Omara Portuondo, "Sava" Centar
I tako protagonisti svetskog pokreta Buena Vista Socijalizma nastavljaju da nas posećuju. Tetka Omara Portuondo je u širem krugu atrakcija filma/albuma B.V.S. Club pa je oko njenog pola/imena bilo malko (na)gađanja u javnosti, no sve se ipak završilo mirnim krkljancem u dvorani, uprkos ulaznicama po ceni od 500/600 din.
Publika očigledno ne troši dovoljno TV-sapunjara te nije baš najbolje pratila izlaganje (na kubanskom, normalno) ove vremešne dame koja se binom kreće kao zarđala sestra Screamin Jay Hawkinsa. Solidno drugoligaško pevanje povremeno je zablistalo strašću kao na njenom prošlogodišnjem BVSC albumu, no pravi biser večeri bio je prateći orkestar sastavljen pretežno od čikica nekoliko naraštaja.
Njihov opušteno besprekorni zvuk nosili su kao bogatstvo limarije (2 trube + 2 trombona od kojih 1 kao dirigent; 3 saksa od kojih 1 i kao flautista), više od 3 perkusioniste + kontrabasiste, te pijanista i lagano elektrificirani gitarista koji su onako uzgred briljirali kad su neobavezno došle njihove deonice.
Očekivani repertoar vrteo se oko zaštitnog znaka Afro Cuban All Stars s obaveznom šmekerskom Veinte anos, i bilo je i te kako ugodno – za mlađe nadam se i poučno – slušati mambo koji nije nužno ni iz Mambo Kings niti od Luija Bege, bolero koji nije Ravelov, cha-na-kub itd. Beše i plesa…
Kasnije stiže i pomalo oveštala Guantanamera, Cherry Pink & Apple Blossom White, a da je potrajalo duže od sat i 45 verovatno bi za neki bis dobili i Čamac na Tisi. A trajalo je, sa sve južnjačkim lako-ćemo otaljavanjem: bezbrojne pompezne najave i odjave, pozdravljanje sa kolegom pre izlaska da izvede solo – kao da odlazi u gorku pečalbu, pozdravljanje sa solistom po povratku sa solaže – kao stari prijatelji koji se godinama nisu videli, napuštanje bine i povratak na bis da bi otegli svega dve strofe. No, da ne grešim, bili su dopadljivi u svemu tome. Zavidim Fidelu ako mu ovakvi sviraju za Novu godinu.
Ulaznice za balet „Krcko Oraščić“ i operu „Pepeljuga“ Narodnog pozorišta planule su za jedan dan, ali su se ubrzo pojavile na Instagram profilu ruske agencije Triptix po tri puta većoj ceni. Beograđanima se to nije dopalo
Naturalizam je prisutan kao zajednički sadržatelj u svih pet filmova o kojima će ovde biti reči
Film Susedna soba predstavlja novu fazu u karijeri sedamdesetpetogodišnjeg autora: u pitanju je njegov prvi dugometražni igrani film na engleskom jeziku i prvi film sa (uglavnom) nešpanskom glumačkom podelom
V13. Hronika suđenja teroristima, Emanuel Karer (Akademska knjiga, 2024)
Lusinda Vilijams je najveća kad se u maniru pripovedača dotakne one Amerike koju naslućujemo, zemlje u kojoj je sve daleko, pa i za najobičniji ljudski dodir moraš da pređeš čitavo prostranstvo, koje nekad može biti širine kuhinjskog stola, a nekad je veličine prerije. Ali, Lucinda Williams je veća i od najveće kad više ni to nije važno, nego je samo važno ko je na dohvat ruke i šta se dešava između dvoje, a njene pesme se vrte u tom vrtlogu koji često izbacuje i neke neželjene stvari. Poenta njenog izraza – da se s neželjenim stvarima neizbežno može živeti – daje epski ton svim pričama o malim ljudima koje je dosad ispričala
Dragan Ambrozić – Kantri danas, Lucinda Williams
(“Vreme” br. 662, 2003)
Dok dezavuiše najbliže saradnike i pokušava da uplaši narod kukanjem na „hibridni rat“ i zazivanjem tajnih službi, u obraćanju predsednika Srbije Aleksandra Vučića sve više se oseća smrad sumpora iz Šešeljevih dana
Šta se krije iza eksplozije u Vojnotehničkom institutu koja je u ponedeljak, 9. cecembra, uzbunila Žarkovo i dima koji se nadvio iznad Ceraka
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
