Odlaganje emotivnog prtljaga

Ako je nekad neko iskamčio kakvu mršavu dvojčicu iz istorije kada je na pitanje o Ustavu iz 1974. godine prozborio kako „taj akt predstavlja pobedu nacionalističkih i separatističkih snaga“, sada može da se pomiri s ulogom teške neznalice jer je ta vrsta znanja, zajedno s knjižuljkom „Istorija za osmi razred“ gde se mogao naći takav odgovor, zauvek oduvana na smetlište istorije. Nova školska godina donela je izmenjen udžbenik Istorije za završni razred osnovne škole, koji se bavi drugom polovinom XIX i čitavim XX vekom, tako da više niko neće morati da se gnjavi sa lekcijama o ulozi politike Vatikana u „jugoslovenskom sindromu“, „fanatizovanim vernicima“ koji su vodili borbu „protiv pravoslavlja i Srba“, pristrasnosti EZ-a, prkosnom držanju Srbije i Crne Gore koje nisu pristale da se Jugoslavija razbije što je, naravno, izazvalo „gnev i osvetu inicijatora i inspiratora ‘novog svetskog poretka'“, osim ako u tim somnabulnim konstrukcijama ne nalazi kakvo perverzno uživanje.

IDEOLOŠKI TRASH: Mada ova vrsta gradiva neodoljivo vuče ka žanru ideološkog trasha, za bolju ocenu se još koliko prošle godine moralo učiti da su nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma „šiptarski separatisti pojačali terorizam na Kosovu i Metohiji, u čemu su imali svestranu podršku zapadnih zemalja, osobito Nemačke i SAD“, ili da „američki ultimatum“ iz Rambujea u mnogo čemu podseća na ultimatum Austrougarske Srbiji, jer je „u oba slučaja Srbiji nametnut rat“. Jugoslavija se, međutim, kao što je svima dobro znano, „herojski oduprla agresiji“ jer su „naša vojska i narod, uključujući i Srbe iz rasejanja, bili jedinstveni u odbrani“ (ocena, dobar 3). „Očekivanja agresora da će Jugoslavija pružiti otpor najduže sedam dana nisu se ostvarila“ (vrlo dobar 4). „Učesnici herojske odbrane nezavisnosti i celovitosti Jugoslavije pokazali su se dostojnim potomcima pobednika na Ceru i Kolubari“ (4+). NATO je „imao prilično gubitaka u ljudstvu“, a oboren im je 61 avion (među kojima je i nevidljivi F 117), kao i mnogo bespilotnih letilica“ (čista petica).

Ta lažna „učiteljica života“ kojoj nije bio cilj obrazovanje već štancovanje ideologizovanih klonova, pretvorila se preko noći u jednu od krhotina nekadašnjeg poretka. Rušenjem tog mutnog konglomerata političke moći, ekonomskog uticaja i prava na interpretaciju činjenica, dekonstruisana je ideološka matrica koja je događaje novije istorije sabijala ili razvlačila prema potrebi, nalik onoj nemilosrdnoj „igri“ mitskog razbojnika Prokrusta sa svojim gostima. Nakon njegove torture da se svi dovedu do „idealnih“ mera, niko nije ostajao u životu. Na sličan način je u staroj knjizi umesto činjenica ostajala samo prašina.

Mada su delići u koje spada i taj udžbenik Istorije dobijali smisao u celini koja više ne postoji, patvorenost tog izdanja postaje još upadljivija nakon objavljivanja nove knjige za osmi razred osnovne škole.

Osim vizuelnog osveženja, savremenog pristupa i modernog stila koji je negovala grupa autora pod supervizijom akademika Čedomira Popova, njegov sadržaj je oslobođen semantičkog tereta koji se gomilao u izrazima o „šiptarskim separatistima“, „novom svetskom poretku“, „ultimatumima“, ali i svega drugog što je plutalo na talasu jezika mržnje. „Šiptari“ se konačno nazivaju Albancima, rat na prostoru bivše Jugoslavije ne objašnjava se više „nasilnim izdvajanjem Slovenije i Hrvatske“ već „suprotstavljenim stavovima jugoslovenskih republika u vezi sa svim bitnim pitanjima opstanka jugoslovenske države“, konferencija u Rambujeu nije alibi za ucene već pokušaj rešavanja problema na Kosovu i Metohiji mirnim putem, dok se agresija „pripitomila“ u „akciju NATO-a“.

JEZIK ČINJENICA: Ono što sledi, a što u staroj Istoriji nije ni moglo da bude opisano jer je taj događaj ukinuo tu knjigu, u novom udžbeniku opisuje se hladnim jezikom činjenica: „Na saveznim izborima u septembru i na republičkim izborima u decembru 2000. godine došlo je do smene vlasti i promena u unutrašnjoj i spoljnoj politici. U oktobru iste godine SRJ je ponovo primljena u značajne međunarodne organizacije, a posebne kaznene odredbe koje je do tada provodila međunarodna zajednica prema njoj su ukinute.“ Toliko o jednom velikom događaju. Njegovo skromno mesto na poslednjim stranicama nove knjige promenilo je, međutim, percepciju druge polovine XX veka uključujući i Drugi svetski rat.

