životno delo posthumno je dodeljena reditelju, istoričaru filma i dugogodišnjem saradniku nedeljnika „Vreme“ Dejanu Kosanoviću.

Povodom zatvaranja najstarijeg filmskog festivala u Srbiji, „Vreme“ je razgovaralo sa relevantnim poznavaocima i sineastama o savremenom dokumentarnom filmu u Srbiji i svetu.

USPON: Zaobilazeći večito pitanje da li je istorija dokumentarnog filma u stvari istorija filma kao takvog ili ta istorija počinje tek sa filmom Nanok sa severa, sagovornici „Vremena“ dele mišljenje da savremena era dokumentarizma, u neku ruku, počinje sa 21. vekom.

U prošlosti se dokumentarni film često dovodio u vezu sa propagandom ili, kako kaže Zoran Popović, osnivač (sa Svetlanom Popović) Centra za vizuelne komunikacije „Kvadrat“ i festivala dokumentarnog filma „Sedam veličanstvenih“, bio je kritički osvrt na dešavanja u društvu kojima se igrani film nije mogao, hteo, niti smeo baviti. „Češki san (prikazan kod nas na FEST-u 2005), koji govori o nakaznim vrednostima potrošačkog sveta, o otvaranju mega marketa, o agresivnom marketingu, toliko je potresao tadašnju Češku da su o njemu raspravljali češka vlada i parlament. Đavolov rudar, koji je prikazao težak život dece u bolivijskim rudnicima, doprineo je da država značajno popravi uslove rada u rudnicima“, kaže Popović.

I na prostorima Jugoslavije je dokumentarni film, iako se najčešće vezivao za kratku formu, pokretao polemike, a filmovi tzv. Beogradske škole bili su gledani i nagrađivani i u Jugoslaviji i u svetu. Zoran Popović iz tog perioda izdvaja Krstu Škanata kao jednog od najistaknutijih autora Beogradske škole i njegove filmove Prvi padež čovek, koji se bavio pozicijom radnika u socijalističkom društvu u trenutku kada doživi nesreću u fabrici, i film Nostalgija vampira, o ishodima i dugotrajnim posledicama Drugog svetskog rata. Tu su i predstavnici tzv. Crnog talasa, Želimir Žilnik i Dušan Makavejev.

Nakon raspada Jugoslavije, u dokumentaristici počinju da dominiraju novinarski filmovi u produkciji medija, kao na primer Vidimo se u čitulji Janka Baljaka. Bili su finansirani iz raznih fondova koji su insistirali na društveno-političkoj angažovanosti u kojoj nije bilo mnogo mesta za umetnički pristup.

Prekretnica za istoriju dokumentarnog filma, u Srbiji i napolju, bio je film Biti i imati Nikole Filibera iz 2002. godine, koji je imao premijeru na festivalu u Kanu. Pored brojnih nagrada koje je osvojio, bio je i najgledaniji film u francuskim bioskopima te godine. Dve godine kasnije, Majkl Mur je dobio Zlatnu palmu za Farenhajt 11.9. Od autora iz Srbije, Boris Mitić snima film Priti Dajana, koji je imao zapažen festivalski život i koji je prokrčio put dolazećim autorima.

„U jednom trenutku se jednostavno razdvojilo šta je reportažni, televizijski dokumentarac, a šta bioskopski autorski dokumentarni film“, kaže u razgovoru za „Vreme“ Mila Turajlić, režiserka i producentkinja, čiji je film Sinema komunisto imao zavidan uspeh u čitavom svetu. „Neko je u nekom trenutku rekao da autor dokumentarnog filma nije reporter ili dokumentarista, već sineasta za koga ne postoji podela na igrane ili dokumentarne filmove, nego postoji samo – film; ja koristim dokumentarnu tehniku i dokumentarni jezik da bih napravila – film“, kaže Turajlić.

Neupitnu poziciju dokumentarnog filma na velikim festivalima je ove godine potvrdio Đanfranko Rosi osvojivši Zlatnog medveda za Požar na moru. On je 2013. godine dobio i Zlatnog lava u Veneciji za dokumentarac Sveti GRA. Osim toga, Skorsezeov dokumentarni film o Rolingstonsima je 2008. otvorio festival u Berlinu. Nakon toga došlo je do ekspanzije produkcije, distribucije i festivala posvećenih dokumentarcima; sve je veći broj mladih, ali i autora svih generacija koji se bave dokumentarcima; u svetu se profiliše i veliki broj institucija i fondacija koje podržavaju razvoj i produkciju dokumentarnog filma.

Prilike u Srbiji pokazuju da je domaći dokumentarni igrani film uspešniji od igranog iako se to možda ne vidi van uskih domaćih kinematografskih krugova. Andrijana Stojković, rediteljka, producentkinja i docent na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, nabraja neke od najuspešnijih domaćih dokumentaraca: „Dragan Nikolić sa filmovima Pogrebnik i Kavijar konekšn učestvovao je na najvećem festivalu dokumentarnih filmova na IDFA u Amsterdamu, Boris Mitić je sa Doviđenja, kako ste obišao preko 60 festivala po čitavom svetu, kao i Mila Turajlić i njen Sinema Komunisto, Mladen Kovačević sa Anplagd ima premijeru na jednom od najznačajnijih festivala dokumentarnog filma u Nionu. Tu je i Mladen Matičević sa filmom o Arsenu Dediću, dokumentarni film grupe autora Dragan Wende je obišao ceo svet, ove godine je u Berlinu bio Ognjen Glavonić sa filmom Dubina dva…“

