– Dakle, umesto diktature eksperata imaćemo diktaturu idiota.
– Ideal plemenitog amatera nije stvar za šalu. Verujem da on leži u srcu web 2.0 kulturne revolucije i preti da okrene naše intelektualne tradicije i institucije naopačke. U izvesnom smislu, to je digitalizovana verzija Rusoovog „dobrog divljaka„, reprezentujući trijumf nevinosti nad iskustvom, romantizma nad zdravorazumskom mudrošću Prosvećenosti.
– Interaktivni internet ne samo da dozvoljava nego ohrabruje izmišljanje lažnih identiteta.
– Mnogi od nas imaju čvrsta uverenja, mada je ogromna većina nas temeljito neobaveštena.
Bilo je nekih takvih vremena – srećom, nisam im prisustvovao – kada je bilo bukvalno opasno po život biti označen kao „neprijatelj progresa“: u sve nam diraj, samo nam u Progres i u Svijetlu Budućnost ne diraj… Danas ovakvog nasilnog antropološkog optimizma više nema na (glavnoj?) sceni, ali to još ne znači da nema nečega barem srodnog; recimo perfidno-nasilnog tehnološkog optimizma… Dobro, možda vas neće niko baš skratiti za glavu, ali biste mogli da doživite sasvim solidnu društvenu smrt ukoliko biste se usudili da se nekako zamerite Božanstvu Interneta, to jest da pomislite da bi u samoj strukturi world wide weba, ili barem onog najsavremenijeg, žešće „interaktivnog“, nazivanog i web2.0, moglo biti nečega fundamentalno pogrešnog, istinski štetnog i razornog za najbolje standarde onoga što volimo da nazivamo „našom kulturom“, što u ovom kontekstu i nije drugo nego presek onog najboljeg što je čovek do sada stvorio.
Endru Kin (Andrew Keen), pisac knjige Kult amatera: kako današnji internet ubija našu kulturu (Cult of the amateur: how today’s Internet is killing our culture; Doubleday/Currency 2007) nije samo vrlo lucidan, nego bogme i vrlo odvažan čovek: sam se samcijat, i to pod rođenim imenom i prezimenom (jebote, tako staromodno!), uhvatio u koštac s jednom Hidrom sa bezbroj miliona glava… Dobro, reći ćete vi, svakakvog sveta ima, neki veruju da fotografisanje oduzima dušu, drugi ratuju protiv filma kao Šejtanovog izuma, treći razbijaju tranzistore tražeći u njima male, raspevane ljude, četvrti drže da je poslednja stvar koja je čoveku uistinu potrebna izmišljena negde u ranom 18. veku… Sve je to u redu, ali štos je u tome da Kin uopšte nije od onih čudaka i smarača zaraslih u brade koji idu okolo u sandalama i propovedaju „povratak prirodi“ i tome slično, teatralno optužujući homo sapiensa da je neoprostivo sagrešio još onomad kad je ispuzao iz pećine. Naprotiv, Kin je visoko tehnologizovano ljudsko biće, iskusni sajber-preduzetnik, prekaljeni „insajder“ Silicijumske doline, čovek koji je znao sve o onim nulama i kečevima kompjuterskih jezika (kako ono beše: bejzik, paskal… učio sam o tome tamo negde 1980/81, i mislio sam da ili me neko opako zajebava ili su u pitanju šifre za opštenje s Marsovcima) još dok smo mi ostali bili ubeđeni da se radi o nekoj čudnoj kombinaciji za loto…
IDEOLOGIJA INTERAKTIVNOSTI: Endru Kin, dakle, nije ni eko-sanjar, ni otkačeni tehnofob, ni banalni katastrofičar bilo „hrišćanske“ ili pak „levičarske“ provenijencije. On je samo oštroumni socijalno-kulturološki opservator, koji ne krije da je uplašen, zabrinut, poražen i zgrožen već postojećim i i dalje rastućim, a pogotovo onim mogućim i potencijalnim kobnim kulturološkim učincima jedne impresivno narastajuće, a već gotovo totalitarne ideologije interaktivnosti, najrasprostranjenije i najodomaćenije baš u virtuelnom prostoru weba. Dakle, u epicentru te opasnosti je kultura, a ne tehnologija: ona istovremeno hiperegalitaristička i egomanijakalno-narcistička kultura samousredsređenog Ja današnjice u svemu ostalome ponajčešće beznadežno rastresenog i površnog, koje ideju demokratije (svi su ljudi ravnopravni) olako brka sa apoteozom mediokritetstva (svi su ljudi jednako pametni i jednako znaju, svaka i svačija reč podjednako je dostojna javnog prostora jer izražava neki delić bezobalnog, vrednosno iznivelisanog „pluraliteta“, svako-ima-pravo-na-svoje-bezvezno-mišljenje i ostalo parademokratsko tra-la-la). Tehnologija je tu, kao i uvek, samo vrednosno neutralno sredstvo.
