Oko nadrealizma

Neposredno pred kraj decembra, objavljen je drugi deo knjige Oko nadrealizma Marka Ristića, priredio Nikola Bertolino, kojom je zaokružena priča o stvaralaštvu i životu beogradske nadrealističke grupe. U prvoj knjizi su, da podsetimo, tekstovi Marka Ristića i drugih nadrealista, njihova prepiska i dokumenta o almanahu „Nemoguće“, a druga knjiga se odnosi na nastajanje i stvaranje časopisa „Nadrealizam danas i ovde“. Uz knjigu i izložbu dr Milanke Todić „Nemoguće, umetnost nadrealizma“ i reprint almanaha „Nemoguće“ i časopisa „Nedrealizam“, završen je projekt prikupljanja, čuvanja i objavljivanja svega što je vezano za beogradske nadrealiste.

Oko nadrealizma II je prvo izdanje Fonda Jelene M. Jovanović, koji je osnovala sestričina i jedini naslednik Marka Ristića. Objavljivanje ove knjige je važno, osim, naravno, zbog nje same, i zato što se na nju čekalo punih osamnaest godina. Priča o njenom nastanku počela je ovako:

Marko Ristić, ključna ličnost beogradske nadrealističke grupe, poverio je Nikoli Bertolinu, jednom od dvojice urednika njegovih Dela u Nolitu, da priredi dve knjige pod naslovom Oko nadrealizma. Po svedočenju Nikole Bertolina objavljenom u pogovoru prvog dela knjige, trebalo je „predočiti ovdašnji nadrealistički fenomen u što življem i obuhvatnijem međudejstvu sa kulturnim i socijalnim ambijentom“. U jesen 1989. godine Nikola Bertolino predao je priređeni tekst tehničkoj redakciji Nolita, očekujući da će knjige odmah ući u štampu. Međutim, tada je Nolit zapao u krizu, a kako piše Nikola Bertolino „usled promene društvenopolitičke klime, delo Marka Ristića podvrgnuto je krajnje rigoroznom ostrakizmu“. Zato su rukopisi Oko nadrealizma čamili u nekom ormanu u tehničkoj redakciji, odakle ih je posle godinu dana Bertolino uzeo. „U letu 1991. godine Ševa Ristić, ogorčena zbog činjenice da je objavljivanje Dela Marka Ristića obustavljeno bez ikakvih izgleda da u doglednoj budućnosti bude nastavljeno, zatražila je da joj te rukopise donesem. Ubrzo potom ona je preminula, a malo posle nje umrla je i Mara, kći Marka i Ševe. Od tog trenutka nije se znalo šta se događa sa ostavštinom Marka Ristića. Meni nije bilo poznato gde se nalaze rukopisi koje sam sastavio i pripremio za štampu“, zapisao je Bertolino.

Krajem devedesetih godina, podseća Milanka Todić, urednica izdanja, postojao je stav u javnosti da je sve što se odnosu i na srpski nadrealizam nestalo, da je sve pokradeno, i da više nemamo uvida u zaostavštinu nadrealista. Objavljivani su i tekstovi u kojima se sugerisalo da su rukopisi Marka Ristića pripremljeni za štampu verovatno izgubljeni. To nije bilo tačno. Reagovala je Jelena Jovanović, i otkrila da se rukopisi nalaze u zaostavštini koju je preuzela iz kuće Marka Ristića, i da će ih ona vrlo rado ustupiti svakom ko želi da ih objavi.

PITANJE OSTAVŠTINE: U to vreme otpočinjao je projekat čuvanja i objavljivanja dokumenata o nadrealistima, pa je uz izložbu, monografiju i reprint almanaha „Nemoguće“ i časopisa „Nadrealizam danas i ovde“, odlučeno i da se konačno objavi Oko nadrealizma. U projekat se uključila izdavačka kuća Clio i 2003. godine objavljena je prva knjiga Oko nadrealizma. Narednih godina konkurisano je za novac potreban za objavljivanje druge knjige, ali bez rezultata. A onda se 2006. godine pojavila Jelena M. Jovanović koja je pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti osnovala Fond od 50.000 dolara dobijenih prodajom porodične nekretnine u Crnoj Gori. S obzirom na to da je Fond namenjen štampanju knjiga iz srpske umetnosti i istorije, gospođa Jovanović je predložila da drugi deo Oko nadrealizma bude štampan iz tog fonda. Smatrajući da se nema vremena za čekanje da se oformi upravni odbor Fonda koji će odlučivati o sredstvima, ponudila je, dok se ta formalnost ne zadovolji, svoj novac za drugi deo knjige. „Tako smo, nakon 18 godina, zatvorili krug: dostupno je sve što se u ovom trenutku može znati o beogradskom nadrealizmu“, kaže Milanka Todić.