RAVNOPRAVNOST: Razlog uspona dokumentarnog filma i dostizanja ravnopravnosti sa igranim Zoran Popović vidi pre svega u krizi igranog filma: „Dokumentarci nastali oko 2000. godine i kasnije oslobođeni su oveštalih formi holivudske naracije koja je takva i zato što iz filmske industrije, zbog boljeg tržišnog plasmana, insistiraju da filmovi moraju da budu razumljivi svima. Dokumentarni film, sa druge strane, saznanje je o životu i svetu. To saznanje je za mnoge dragocenije nego zabava koju nam, u nekom najširem smislu reči, donose igrani filmovi koji su najčešće namenjeni onom što zovemo industrija zabave. Dokumentarci uspevaju da zabeleže nešto što je neprocenjivo – vredne prizore života koje čak ni moćna holivudska filmska industrija ne može da napravi u tako autentičnom vidu.“

To je, razgovarajući sa publikom nakon projekcije svog filma Melori na ovogodišnjem festivalu „Sedam veličanstvenih“, rekla i režiserka Helena Trešnjikova, konstatujući da njene dokumentarce režira – bog.

Svakako, uticaja na popularizaciju dokumentaristike ima i sve dostupnija i operativnija tehnika. Kamere su sve manje i sve ih je lakše pozicionirati. „Danas mi imamo scene koje pre 50 godina nisu mogle biti snimljene. To dokumentarni film čini još životnijim“, kaže Mila Turajlić i dodaje: „Indikator značaja te ‘životnosti’ jeste količina igranih filmova koja se reklamira sa based on a true story. Osećaj je da publika želi istinitu priču koju više ne nudi blokbaster.“

Na kraju, dokumentarni filmovi koštaju mnogo manje od igranih pa su tako i pristupačniji.

TEMATIKA: Za razliku od devedesetih godina, kada su u domaćoj dokumentaristici dominantne teme bile relativno lokalne – raspad Jugoslavije, ratovi, stradanja, tadašnje izbeglice, posledice ratova, a kasnije tranzicija i implementacija demokratskog uređenja države i društva, danas se prave filmovi koji komuniciraju univerzalnim jezikom i razumljivi su publici širom sveta.

„Poslednjih šest-sedam godina postoji trend first person filmmaking – film o meni, mojoj porodici, mojim drugarima. Prekretnica tog pravca su možda filmovi Agnes Varde Plaža Anjes i Sakupljači i sakupljačica ili Porodica Pije Ambo i Sami Saif o danskoj porodici“, kaže Turajlić napominjući da je druga tematska grupa aktuelnih dokumentarističkih ostvarenja i dalje u vezi sa prošlošću. „Tu su filmovi Nestanak heroja Ivana Mandića ili, nešto drugačije, ono što je Marta Popivoda napravila u filmu Jugoslavija, kako je ideologija pokretala naše kolektivno telo.“

Iako misli da su dokumentaristi mnogo hrabriji i radoznaliji u tematskom smislu od reditelja igranih filmova, Andrijana Stojković sa FDU-a ističe da reakcija domaćih dokumentarista na aktuelne teme nije baš brza. Kaže da nam tek sada stižu kvalitetni filmovi o devedesetima poput igranog filma Zvizdan.

foto: logbook-serbistan.net

Sa druge strane, a u vezi sa činjenicom da su o aktuelnoj izbegličko-migrantskoj temi snimljena samo dva domaća filma (Abdul i Hamza Marka Grbe Singa i Destinacija Srbistan Želimira Žilnika), Mila Turajlić misli da je to dobro i da nije posao dokumentarista da snimaju reportaže o aktuelnim događajima, već da time treba da se bave novinari i medijske kuće. „Baš to razgraničava dokumentarni film od reportaže. Posao nas dokumentarista je da promislimo i nekako uobličimo ideje kroz određenu analizu i umetnički pristup. Pitanje je, dakle, kako na dobar, etičan i moralan način treba prići toj temi. Šta je to što mi vidimo.“ Ona napominje i da je Žilnikov film, ali i ovogodišnji pobednik Berlinala Požar na moru, koji se bavi izbegličkom pričom na ostrvu Lampeduza, sniman duže od godinu dana.

O etici i moralu govori i Stojković: „Osećaj za istinu i razumevanje istine je možda i najbitnija stvar u dokumentaristici. Veći deo mojih predavanja se bavi etikom i stalnim preispitivanjem tih principa. Najbolji autori taj osećaj imaju i publika ne sumnja u njihovu verodostojnost. Međutim, to se vrlo brzo i gubi. Jedna sitnica može da dovede u sumnju sve što je do tada urađeno.“

Zanimljivo je, ipak, da je „najbrži na kameri“ kada je reč o migrantskoj krizi bio jedan od naših najstarijih i najiskusnijih aktivnih filmskih stvaralaca. „Žilnik pripada vremenima kada su filmski autori bili izuzetno angažovani. To je, uostalom, bilo nepisano pravilo, posebno za autore Crnog talasa“, objašnjava Zoran Popović, i nastavlja: „Mladi su danas većinom usmereni na ono što je intimno, privatno, lično. Teme koje njih zanimaju pripadaju uskim krugovima u kojima se oni kreću. Živimo u vremenima u kojima, u najvećem broju slučajeva u našem društvu, biti mlad znači distancirati se od aktuelnih društvenih i političkih dešavanja. Globalizacija je dovela i do atomizacije društva, odnosno do marginalizacije i gotovo nestajanja kolektivnih pokreta ili ideja koje bi motivisale velike grupe ljudi, a na koje bi se moglo reagovati onako kako su reagovali angažovani autori iz prethodnih vremena.“