Okviri mogućeg

Kažu, kad god je direktor Muzeja grada Beograda bila žena – dobro mu je bilo. Krajem ovog maja, za direktorku prestoničkog Muzeja imenovana je Danica Jovović Prodanović. Po obrazovanju arhitekta, poslednjih deset godina bila je direktorka Kulturnog centra Beograda. Tokom njenog mandata je, na primer, Oktobarski salon koji organizuje Kulturni centar postao međunarodna manifestacija, otvorena je galerija Artget, pokrenuti su Festival jednog pisca, festivali nacionalnih kinematografija, Međunarodna nedelja arhitekture, Dani orgulja – niz programa koji su KCB učinili živim centrom gradske kulture.

Ovo je prvi intervju za „Vreme“ Danice Jovović Prodanović kao direktorke Muzeja grada.

„VREME„: Kakvi su prvi utisci i iskustva? Kako izgleda Muzej grada iznutra?

DANICA JOVOVIĆ PRODANOVIĆ: U Muzeju sam manje od tri meseca. Muzej grada Beograda najčešće se pominje kao ustanova koja, mada postoji duže od 100 godina, što je za naše institucije značajan vek, nema svoju zgradu i stalnu postavku. Ta činjenica često navodi na pomisao da se u ovoj kući ništa ne dešava. E, pa moji prvi utisci su potpuno drugačiji. U trenutku dolaska u Muzej odmah sam se našla usred otpočetih poslova vezanih za proslavu 150 godina od rođenja slikara Paje Jovanovića, koje u velikoj meri koordinira i realizuje naš Muzej. U toku su radovi na restauraciji Muzeja Paje Jovanovića, Zavičajnog muzeja u Zemunu, legata Gašparović, Muzeja Ive Andrića. Za neki dan se u Obrenovcu otvara izložba o neolitskom lokalitetu Crkvine u selu Stubline, završena je još jedna kampanja na arheološkom nalazištu u Vinči, u toku je projekat izrade Muzejskog informaciong sistema, koji polako ulazi u završnu fazu. Moram priznati da mi je upravo upoznavanje sa tehničkim detaljima izrade informacionog sistema na najbolji način približilo sve bogatstvo Muzeja grada, raznolikost i brojnost zbirki, njihov vremenski i tematski raspon. U završnoj je fazi i izrada novog sajta Muzeja – dok se ne steknu bolji uslovi, dok se ne preselimo, taj sajt će biti virtuelna postavka Muzeja pa ga zato doživljavamo kao važan posao. Očekuje nas promocija knjige prof. Đorđa Kostića Na bregu iznad reka, zatim izlazak iz štampe ponovljenog i dopunjenog kapitalnog izdanja Graditelji Beograda 1815–1914. Divne Đurić Zamolo, kao i knjige Bazari i bulevari Nataše Mišković, švajcarske istoričarke našeg porekla. Kruna ovogodišnjeg izdavaštva Muzeja svakako će predstavljati monografija Paje Jovanovića autora Nikole Kusovca, i Vodič kroz Muzej Paje Jovanovića Jasne Marković. Ovako nekako izgleda Muzej iznutra… Da li treba da kažem da nisam baš sve pomenula…

Da li bi Muzej Paje Jovanovića bio otvoren baš sad, da nije u toku obeležavanje stopedesete godišnjice njegovog rođenja?

Značajne godišnjice se uvek iskoriste da se muzeji poprave, izađu nove publikacije, skrene pažnja javnosti… Čini mi se da je to opšte mesto ne samo naše već i svake sredine. Uostalom, renoviranje muzeja je uvek dobrodošlo i treba iskoristiti svaku priliku da se stanje poboljša. Inače, Muzej Paje Jovanovića nije bio zatvoren kako se to često kaže, on je, moglo bi se reći, bio delimično otvoren, u određeno vreme i na zakazivanje. Naravno, svesni smo potrebe da muzejski prostori treba da funkcionišu drugačije, da je neophodno da postoje stalno radno vreme i kustoska podrška.

Muzej grada ima 23 legata. Međutim, umesto da svi imamo koristi od toga, i Muzej i Beograđani i turisti, legati su zatvoreni zato što jedino tako nisu problem. Zašto?

