Amerika: to je prvo što sam pomislio kada sam došao u Kanadu.
Da li znaš, pitam je, kako se zove uska ulica koja povezuje Temerinsku i Arse Teodorovića? Ne znam kako se zove, kaže pošto je dobro razmislila, ali sigurna sam da u toj ulici postoji grafit „Džarmuš Džim, svoje majke sin„.
(Vladimir Tasić)
Bio sam jednom, nije da se hvalim – nema se sučim – u Ejkronu, Ohajo, rodnom gradu narečenog Džarmuša, majčinog sina: najužasnije i najdepresivnije mesto koje sam ikada video, posle Milton Kinsa, Engleska (kojeg je, pak, opevao Pol Veler) – udobna suicidalna čamotinja i praznina WASP-ovske „više srednje klase“ na svom orgijastičkom vrhuncu. Treba, izgleda, poći odatle da bi se došlo do Čudnije od raja. Put Vladimira Tasića, ali i pripovedača u njegovom prvom romanu, kao da je bio obrnut: od „Atine“ ljupko nasukane na Dunavu, od grada u kojem se grafiti u senovitim salajačkim i podbarskim uličicama posvećuju (i) Džarmušu, do albaharijevskih, skockanih i zavejanih kanadskih predgrađa, sa kampusima i drive–in hipermarketima, do svih tih sekvoja, veverica i rakuna, i tog zastrašujuće velikog i slobodnog prostora Novog Sveta, u kojem je sve tako nekako king size, bar po merilima džepne Evrope, koju preletiš za dva-tri sata… No, pođimo redom: Novosađanin Vladimir Tasić (rođen 1965; dobra neka godina!) koji već poduže živi u Kanadi i predaje matematiku na univerzitetu New Brunswick, do sada je objavio zbirke priča „Pseudologija fantastika“ i „Radost brodolomnika“, koje je naročito zapazio onaj deo kritike najskloniji radikalnijem tumačenju i primeni postmodernog pisma, kakvo se tokom osamdesetih izobilnije zapatilo u srpskoj književnosti. U tom je smislu kratki roman „Oproštajni dar“ stanoviti poetički zaokret (ne rikverc: zaokret), ne toliko zbog brojnih sitnih, ali upadljivih upada hiperrealističkih detalja – sve do spominjanja, recimo, Mihalja Kertesa ili „lidera Lige socijaldemokrata Vojvodine“! – i u svakom trenutku veoma jasnog prostorno-vremenskog lociranja zbivanja, koliko zbog prožetosti knjige onom vrstom najfinijeg, a opet sasvim nepatetičnog lirizma, kakav ne može da ne bude odviše „papirnat“ ako pisac pomalo ne „prizemlji“ ton.
Spominjanje Davida Albaharija nije slučajno: i Tasićeva knjiga tabana tragom snežnih ljudi, i „Oproštajni dar“ je u dobroj meri setna, ali i ironična, duhovita, ludička povest o (samo)izgnanstvu i o sećanju, o celom jednom sloju i naraštaju ljudi iz ovog morbidnog „regiona“ koji je devedesetih pobegao na Kraj Sveta; s analogijama bi se moglo ići i dalje, utoliko što je priča o odavno nestalom pripovedačevom bratu, čudaku-geniju, čiju urnu s pepelom narator jednog dana zatiče pred svojom kanadskom kućom, unekoliko podobna Albaharijevom oproštaju od majke u „Mamcu“, ali nema ničega pogrešnijeg od prebrzog zaključka kako ove površinske srodnosti vuku na bilo kakvo epigonstvo: dolepotpisani je, naprotiv, spreman da prizna da je Tasićeva knjiga, u mnogo čemu, upravo „ono nešto“, vraški teško za definisanje, što je nekako potmulo nedostajalo Albaharijevom „kanadskom ciklusu“, iz kojeg – bar za ovaj ukus i čitateljsku zimogrožljivost – ipak provejava isuviše (varljive) hladnoće Severa. Doduše, ispod su obično vreli izvori i kladenci…
Romaneskni „končerto“ Vladimira Tasića majstorski je komponovan složenac, prošaran ubojitim i lucidnim, a opet posve nepretencioznim opservacijama na temu Novog sveta i jedne bitno drugačije kulture – one koja je za pisca/pripovedača Drugo, ali i na temu snalaženja onih (ne samo „našijenaca“) koji su Drugi za nju, mada mu je, s druge strane, i sasvim bliska, kao i svakom makluanovskom globalnom seljaninu; takođe, ovaj je roman diskretna, decentna, ali nedvosmislena posveta Novom Sadu, osobito onom koji je gotovo izumro, ili se iselio koekude kao troje glavnih protagonista knjige, ili se u poslednjoj deceniji nirvanistički uvukao u sebe pred bahatim topotom, groktajem i grohotom „Dobrih Divljaka“, lažno dobrih, a autentično divljih. Takođe, ovo je nestereotipna priča o ljubavi i samoći, a sa tako „teškim“, tako arhaično neironičnim rečima kritika uvek ima problema, baš kao i pripovedači: banalnost uvek vreba iza ugla. Ali, nisu li sve te stvari o kojima (i) Tasić piše zapravo jedine prave teme, dočim je sve ostalo trućanje i švapsko tra–la–la? Pa naravski: no, baš zato, bilo je odvažno pokušati napisati ovakvu knjigu; nesumnjiv uspeh je, valjda, nagrada za veru. „Oproštajni dar“ je knjiga koja bi morala „izbaciti“ Vladimira Tasića u centar pažnje „naše kulturne javnosti“, u protivnom taj „centar“ – što, doduše, odavno podozrevam – ne vredi ni pišljiva boba. Jedan mali, slatki grafit u uličici između Temerinske i Arse Teodorovića vredi stostruko više.