Osim za ovaj rukopis Marka Ristića, Jelena M. Jovanović pobrinula se i za ostalu njegovu zaostavštinu, pa se biblioteka Marka Ristića sada nalazi u posebnoj sobi Biblioteke SANU-a, a rukopisi, dokumenta, prepiska u Arhivu SANU-a, složena u 106 arhivskih kutija. Zoran Živković Hristić, drugi urednik knjige Oko nadrealizma II i predstavnik Arhiva SANU-a, koji je preuzeo arhiviranje Marka Ristića, kaže da se samo prepiska nalazi u 15 arhivskih kutija. „Brojna su pisma Aleksandra Vuča, Milana Dedinca, Koče Popovića, a van kruga nadrealista brojna su pisma Miroslava Krleže – 130, pisana u dugom vremenskom periodu. Nešto manja je prepiska Miloša Crnjanskog, ali on je pisao u kratkom periodu, mada često.“ Među tim pismima nema pisama Andre Bretona i drugih francuskih nadrealista, jer se u momentu kada je Jelena Jovanović preuzimala zaostavštinu iz stana Ristićevih u Ulici Prote Mateje, ta pisma tamo nisu ni nalazila. (Taj stan je, uzgred budi rečeno, po želji Ševe Ristić, zaveštan Skupštini grada kako bi u njemu bila biblioteka Marka Ristića i arhiv, ali ta njena volja nije ispunjena.) Odnedavno u Arhivu SANU-a je i zaostavština Milana Dedinca. Zoran Živković pretpostavlja da će israživačima biti zanimljivo da uporede Ristićeva pisma iz Dedinčeve zaostavštine sa njegovim pismima sačuvanim u Ristićevim arhivarijama. „Interesantni su i Dnevnici Marka Ristića“, nastavlja Živković, „ima ih 44, i čuvaju se u sefu SANU-a pošto je Jelena Jovanović zamolila da se ne objavljuju za njena života. U njima ima i beležnica-kalendara, očigledno ih je Marko Ristić dobio dok je bio ambasador u Francuskoj. Svakog dana je beležio po satima šta je radio: kad je ustao, kad je sa suprugom pio kafu, kad je koga primio, gde ide na večeru, u pozorište. Biće interesantni za istraživače Marka Ristića kao hroničara našeg nadrealističkog pokreta, kao čoveka koji je vodio sve ono što se događalo u nadrealističkom pokretu, to zapisivo i čuvao.“

REKONSTRUKCIJA EPOHE: U odnosu na sudbinu zaostavštine nadrealista u drugim delovima Evrope, sudbina beogradske nadrealističke grupe ima, po Milanki Todić, srećan kraj: „Muzej primenjene umetnosti i Muzej savremene umetnosti čuvaju zbirke njihovih originalnih dela, a dokumenta i knjige Marka Ristića i zaostavština Mime Dedinca su u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Mnogo tragičniju sudbinu imala je zaostavština Andre Bretona, osnivača nadrealizma, zato što njegova velika kolekcija nije sačuvana, jer njegovi naslednici nisu imali tako dobre volje kao Jelena Jovanović, a francuska država nije bila spremna da pokrene postupak oko njegove zaostavštine, pa je sve otišlo na aukciju. To znači da više nikada nećemo imati prilike da vidimo dela koja su pripadala Bretonu na jednom mestu ili u celini, pa je praktično katalog aukcije ostao i poslednji popis čitavog njegovog rada i delovanja. Ideja Marka Ristića bila je da za srpski nadrealizam obezbedi poziciju kakvu je dobio češki nadrealizam, znači da ima svoj institut u kome bi dela bila ne samo sačuvana već i otvorena za istraživače, centar u kome bi se nadrealizam proučavao. To se nije desilo, ali mislim da je za srpski nadrealizam dragoceno što imamo drugi deo knjige koja osvetljava sve što se dešavalo na kraju pokreta kada se postepeno nadrealistički tokovi pretvaraju u neke konkretne revolucionarne tokove. Koča Popović, kao jedan od ključnih aktera pokreta, priključio se revoluciji u Drugom svetskom ratu, dok su Marko Ristić, Vane Živadinović Bor, Đoka Jovanović i Đorđe Kostić bili aktivni u oblikovanju novog društva. Materijali objavljeni u knjigama Oko nadrealizma pokazuju nadrealizam u kome događaji ne teku pravolinijski, njegova istorija je vrlo slojevita, i ove dve knjige rekonstruišu epohu u kojoj je nastajao i trajao nadrealizam.“