“Oko srca svog postaviću stražu”

Ostavimo ovom prilikom po strani uvek prisutnu i uvek potentnu pitalicu da li dokumentarni filmovi, dabome, na račun svoje naturalističke biti i postojano čvrste veze sa stvarnosnom dimenzijom življenja, na snažniji i celishodniji način opisuju život kakav zaista jeste u datim okolnostima i u datom trenutku, i pozabavimo se izrazito zanimljivim primerom dokumentarnog filma čija je tema svakako zanimljiva i rečita, ali ključni autor očito nije znao šta bi tačno sa tom pometnjom motiva i implikacija, pri čemu je taj idejni rusvaj zapravo jedna od najlakše uočljivih vrednosti dotičnog fima. Ta disharmonija, ta neravnoteža, ta teška neravnina koju je izazov prebroditi… sve to podseća na metež stvarnog života i svakodnevicu sa kojima smo osuđeni da se rvemo, zar ne? Utisak je da u slučaju prilično željno iščekivanog noviteta iz striming-ponude glavna mana može biti i njegov najprimamljiviji adut (naravno, uz izuzetak teme koja će upravo biti pojašnjena).

...

A sada malo faktografije – Endru Mekarti, nekada samo glumac (najpoznatiji po rolama u filmovima Lepotica u ružičastom, Manje od nule, Vatra Svetog Elmosa, Klasa, Vikend sa mrtvacem…), pre nekog vremena okrenuo se i režiji (mahom epizoda viđenijih televizijskih i striming serija), ali i pisanju; napisao je i objavio i nekoliko traženih i hvaljenih putopisa (neke od njih objavila je i “Nacionalna geografija”), ali i memoare Brat: An ‘80s Story (Derište: jedna priča iz osamdesetih), koji su onda poslužili kao idejni temelj i zametak dokumentarnog filma u žiži ovog prikaza. Dokumentarac, ipak naslovljen u množini (Brats, odnosno Derišta), bavi se evidentnom višedecenijskom traumom Endrua Mekartija i bratije – podužim člankom koji je objavljen u njujorškom magazinu sredinom osamdesetih i u kome je autor Dejvid Blum, umesto planiranog portreta jedne od “beba nepotizma” (nepo babies – izvorno), Emilija Estevesa, sačinio opsežnu reportažu o grupi vrlih mladih glumaca i glumica koji su tada na polju filmova za mlade i mlađe, kako se sa strane činilo, bili u združenom naletu, a naslova i viralne krilatice radi označio ih je sintagmom brat pack (čopor derišta), što je bila prilično očigledna referenca na jednu od klasičnih domišljatosti iz domena i fundusa popkulturog novinarstva – rat pack (čopor pacova), što je, podsećamo, u svojoj najprominentnijoj inkarnaciji bio grupni naziv za neformalnu grupu zabavljača/superstarova: Dina Martina, Frenka Sinatru, Semija Dejvisa mlađeg… Svakako se tu radilo o žurnalističkoj “prečici” – najposle, bolje je biti označen kao “derište” nego kao “pacov”, zar ne? – ali su se mlade holivudske vedete tada silno uvredile i uspele da tu svoju duševnu bol zbog stigmatizacije, generalizacije i ostalih -cija preguraju sve do današnjih dana, pri čemu je većina njih, sasvim prirodno i kako to uostalom obično i biva, u međuvremenu glumačke karijere završila u pluskvamperfektu i zapećku. Dakle, na tragu sopstvenih memoara, Endru Mekarti je i bukvalno krenuo na put kako bi taj žilavi emotivni i psihički čvor razmrsio uz pomoć naknadne pameti, u međuvremenu nahrupele zrelosti i sapatnika (akteri tog članka bili su još i: Demi Mur, Moli Ringvold, Eli Šidi, Esteves, Rob Lou, Džad Nelson), a tu su još neki od usputnih i generacijskih saboraca (Lia Tompson, Džon Krajer), kao i nešto stariji (Timoti Haton i Hauard Dojč), te vrsni poznavaoci i svedoci popkulturnih gibanja tog doba (tu je svakako najprepoznatljiviji knjiški superstar Bret Iston Elis, koji je, između ostalog, napisao i roman Manje od nule, a u filmu svedoče i publicisti Malkolm Gledvel i Suzana Gora).

Radi pojašnjenja konteksta iz koga se “porodio” narečeni bol, posegnimo za izvrsnom knjigom upravo na ovu temu i upravo iz pera/tastature gorepomenute Suzane Gore; u uvodu u njenu nadahnutu i možda neočekivano silno emotivnu studiju You Couldn’t Ignore Me If You Tried (što je direktan navod iz čuvenog monologa koji izgovara Džad Nelson u najikoničnijem od svih omladinskih filmova te ere – Klubu ranoranilaca [Breakfast Club], dok podnaslov Gorine knjige ističe sledeće – The Brat Pack, John Hughes and Their Impact on a Generation); u uvodu Gora citira glumicu Eli Šidu (inače, najtalentovaniju u čitavom tom generacijskom “talasu”), koja je pojasnila da su filmovi za mlade iz te epohe “podstakli mlade da se osećaju kao da su (u očima drugih) oni, mladi, važni – to su bili filmovi o njima i njihovim problemima. Tu nije bilo nipodaštavajućih pogleda, tu nije bilo podilaženja. Ti filmovi su bili usredsređeni na generaciju i kao da su govorili – VI ste NAM važni”. Baš tu se možda krije pojašnjenje čitave te mozgalice – kako je moguće da svakako mladi ali punoletni ljudi primetnih i nespornih postignuća pogrešno shvate toliko toga u širem smislu i opsegu značajnog; naprosto, mladi glumci, koji pritom u taj svet kognitivnih glavolomki stupaju iz profesije koja sa sobom nosi neizbežno breme narcisizma i solipisizma (koje se, kao takvo, na vreme mora zauzdati), pomešali su značaj filmova čiji su deo/delovi bili sa ličnim/pojedinačnim značenjem koje im sleduje u svetu. Otud i ta sporotinjajuća ali žilava srdžba, teška nelagoda usled tvrdnji i opšteg tona novinskog članka ionako ograničenog roka trajanja, otud i taj bol kao pogonsko gorivo i Mekartijeve knjige i ove mu inkarnacije u vidu popkulturnog i tematskog dokumentarnog filma.

