Magija povratničkih albuma često je varljiva. Ali to se ne odnosi na više nego kultnu englesko-francusku grupu “Stereolab”, koja se vraća posle 15 godina, baš kad nam je najviše potrebna, sa svojim jedinstvenim analognim gitarsko-klavijaturističkim chill out zvukom, što tako dražesno zavodi i obećava da će sve biti u redu (mada mi znamo da neće). Najnovije delo, Instant Holograms on Metal Film – bez ikakve sumnje spada među najbolja od njihovih 11 studijskih izdanja i apsolutno je vrhunsko.
Osnovani u Londonu 1990, “Stereolab” su do danas zadržali svoju osnovnu formu, jer funkcionišu okupljeni oko nekadašnjeg romantičnog para – Tima Gejna (gitara, klavijature) i Letisije Sadje (vokal) – uz razne sjajne saradnike. Njihovi najvažniji albumi – Mars Audiac Quintet (1994), Emperor Tomato Ketchup (1996) i, naročito, remek-delo Dots and Loops (1997) – lansirali su dotad nepoznatu elegantnu stilsku samosvest u alternativnom roku i otvorile ga ka novim emotivnim pejzažima. U pitanju je bila smela inovacija u istoriji rok muzike uopšte – “Stereolab” su u svom zvuku ujedinili kraut rock, lounge, bossa novu, psihodeliju, soul, šansonu i avangardnu elektroniku. Sve te cool “lagane” note koje donose prefinjenu osećajnost bile su predložak da se stvori nova plemenita pop vizija, praćena humorom i društvenom angažovanošću ovih samosvesnih umetnika što poznaju muziku kao svoj džep.
Tim i Letisija su svojom sofisticiranošću uneli u rokenrol lakoću osmatranja i komentarisanja sveta kakva do tog časa nije bila poznata. Rok autori su obično skloni tome da robuju tragičnom mitu o “namučenom pesniku”, koji “pati zbog weltschmerza”. “Sterolab” su pokazali da je moguće ostati dubok posmatrač sveta, a istovremeno svirati muziku koja nam omogućava neobaveznost doživljaja tog sveta, uprkos svim njegovim nedostacima. Naš svet je odavno postao sajam prolaznosti. “Stereolab” su odgovor na tu okolnost. I zaista, teško je naći muzičke stvaraoce koji se tako prefinjeno poigravaju površnim i trivijalnim žanrovima, da bi nam otkrili neslućene mogućnosti dubinskog poniranja što se kriju upravo iza tih kulisa. To je verovatno i najvažnija, anticinična poruka “Stereolaba” – iza svega ovoga što nam se čini prolaznim i efemernim može se naći neki dublji smisao.
POLITIKA INTIMNOSTI
“Stereolab” pronalazi smisao u radovanju čudu života. Njihova zvučna tekstura zato je uvek neodoljivo senzualna i optimistična, nadahnjujuća i oslobađajuća, te upravo objavljeni album Instant Holograms on Metal Film ni po čemu nije drugačiji. Na taj način nam daju odgovor i na ključno pitanje: kako uspešno naći mir unutrašnjeg bića i spokoj u sebi, bez čega ne bismo opstali suočeni sa sve mnogobrojnjim iskušenjima što nas bez pardona saleću…
Vrhunska stilizacija, po kojoj su uvek bili poznati, igra glavnu ulogu – stil nam daje moć da nađemo sebe… bez stila, Stereolab ne bi bili to što jesu. Suptilni aranžmani, delikatne harmonije i fino tkanje produkcijskih zahvata superiorno demonstriraju visoku osvešćenost onoga što se ovom umetnošću želi reći. “Stereolab” nikad ne potcenjuju svoje slušaoce – oni im uvek daju više, dublje i neočekivanije, bez ikakve sterilne artističke nadmenosti. Sve vreme prisutni u prvom licu, sa nama zajedno prolaze kroz iskustva sadržana u kompozicijama čiju opipljivu emotivnost grade isključivo starinski toplim, analognim instrumentima (što je trend koji su sami lansirali, utičući tako na brojne kasnije sastave širom sveta, od “Air” do “Darkwood Dub”).
“Stereolab” su bili i ostali idealna grupa za samotni ples u glavi. Nekoliko pesama počinje sanjivo, vilinski pažljivo nas uvlačeći u svoj univerzum, pod vođstvom standardno predivne nijanse Letisijinog glasa, sve više nalik na Niko, da bi se u drugoj polovini transformisale u ekstatične elektronske vožnje koje nas odnose do katarze. Nove numere idu istim starim tragom non-stop povišene čulnosti, a pre svega: singl “Aerial Troubles”, praćen spotom u kome su ljudi prisutni samo sleđa, nekako baš kao u stvarnom životu; potom setna vizija “Melodie Is a Wound”, svakako najbolja pesma u ovoj kolekciji i budući klasik ove grupe; zatim “Immortal Hands”, “Transmuted Matter”, “Flashes from Everywhere” i “Colour Television”, nadahnute kompozicije koje najubedljivije nude neumitni upgrade njihove estetike za poodmakli XXI vek. Stvar koja iznenađuje i čini ovu ploču posebnom u njihovoj karijeri zove se “If You Remember I Forgot How to Dream Pt. 1 & Pt. 2” – u njoj se “Stereolab” neočekivano vraća uobičajenom sazvučju rok benda, inovirajući ga u skladu sa svojom osetljivošću, kao da hoće da kažu da ipak ima mesta za rokenrol u budućnosti, koju oni tako jasno vide.
U toj budućnosti biće potrebe i za mirom & spokojem, a toga ćemo imati još manje nego danas – srećom pa su nam ih “Stereolab” već obezbedili i poslali u futur, da nam se nađu kad zatreba, omeđujući naše unutrašnje izgnanstvo svojom muzikom. Astralni arty–pop–rock koji su oni izmislili nosi posebnu duševnost i milost, utemeljenu u brizi za sudbinu malog čoveka, zbunjenog svetskim katastrofama što se sve češće dešavaju. Kako su katastrofe učestalije, tako je i politika intimnosti grupe “Stereolab” aktuelnija.
Ima nečeg krajnje dirljivog u ovom susretu sa starim prijateljima, što se i dalje drže dostojanstveno i sa svoje visoke pozicije nadgledaju svetski šar i njegovu aktuelnu uzburkanost, nudeći nam preko potrebno utočište baš kad nam je zatrebalo. Magija povratničkih albuma često je varljiva, ali ovde definitivno postoji.