Hajde da pođemo od onih koji su otvoreni: Muzej Jovana Cvijića, Muzej Ive Andrića, Muzej Tome Rosandića, Legat Pave i Milana Sekulića… Ovi legati su stalno ili na zahtev dostupni javnosti. Ne mogu da kažem da je situacija idealna, ali nije tako tragična kako se često prikazuje u javnosti. Ostali legati koji se nalaze u posedu Muzeja grada, nažalost, zbog ne postojanja zgrade odnosno stalne postavke nisu stalno izloženi. Međutim, treba imati u vidu da su oni u velikoj meri čuvani, publikovani i izlagani na primeren način u skladu sa zahtevima službe zaštite i, naročito naglašavam, željom legatora. Nadam se da će kroz program revitalizacije muzeja u sastavu Muzeja grada, osnivač – Grad Beograd i ubuduće podržavati potrebu da se ovi prostori ožive, tako što će se obezbediti sredstva za kustose pedagoge i službu obezbeđenja. Bez toga, nažalost, izložbeni prostori ne mogu funkcionisati. Dakle, situacija nije ni blizu idealne, ali nije ni toliko crna koliko se često prikazuje. Čini mi se da su površan uvid u stanje i nepotpuna informacija vrlo često razlog neodmerenih i ostrašćenih tekstova u štampi. Tema legata je veoma ozbiljna i pre svega opširna i prevazilazi obim ovog intervjua.

Da li imate utisak da Grad Beograd, vaš osnivač, vodi računa o svojoj ustanovi zaista najviše koliko može? Kakav je status zaštite uopšte, da li se približio statusu estrade?

Moram da priznam da ja lično imam dobro iskustvo sa osnivačem. Više od deset godina sam bila direktor Kulturnog centra Beograda i u tom periodu bila sam svedok pozitivnih kretanja i razumevanja od strane osnivača. U ovom trenutku rano je da govorim o sopstvenom iskustvu u Muzeju grada. Ova ustanova je vrlo kompleksna, sa velikom i izuzetno bogatom zbirkom, brojnim objektima… Njena priroda i značaj diktiraju stalnu i neposrednu saradnju sa osnivačem po brojnim pitanjima. I svakako mogu da potvrdim da je ta saradnja intenzivna i svakodnevna. Ali ako vaše pitanje prevedemo na jezik brojeva, što obično interesuje javnost, Muzej grada Beograda jeste i skupa institucija – kao što je skupo održavanje muzeja svuda u svetu. U njima se čuva ono što je najvrednije u kulturi jedne zemlje, grada, u ovom slučaju prestonice, a samim tim se podrazumeva i ulaganje. To naravno ne znači jednosmeran odnos, bez odgovornosti i rezultata, naprotiv, i ja se nadam pre svega takvom odnosu sa osnivačem. U svakom vremenu, pa i u vremenu krize, moraju postojati ozbiljna kulturna strategija i politika i lista prioriteta. Smatram da vrhunske vrednosti kulturnog nasleđa moraju biti postavljene na toj listi više od estradnih događaja, koncerata megazvezda.

Nedavno je izglasan Zakon o kulturi. Koliko će muzejima sad biti bolje?

Zakon o kulturi je krovni zakon i tek sada mogu biti izglasani novi zakoni, pa i Zakon o muzejskom nasleđu, čiji je nacrt u pripremi. Ovim zakonom predviđena su neka nova rešenja i pred nama je period usaglašavanja sa novom zakonskom regulativom. Napredak se svakako neće dogoditi u kratkom periodu. Dugoročno će nam svakako biti bolje.

Svi svuda govore da je baština važna, da je jedna od odrednica nacije i slično. Pa ipak, arheološko nalazište Vinča, kulturno dobro nulte kategorije, pokrivaju oranice i kuće. Za Vinču odgovara Muzej grada. Da li je u vašoj moći da je zaštitite?

Arheološko nalazište Belo brdo u Vinči stavljeno je još 1950. godine pod zaštitu države. Od tada pa do danas, 1965, 1979. i na kraju 27. avgusta ove godine, širila se zona zaštite lokaliteta i nadam se da je ovom poslednjom odlukom pokriven čitav lokalitet arheološkog nalazišta. Sada je, naravno, potrebno sprovesti u delo članove ove odluke, koja prilično jasno zvuči kad je pročitate u „Službenom glasniku“. Kako će to ići u praksi videćemo i to, naravno, neće biti lako. Iako Muzej nije organ izvršne vlasti, ali se nadamo da ćemo uz pomoć lokalne zajednice, javnog mnjenja i organa izvršne vlasti konačno uspeti da obezbedimo adekvatne uslove za dalje istraživanje i prezentaciju ovog vanserijskog nalazišta koje svedoči o 70 vekova istorije Beograda. Ako želite da strancima pokažete Vinču, neko se svakako mora pobrinuti da ukloni bespravno podignute svinjce na obodima lokaliteta. Upravo na tom polju očekujemo podršku koju sam pomenula.