Nažalost, Mekarti se u filmu Brats dosta sramežljivo bavi temom narcisizma, kao da se pribojava ne samo da bi što bi eksplicitnije hvatanje u koštac sa tom pošasti razorilo “kičmu” ove njegove potrage za ionako odocnelim odgovorima, nego i onoga što sledi svakome od nas kada izmaštane, hinjene ili barem nedovoljno u zbilji i potpunom poimanju iste ukorenjene bolove pobedimo ili pohranimo na pravo mesto. Istini za volju, ima tu i glasova razuma (poput trezvenog svedočenja producentkinje Loren Šuler Doner, vickastih i neodoljivo iskrenih iskaza Lije Tompson [Ljubav na školski način – Some Kind of Wonderful, trilogija Povratak u budućnost]), ali, iznenađujuće, i Demi Mur, koja je, opišimo to tako, sa glavom koja jedva viri iz bunara punog mulja NLP mudrolija, stigla do zaključaka koji bistre um i cele duše). Ostali deo “čopora” se sa manje ili više elegancije i dostojanstva nosi sa sada već prastarom bagažom, ali ovde ne treba biti prestrog, već barem načelno empatično i pomiriteljski ukazati da je film Brats, između ostalog, izronio i iz tamošnje anglosaksonsko-protestantske dominatne mantre koja kao lek za sve i svugde preporučuje i zahvat znan kao “closure” (konačno zaokruženje), ponajpre metaforično mirenje sa izvorom vlastitog bola i nesklada koji ga ukorak prati. Ako to shvatimo kao takvo, kao datost i obrazac koji je dominatan u granicama jedne kulture, onda nam može biti nešto jasnije kako je moguće da dobar deo mladosti i mlađeg srednjeg doba bude utrošen na ono tamošnje plakanje nad poslovično prosutim mlekom, jer, izuzmemo li Demi Mur, kao postojanu holivudsku zvezdu, koja je nakon svetske premijere ostvarenja The Substance rediteljke Korali Farže, ponovo u fokusu filmofila i samog Mekartija, koji je, eto, iznašao i osvojio nova “područja borbe”, ostatak tog glumačkog “jata” u najboljem slučaju tavori u prilično neveseloj sferi takozvanih radnih glumaca, glumaca sa makar povremeno decentnim angažmanima. Što, naravno, ne znači da bi ranije otrežnjenje po pitanju bola i svojevrsne straže oko srca nespremnog da prihvati istine, što su, ako ćemo pošteno, u naletu ponajpre autosabotaže sami sebi nametnuli kao bukagije bez kojih se svakako svih ovih decenija moglo, dovelo i do plodonosnijih glumačkih karijera, jer, kako nas barem gledalačko iskustvo uči, one imaju zdravorazumski omeđen rok trajanja barem kada se usredsredimo na dane najveće slave.

Mekarti ovde luta, potraga za odgovorima je, budući da je pitanje ipak na prvom mestu upitan konstrukt, možda i nepotrebno digresivna, svako skretanje u pravcu konteksta prekopotrebne faktografije (poput dela koji se tiče nemerljivo važnog doprinosa znamenitog Džona Hjuza tom delu istorije ne samo američkog filma) brzo dobija na mahove i ishitrenu protivtežu u vidu jadikovki oštećenih, pa se čini kao da je laka poenta ove filmske potrage za zaturenim smislom postojanja u sferi profesije i esnafa u svoj toj svojoj eluzivnosti bila i pretežak teret za nekoga ko se i sam “opekao” na istom mestu i izvoru… Ipak, u svoj toj pometenosti, Brats iz dubine kadra progovara dovoljno toga rečitog, istinitog i zanimljivog i o magiji filma, ali i o ljudskoj prirodi i suštinskoj nepouzdanosti svega (osim možda najporaznijih i onda i najbolnijih istina). Veliki nedostak predstavlja i odsustvo Džada Nelsona, glumca koji je, na uzorku prevashodno Kluba ranoranilaca i Vatre Svetog Elmosa, obećavao najviše, da bi se potom survao u tamu nekritičkog prihvatanja uloga u sve upitnijim i upitnijim filmskim produkcijama, i Moli Ringvold, praktično zaštitnog lica čitave te generacije i čitavog tog dragocenog filmskog soja, koja je nedavno razočarala mnoge prozivajući pokojnog Džona Hjuza, čoveka i autora koji joj je obezbedio prilično trajno mesto u istoriji planetarno sagledavanog filma, na konto “beline” u njegovim filmovima iz osamdesetih godina. A na tragu učenja japanske autorke Banane Jošimoto (“Onaj ko je odsutan još više je pisutan”), možda upravo “tišina” Moli Ringvold u slučaju filma Brats, dokumentarnog rada koji svakako ima smisla i svrhe gledati, najviše govori o jednoj od glavnih teza ovog Mekartijevog filma. I eto onda još jedne rime ovog filmskog dela sa životima nas, “stvarnosnih”.