Repertoarska zakrčenost u mesecu martu, sa više od deset premijera, razlog je što tek sada pišem o predstavi Švabica Jugoslovenskog dramskog pozorišta. A nju ne treba preskočiti jer je, i pored izvesnih problema, reč o zanimljivom projektu koji iz istoimene pripovetke Laze Lazarevića o nesrećnoj ljubavi mladog srpskog studenta prema njegovoj berlinskoj domaćici (druga polovina XIX veka), nenametljivo izvodi teme važne i nama danas: kako one opšte (odricanje od ljubavi kao odricanje od sebe) tako i one aktuelne, društvene (otpor prema različitosti i Zapadu, nepremostiv civilizacijski jaz).
Veoma složena dramaturgija predstave – kao autor dramatizacije potpisana je sâma rediteljka Ana Đorđević – zasniva se na kombinaciji različitih vremenskih planova, na mehanizmu fleš beka (što je bilo, a bez velike potrebe, scenski naglašeno rešenjem na prvu loptu – projekcijama sa geografskim i vremenskim koordinatama). Ovo dramaturško rešenje odstupa od naracije u pripoveci, koja se razvija hronološkim redom, ali se može tumačiti time da i u izvornom tekstu postoji stalna napetost između tamo i ovde (doduše, ne i onda i sada): između Berlina u kome se junaku dešava nedozvoljena ljubav i rodnog Valjeva s kojim, u vidu prepiske s pobratimom, pretresa berlinski slučaj.
Koristeći i drugu građu, piščevu biografiju između ostalog, Ana Đorđević dodaje, što je sasvim legitimno, i jedan novi sloj priče, a za koji je dramaturgija fleš beka od presudnog značaja. Poraz u sukobu s porodicom i otadžbinom oko prava na ljubav i, još šire, slobodan izbor u životu, je uvertira ili razlog junakovog kasnijeg pada: on će prikriti zločin da bi postao kraljev lekar. Ovim dodatkom u vidu spoljašnjeg (sadašnjeg) okvira (prošle) ljubavne priče, autorka hoće da sprovede zaoštravanje na planu značenja: kada čovek odustane od svoje ljubavi (čitaj: od sebe), onda je to početak njegovog potpunog poraza. Doduše, ovaj nivo značenja nije najubedljiviji, jer njegov nosilac – dramaturgija fleš beka – nije adekvatno sprovedena: tek se na samom kraju uvodi, kao grom iz vedra neba, (prejaki?) podatak o zločinačkom falsifikatu koji junak pravi zarad uspona u službi
Bez obzira na završni rezultat, preplitanje vremenskih planova ima opravdanje u željenom značenjskom zaoštravanju. Za razliku od ove, druga dramaturška i rediteljska intervencija Ane Đorđević – simultanost prizora – nema jače misaono pokriće, te više funkcioniše kao stilsko rešenje na planu pozorišnog izraza, kao doprinos opštoj atmosferi nedokučivosti, isprepletanosti događaja… Izvorni problem sa simultanošću leži u tome što ona nije adekvatno ostvarena, što zbog skučenosti (Teatar „Bojan Stupica“ je mali za ovu zamisao) i izostanka svetlosnih akcenata publika teško shvata ovu uslovnost. Doprinos scenskoj nerazgovetnosti dala je i lepa, ali često viđena i ovde nedovoljno znakovita koreografija stolica koje su, uz oslikano nebo i portal nejasne metaforičke funkcije, jedini elementi scenografije (autor Vesna Štrbac)… Treba istaći i to da se ova dramaturško-scenska partitura nadovezuje, ako je suditi po kritikama, na poznatu somborsku postavku Miloša Lazina, a u kojoj se isticala upravo simultanost, stapanje teatra i filma.
Glavni rediteljkin doprinos nalazi se u veoma dobrom radu s glumcima. Kao i u Lazarevićevoj priči, tako je i u ovoj predstavi Švabica Ana – igra je Marija Vicković – bila ponosna i otmena (čak i prenaglašeno), samozatajna i nedokučiva, čista i kao da je došla iz drugog sveta. Posle nekoliko uspešnih sporednih uloga, mladi Radovan Vujović je sad dobio i glavnu, kojom je potvrdio utisak da postaje jedan od vodećih glumaca svoje generacije: na primer, pijanstvo Miše Maričića je urađeno s izrazitim osećajem za meru, što je velika i dragocena retkost u našem pozorištu. Što se tiče „opšteg plana“, Vujović je branio i ublažavao Mišinu slabost – izneveravanje ljubavi, Ane i sebe – i to onim što mu je generacijski blisko: nezrelošću i površnošću junaka, njegovom konfuzijom pred prvim osećanjima, obavezama i životom uopšte.
U dramatizaciji je otvoren širok prostor i za sporedne likove, koji su u pripoveci jedva naznačeni. Tu imamo komičarski diskretan, a brižljivo razvijen portret nemačkog patriote-šoviniste i hvalisavog dueliste Maksa (Nebojša Milovanović) i komičarski kliše ruske duše Kolje, sklonog piću i istovernima, a nesklone Zapadu (Bojan Lazarov), te lik Mišine stroge i rigidne sestre Evice koji se, u tumačenju Milene Vasić, kreće između karikature i melodramske patetike. Ipak, od svih likova izvan središnjeg ljubavnog para, sigurno se izdvaja Klara, koju je odlično donela Bojana Maljević, koristeći se rafiniranim i u nas retkim valerima između tragičnog i komičnog i diskretnim i bogatim postupcima koji produbljuju ovaj lik i čine ga možda i najsloženijim: Anina prijateljica je površna ali ne i glupa, neobaveštena ali ne i zajedljiva, koketna ali ne i prosta, građanski korektna ali ne i neiskrena. Njen lik, s druge strane, donekle opravdava scensku simultanost, jer njenu sudbinu rediteljka postavlja kao jasan kontrast Aninoj: dok Ana postaje tragička heroina zbog svoje fatalne predanosti jednom strancu, Klara može da bude samo junak komedije ili melodrame, jer je, zbog sumnjive umetničke karijere, odbacila ljubav jednog drugog stranca… U postavci likova, a posebno ženskih, glumcima su od pomoći bili raskošni i tačni kostimi iz epohe, a posebno haljine, čiji je autor Lana Cvijanović.