U čemu je, dakle, problem? Šta je jednog web-entuzijastu gurnulo u mračne vode renegatstva, disidentstva, opiranja Progresu, bacanja klipova u točkove nezadržive mašine web 2.0 „kulturne revolucije“? Endru Kin je, reklo bi se, jedan čestiti zatočnik civilizacije Prosvećenosti, tog čeda zapadnog kulturnog kruga; to će reći da on duboko veruje u to da svi ljudi imaju ljudska prava (u Španiji, evo, i majmuni), ali da u taj korpus ne spada i „pravo“ šarlatana i mediokriteta da budu tretirani na isti način kao i oni koji, uglavnom, znaju šta govore! Kin drži, recimo, da je nezamisliva hiperinflacija blogova, foruma i sličnih brbljaonica za neograničeno iživljavanje narcističkih, egzibicionističkih, a neretko i agresivnih poriva anonimusa (ovde „anonimus“ manje znači „neko ko nije šire poznata ličnost“, nego pre svega: čovek koji sistematski krije svoj „pravi“, „građanski“ identitet iza nekog kretenskog nadimka/niknejma) dovodi do poraznih učinaka: u nepreglednoj šumetini krajnje nepouzdanih „informacija“ posredovanih od onih koji ništa bitno ne znaju i totalno irelevantnih „mišljenja“ proizvedenih od onih koji ništa vredno ne misle, profesionalno, ozbiljno i kvalitetno novinarstvo biva saterano u ćošak, gubi tiraže i prihode: verovanja i smatranja neodgovornih anonimusa, naime, imaju komparativne prednosti nedostižne ozbiljnim medijima: besplatna su, zavodljiva su za određenu vrstu konzumenata jer ne podležu apsolutno nikakvim standardima tačnosti, verodostojnosti, kvaliteta ili bilo čega drugog. Nadrndani amater koji mudruje za tastaturom sedeći u pidžami negde u Teksasu ima isto toliko toga da nam kaže, na primer, o Bliskom istoku, kao i Robert Fisk koji je tamo proveo decenije, napisao gomilu sjajnih reportaža i analiza, i pročitao valjda sve relevantno što je o tom delu sveta ikada napisano… Kin je, dakle, na beskrajno inteligentan način, uz niz ilustrativnih primera, čačnuo svetu mečku „građanskog žurnalizma“, koji je zapravo tek (auto)romantizovano ime za poplavetinu nepodnošljivo beznačajnog (a samozaljubljenog onako kako to samo pretenciozne neznalice mogu da budu) brbljanja svih-o-svemu-uvek-i-svugde, a koje je danas, posle pornografije, postalo valjda glavni web-sadržaj. Opasan poduhvat, nema šta! Zameriti se Anonimnoj Web Gomili danas ume da bude opasnije, ili barem aprijatnije, od zezanja tajne policije i sličnih, već pomalo ocvalih institucija starih, analognih vremena! Naime, razume se da su ga armije pogođenih amatera rastrgle diljem weba, kofama svog bezveznjaštva genijalno potvrđujući sve njegove teze…
PARAZITIZAM: Kinova kritika je, moglo bi se reći, i praktične i načelne naravi: s jedne strane, web 2.0 svojim sveprožimajućim parazitizmom (besplatan, uglavnom ilegalan download, besplatni medijski sadržaji etc.) polako ali sigurno krcka i uništava čitave grane moderne informativno-zabavne industrije (medije, naročito štampane; muzičku industriju; filmsku industriju etc.); ovo nije važno zbog toga što topi bogatstvo medijskih i ostalih mogula, nego zato što postepeno ostavlja bez posla armije kreativaca koji neće imati od čega živeti u svetu u kojem je sve što oni proizvode „besplatno“, jer upravo rastu generacije web-parazita koje nikada nisu ni čule, a kamoli shvatile koncept intelektualnog vlasništva, dočim je sve što se ne može naprosto downloadovati – na primer, hleb ili cipele! – i dalje podložno starom, dobrom plaćanju. Na drugoj, načelnijoj strani, posledice su devastirajuće: umesto institucija – nesavršenih, ali ipak ozbiljnih i načelno pouzdanih – ozbiljnog, savesnog i kvalitetnog profesionalizma, javna scena se beskrajno fragmentizuje na neiscrpan i sasvim nepregledan niz minijaturnih niša u kojima stanuju Anonimni Narcisi koji mahom proizvode neupotrebljivo đubre, zahtevajući pri tome da ih se shvati ozbiljno. Izuzeci postoje, ali ko da ih nađe u tako nepreglednom okeanu smeća?! Ako jednom ostanemo bez „pravih“ medija, izdavačkih kuća, bez profesionalno snimljene i izdavane muzike, filmova, radija, televizije… to će Ništavilo konačno trijumfovati. Samo što to, ni u najluđem ludilu, neće biti trijumf demokratije i permisivnosti, nego inkompetencije i mediokritetstva. Nema te civilizacije koja tu vrstu trijumfa može podneti na iole duži rok, i utoliko je Kinov gdegde pomalo „apokaliptički“ ton sasvim razumljiv.
Google (po Kinu, parazit koji ne proizvodi nikakav novi sadržaj – samo distribuiše ono što je stvorio neko drugi), My Space ili You Tube (debela zavetrina za nepregledne globalne armije idiota koji tamo pohranjuju očajno lošu muziku koju niko ne bi trebao nikada da snimi ni da izda, moronski „kućni video“, retardirane pošalice etc.) i sve druge Svete Krave weba 2.0 koje, uzgred, uništavaju postojeće poslove, a da ne stvaraju nove – sve je to primereno obrađeno u Kultu amatera. Bilo bi sjajno da se neko udostoji da prevede ovu knjigu na srpski. Jer, Endru Kin, sudeći po ovoj srčanoj, a pametno vođenoj raspravi, spada u najplemenitiju autorsku sortu: onu koja za Istinom ide protiv Gomile, one koja je uvek rada da linčuje ili da zacipelari iz potaje. Na trgu ili na webu, njoj je zapravo svejedno.
