Opšta mesta, prežvakana rešenja

Nedugo nakon svetske premijere na zatvaranju 52. FEST-a, u bioskopsku distribuciju je stigla kostimirana drama Ruski konzul, u režiji i po scenariju Miroslava Lekića (na špici je kao scenarista potpisan i pisac Vladimir Tabašević, dok se na posteru ne nalazi njegovo ime), a po istoimenom romanu famoznog Vuka Draškovića. U pitanju je kvazinastavak filma Nož koji je Lekić, takođe po Draškovićevoj prozi, režirao 1999. godine, i još jedna – nažalost poslednja – Lekićeva saradnja sa Žarkom Lauševićem.

foto: promo

Ruski konzul je, sticajem tužnih okolnosti, dobrim delom obeležen činjenicom da je u pitanju poslednji projekat na kome je radio Žarko Laušević (1960–2023). Imajući u vidu Lauševićevu popularnost, ne čudi što je kompletna reklamna kampanja postavljena tako da se u njenom središtu nalazi voljeni glumac, koji, iako tumači naslovnu ulogu, zapravo nije glavni akter ovog ostvarenja. Lauševićev Ljubo Božović, samoprozvani ruski konzul, važan je, možda čak i ključan lik, ali istovremeno i lik koji iz filma nestane negde oko polovine. Pravi glavni junak Ruskog konzula je Ilija Jugović (glumi ga Nebojša Dugalić), srpski doktor koji posle tragične smrti svoje pacijentkinje/ljubavnice u Beogradu (za koju je i sam delimično kriv) po kazni partije dobija premeštaj u bolnicu u Prizrenu.

Radnja filma počinje 1973. i proteže se na narednih desetak godina, a sa namerom da se kroz sudbine junaka prelome najvažniji trenuci kosovsko-metohijske krize, čije posledice osećamo i danas (sve to uz nedovoljno motivisane i objašnjene flešbekove smeštene u 19. vek). Putevi Ilije Jugovića i Ljuba Božovića, samozvanog ruskog konzula i psihijatrijskog pacijenta, ukrštaju se kada na Božovića udare albanski moćnici i komunisti, predvođeni prikrivenim separatistom Halitom Berišom, koji prisilno iseljava Srbe sa Kosova. Božović odbija da proda kuću i navlači na sebe Berišin gnev, a u njegovu zaštitu staje doktor Jugović, što će – naravno – dovesti do tragične peripetije.

Ruski konzul je film lokalnog značaja i lokalnog dometa, bez međunarodnih (pa čak ni regionalnih) šansi, film koji je, što je od početka do kraja očigledno, izmontiran iz serije. Trajanje od 147 minuta previše je izdašno, montaža je mogla da bude kudikamo odsečnija i energičnija, s tim da je, po svemu sudeći, ideja vodilja bila da Božovićev lik ostane što prisutniji, a kako bi se Lauševiću dalo više prostora. Ova odluka jeste očekivana (pa čak i razumljiva), ali zbog nje trpi film koji bi, da je kraći makar za pola sata, bio bolji i usredsređeniji. Iskusni Dugalić je po običaju pojavan i sposoban da nosi film, s tim da je i ovde primetan manir koji je glumac usvojio poslednjih godina: replike izgovara što je sporije i najglašenije moguće, što ne pomaže uspostavljanju odgovarajućeg ritma, a često dolazi i u koliziju sa nastupima drugih glumaca, koji su po pravilu znatno energičniji.

Laušević je namerno ili intuitivno odlučio da imitira mimiku i način govora Vuka Draškovića (što je dodatno naglašeno njegovom dugom kosom i bradom) i iako mu ovo svakako nije jedna od najboljih uloga u karijeri, njegov nastup je sveukupno sasvim zadovoljavajući. Paulina Manov i Danica Radulović imaju zanimljive uloge i obe su tačno pogodile registre u okviru kojih treba da se kreću, posebno Paulina Manov čije prisustvo i saigra do izvesne mere podstiču Dugalića da povremeno pritisne “papučicu za gas”. Mensur Safhiju, domaćoj publici poznat po ulozi u seriji Besa, posebno je pojavan i upečatljiv, a slično se, mada u nešto manjoj meri, može napisati i za Visara Višku, makedonskog glumca koji je glumio u seriju Ubice mog oca i koji u Ruskom konzulu tumači glavnog negativca – u jednom od prethodnih pasusa pomentog Berišu. U Lekićevom filmu poslednju filmsku ulogu ostvario je i veliki bard jugoslovenskog/makedonskog glumišta Meto Jovanovski (glumio 1988. godine glavnu ulogu u Za sada bez dobrog naslova Srđana Karanovića, još jednom filmu o srpsko-albanskim odnosima) koji, iako u poodmaklim godinama i narušenog zdravlja, pokazuje klasu. Deo priče u kome figuriraju Svetozar Cvetković i Nada Macanković mogao je da bude skraćen/uklonjen, tim pre što Cvetković preglumljuje i uglavnom se neuspešno bori s akcentom, dok je Macankovićeva izuzetno drvenasta u prikazu Srpkinje koja je pogazila volju svoje porodice i postala supruga Albanca. Obično pouzdan i razigran Petar Zekavica, ovde je gotovo u potpunosti protraćen u nezahvalnoj i skrajnutoj ulozi advokata koji pokušava da pomogne doktoru Jugoviću.

Tematski je u pitanju film koji je u teoriji trebalo da privuče gledaoce, što zbog Lauševića što zbog teme koja se fokusira na srpsko-albanske odnose na Kosovu i Metohiji, ali u praksi se to nije dogodilo, bar ne u meri koja bi – na uzorku prvog vikenda – garantovala hit koji će pogledati šestocifreni broj posetilaca bioskopa. Film je startovao na četvrtom mestu liste najgledanijih, iza Jorgovana, Dine 2 i Kung Fu Pande 4, a pogledalo ga je 12.809 gledalaca (u poređenju: Nedelja je premašila broj od 400.000 prodatih karata u Srbiji i BiH, dok su Jorgovani za deset dana došli do 100.000). Nož je 1999. bio najgledaniji film u srpskim bioskopima, videlo ga je 521.727 gledalaca, dok će Ruski konzul ove 2024. svakako ostvariti izvesnu gledanost, ali je jasno da neće – ni blizu – postati hit u rangu prethodnika. To, uostalom, i ne treba previše da čudi.

Sentiment prema Lauševiću svakako postoji, ali on nije dovoljan (kao što nije bio dovoljan ni u slučaju Heroja Halijarda) da obezbedi šestocifrenu gledanost. Ruski konzul je u svojoj biti naglašeno anahron film koji za predložak uzima problematičan roman, suštinski nepogodan za adaptaciju, roman čija se poruka sastoji od opštih mesta i prežvakanih rešenja, a sve to, po Draškovićevom običaju, obilato začinjeno praznoslovljem i patetikom. Sa takvom osnovom, a bez drastične scenarističke intervencije, teško da je tu moglo bilo šta značajnije da se uradi. Politički aspekt je i u filmu ostao krajnje pojednostavljen, gurnut u pravcu trome, zašećerene melodrame koja pokušava, ali ne uspeva, da probudi emociju, sa puno stereotipnih rešenja i brzopotezne, jeftine metafore. U pitanju je produkcija koja više odgovara TV formatu nego velikom platnu (što i ne čudi, imajući u vidu da Ruski konzul pre svega i jeste serija, te da je film u ovom slučaju zapravo nusproizvod), dovoljno kompetentna tj. zadovoljavajuća u svim ključnim tehničkim aspektima (osim u scenarističkom), no ne i više od toga.