Preveo: Relja Bobić (Beopolis, 2003)
Kad se knjiga Dejvida Tupa svojevremeno našla u Ostrvskim knjižarama (1995), nije naišla na neku široku euforiju – štaviše, bilo je potrebno godinu dana i više da bi knjiga polako počela da se probija iz uskih krugova posvećenih, mada je autor već odavno slovio za elitnog pripadnika britanske pop-inteligencije, iza koga je stao ozbiljan izdavač (Serpent’s Tail). Danas ona predstavlja nezaobilazan artefakt jedne nove muzičke potkulture, koja je bila u nastajanju tokom prošle decenije, kao knjiga-sažetak intelektualne klime unutar tadašnje pop-kulturne avangarde.
Knjiga Dejvida Tupa je – uhvativši duh vremena – otvorila mogućnost da se artikuliše jedan novi muzički pravac razmišljanja, makar koliko on izgledao efemeran i periferan. Tup je, naime, skupio iskustva koja su se vukla po obodima pop muzike od kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih, odnosno od momenta kad je prvi put moderna seriozna muzika, kao i minimalna, konkretna i eletroaksutična, našla uporište u pop kulturi, kroz fantazmagorična izdanja raznih kontrakulturnih izdavačkih kuća. Još od vremena Brajana Ina i njegovih inovativnih radova koje je nazvao „ambijentalnom“ muzikom, ovaj novi koncept slušanja postao je jedna od alternativnih paradigmi nečega što se – paradoksalno – i dalje smatralo popularnom muzikom i „masovnom“ kulturom.
Novi koncept slušanja, za koji Tup primećuje da je sasvim razumljiv kulturama Azije i Afrike, ali težak za Evropljane i Amerikance, svesno poništava razliku između zvukova i muzike. Ovde se hoće reći da zvukovi slučajno nastali u prirodi imaju vrednost doživljaja koja ni po čemu ne zaostaje za nekim strogo sagrađenim muzičkim delom. Ovo fundamentalno oslobađanje muzike kao kreativnog procesa, da bi se ona otresla svih u međuvremenu naraslih stega, sredinom devedesetih bilo je zahtev dana briljantne mlade generacije muzičara na elektronskim instrumentima (koji su konačno postali jeftini i dostupni svakom), za koje je kompjuter bio električna gitara novog doba. U novom svetu digitalizovanog procesa stvaranja muzike postalo je najvažnije umeti slušati zvukove, a ne graditi strukturu pesme kao što se to nekad radilo – programi kao što je q–base, i tako su sadržavali svu mudrost nekadašnjih kompozitora u par komandi, omogućavajući svakom operateru da sklepa kompoziciju.
Okean zvuka je početna tačka te estetike, ovekovečene kasnije u novim podžanrovima od postroka, preko nove ambijentalne muzike do glitch-housea, i bogato istražena u časopisu „The Wire“. Da se ne bi služio samo starim citatima svog prijatelja Brajana Ina, Tup kreće na hipertekstualno putovanje, koje ga vodi kroz intervjue, anegdote, esejističke pasaže kroz vreme i prostor. Od amazonske džungle do Japana, preko free jazza i duba, pa unazad do Erika Satija i Debisija, on pažljivo crta kartu inspiracija jednog muzičkog sveta u nastajanju, pretvarajući u nove kulturne ikone Lija Skreča Perija, Sun Ra, Kinga Tabija, Orneta Kolemana, Augustusa Pabla, Džona Koltrejna. Sve njegove priče, svi komadi knjige, u suštini su posvećeni slušanju muzike, osluškivanju u potrazi za sveprožimućim zvučnim iskustvom, za muzikom koja se ne mora čuti da bi se doživela.
Knjiga sa ovakvim konceptom bez sumnje se veoma lako mogla izroditi u šarlatanski proizvod, ali ju je od takve zlehude sudbine spasao jedan ključan detalj – nju je, naime, napisao muzičar. Ništa u Okeanu zvuka nije zabeleženo, a da pre toga nije bilo već proživljeno iskustvo jednog umetnika u potrazi za svojom muzikom. Tup je rođen 1949, i njegovo sviračko iskustvo u ritam i bluz bendovima šezdesetih godina brzo se pretopilo u kreativan rad na osvetljavanju rok koncerata, a ovo u saradnju sa avangardnim muzičarima tadašnje britanske scene, na kraju i sa Brajanom Inom (za čiju je etiketu Obscure objavio prve albume još sredinom sedamdesetih, u vreme kad su ideje koje će dovesti do „ambijentalne“ muzike bile samo neobavezan razgovor preko popodnevnog čaja). U spisateljstvo je upao sasvim slučajno – vođen istraživačkim instinktom i tragajući za novim, uzbudljivim muzičkim jezikom, zaputio se početkom osamdesetih u SAD, gde je iz serije intervjua sa originalnom generacijom rap izvođača uobličio jednu od najboljih knjiga o hip hop kulturi ikada – Rap Attack (1984; treće, dopunjeno izdanje 2000). Potom su usledile kolumne u „The Faceu“ i „Guardianu“, veliki broj eseja i kritika po dnevnoj i muzičkoj štampi, predavanja i izložbe, da bi Okean zvuka nastao kao deo procesa vraćanja svojim pravim uzorima i inspiracijama, putovanje jednog muzičara ka sebi i njegova pisana potraga za čistim doživljajem muzike.
Samo taj iskreni kreativni impuls i okrenutost ka svom doživljaju sprečavaju ovu knjigu da se pretvori u otužnu kontemplativnu foliranciju – umesto toga i zahvaljujući činjenici da ju je sastavio umetnik kao neku vrstu svoje muzičke ispovesti, ona nadrasta svoju početnu inspiraciju i postaje ključna za shvatanje pomenutog duha vremena. Savremeni muzičar živi i radi isključivo u samoći studija, i u procesu donošenja odluka koje uobličavaju njegovu muziku njemu je jedini vodič slušanje zvukova koje je proizveo. Savremeni slušalac takođe je u situaciji da popularnu muziku sluša sam, čak i kad je u gomili, jer ga ništa više u njoj ne navodi na društvenu komunikaciju – da bi prepoznao muzički doživljaj, on može da se osloni samo na sebe. Tupova knjiga je proglas novog doba u kome svako mora da nađe muziku u sebi, ili da pristane zauvek samo na ono servirano.