Nedavno je, na otvaranju Muzeja nauke i tehnike, Nadica Momirov, zamenica ministra kulture, preporučila ostalim muzejima koji nemaju adekvatan prostor za izlaganje da, poput Muzeja Nikole Tesla, nađu način i da izlažu eksponate u raspoloživim okolnostima. Da li možete to da pokušate?

Teško pitanje za teška vremena. Da li to znači, u vreme kada se u Evropi otvaraju najfantastičniji muzeji najbizarnijih oblasti, u zemlji koja se svom snagom okreće evropskim, da ne kažem svetskim trendovima, da treba da krenemo u kontrapravcu? Naravno da ću reći NE. Pa ipak, svi smo mi naučeni da se borimo sa nemogućim uslovima i da na slici izgledamo lepi i umiveni, a znamo da nam restrikcija svake vrsta kuca na vrata i da nam je par–nepar sistem uveden. Da nije tako, niko od nas se ne bi prihvatio ovog posla, ni Nadica Momirov, ni Sonja Zimonić, da spomenem samo neke, naravno ni ja. Svako od nas ima neko svoje zrnce ludila i entuzijazma koje nas vuče u ovaj posao. Ako bismo svi mi radili po pravilima, ako se ne bismo snalazili, bojim sa da ova zemlja ne bi imala mnogo otvorenih muzeja, ili dela predstavljenih javnosti. Izložba Narodnog muzeja 100 godina srpskog slikarstva u galeriji SANU-a jedini je način da se izložena dela u dogledno vreme vide, i zato je obavezno treba videti šta god da mislite o njenoj postavci. Zato: svakako treba u okvirima mogućeg raditi u najvećoj meri.

Navodno, od svih prestoničkih muzeja u Evropi, jedino Muzej grada Beograda nema svoju zgradu. Pre nekoliko godina se činilo da će je dobiti, ali se ipak još ništa nije desilo. Ako je tačno objašnjenje da su razlog tome vlasnički problemi, kako je moguće da ih je u ime višeg cilja, kao što je Muzej, nemoguće savladati?

Muzej grada je 2006. godine zvanično i na papiru dobio objekat, ali još uvek bez prava ulaska i korišćenja. Postupak uknjižbe je u toku i tu proceduru sprovodi Sekretarijat za imovinsko-pravne poslove Grada Beograda. Preliminarna koncepcija novog Muzeja davno je napravljena i čeka zeleno svetlo za dalju razradu. Iskreno se nadamo da ćemo biti u prilici da nastavimo rad. Možda vaše pitanje o višem cilju i činjenici da jedan prestoni grad nema stalnu postavku gradskog muzeja, kao trag o sopstvenoj istoriji i kulturi, ne treba da upućujete meni, već nekim drugim, višim instancama. Niko ne koči da Muzej počne da koristi dobijenu zgradu – reč je o tome da niko ne gura. Jednostavno, nije to ničiji radni zadatak. Mi smo na spisku na kome je sto takvih poslova. Da je taj posao prenet na Muzej, kao zainteresovanoj kući, mislim da bi odgovor na ovo pitanje bio drugačiji.

Da li ste sebi, privatno, zacrtali da Muzej dobije zgradu za vreme vašeg mandata?

Ne… u ovim godinama i sa ovim iskustvom sebi privatno više ne postavljam zadatke koje ne mogu da sagledam do kraja. Ali, u svakom slučaju, daću sve od sebe da se i najmanji i najveći korak na tom polju dogodi. Trenutna situacija nije povoljna, ali u ovoj zemlji u poslednjih nekoliko vekova nijedna situacija nije povoljna, a opet, svašta se lepo i važno dešavalo, tako da ne mora da znači da se nešto dobro neće desiti i da nas dve u možda neko skoro vreme nećemo pričati o otvaranju prostora novog Muzeja u Resavskoj ulici. Međutim, postoje realniji ciljevi. Trudiću se na svaki način da Muzej grada Beograda bude što više u pozitivnom fokusu javnosti, da se postojeći resursi i dobra energija koja postoji među zaposlenima iskoriste, kako bi se u prvi plan istakli bogatstvo i raznovrsnost zbirki koje čuva ovaj Muzej.