Ako je istorija nekad poučavala da je do ustanka došlo na poziv i pod vođstvom Komunističke partije Jugoslavije, sada se tvrdi da je „pokret otpora“ okupljao partizane na čijem je čelu bio Josip Broz Tito i četnike koje je predvodio pukovnik Vojske Kraljevine Jugoslavije Dragoljub Draža Mihailović. Ako je nekad pisalo da je „prva akcija protiv okupatora i domaćih izdajnika počela 7. jula u Beloj Crkvi“, u novom udžbeniku se s nekom vrstom ironije kaže da su „u vreme održavanja ivandanjskog vašara… partizani napali žandarmerijsku patrolu“: „Tom prilikom, pred iznenađenim narodom, ubijena su dva srpska žandarma.“ Ako je nekad bilo da je Žikica Jovanović Španac tom prilikom opalio „prvu ustaničku pušku“, više nije tako. Jednostavno, dva žandarma ubijena pred zapanjenim narodom, i to još na vašaru kad, valjda, sav normalan svet dođe da se veseli. To što nekome pada na pamet da ubija raspojasane srpske žandarme ne može biti ustanak, tako da u novoj knjizi lepo piše da je taj napad „proglašen za početak ustanka u Srbiji“, što ne znači da se ustanak tog dana i dogodio. Pa kada je onda bio pravi ustanak protiv mrskog okupatora?

Mada u novom udžbeniku istorije nigde ne stoji eksplicitno kad se to dogodilo, na vrhu jedne strane, u uokvirenoj fotografiji, nazire se lik stanovitog Veselina Misite, potpukovnika i komandanta Jadarskog četničkog odreda, koja posredno ukazuje na taj datum. Dotični građanin je, kako se saznaje na osnovu šture beleške ispod fotografije, izveo sa svojim odredom „prvi napad na jedan nemački garnizon u Srbiji i tom prilikom (31. avgusta 1941) oslobodio Loznicu“.

Na tron ustanika, umesto španskog borca Žikice Jovanovića, popeo se četnički komandant Veselin Misita. Tako su „drugovi“ četnici, kako poučava novi udžbenik Istorije, čedo demokratskih promena u zemlji Srbiji, započeli zapravo borbu protiv okupatora. Započeli, ali ne i završili.

Takva interpretacija o početnoj ravnopravravnosti partizansko-ravnogorskog otpora fašizmu nastavlja se tvrdnjama da su „prvi ozbiljniji napadi u Srbiji na nemačke garnizone počeli udruženim dejstvima partizana i četnika“. Tankoćutni četnici nisu, izgleda, želeli da napadaju Nemce zbog odmazde okupatora nad civilnim stanovništvom, dok su bezdušni partizani, gladni vlasti i žedni revolucionarnih promena u zemlji, kidisali na neprijatelja bez obzira na posledice. „Politička gledišta i krajnji ciljevi dva pokreta bili su vrlo različiti“, tako da je neslaganje između četnika i partizana preraslo u oružani sukob ili „građanski rat“, kaže nova knjiga.

HEROJ DRAŽA: Takva uloga pokreta Dragoljuba Mihailovića, „izrazitog protivnika komunizma i revolucije“, predstavlja neku vrstu novuuma sa kojim vredi pokucati na vrata kakve strane istorije ili enciklopedije, budući da su domaće knjige po tom pitanju rđavi svedoci. U „Tajmsovom“ Atlas of World History piše da su se u „okupiranoj Evropi snage otpora borile protiv nemačkog okupatora, a tamo gde su bile ideološki podvojene i između sebe“, dočim su „najjači otpor okupatoru pružili Titovi patizani u Jugoslaviji“, dok se četnici ne spominju niti jednim slovom. Ako „Tajms“ nesmotreno previđa ovu neobičnu skupinu u svom opštem delu, Encyclopedia Britannica objašnjava da je četnik „član srpske nacionalističke gerile koja je formirana tokom Drugog svetskog rata za otpor prema osvajačima (sila) Osovine i hrvatskim kolaboracionistima, mada (su se) pre svega borili u građanskom ratu protiv jugoslovenskih komunističkih gerilaca, partizana“… Njihova „strategija opreza ubrzo je uvela četnike u otvoren susret sa partizanima“, kaže ova pouzdana knjiga, bez bilo kakvih natruha o „obračunu s političkim neistomišljenicima“, „socijalističkoj revoluciji“ i „osvajanju vlasti u zemlji“.

Sam Drugi svetski rat i raspad bivše Jugoslavije verovatno su bili kamen kušnje za autore novog udžbenika Istorije. Dok promena vizure u prvom slučaju podrazumeva odlaganje emotivnog prtljaga sa kojim svaki stariji čitalac putuje od rane mladosti, opisivanje događaja iz poslednje decenije prošlog veka traži barem neka objašnjenja. Možda se partizanski komandant Rađevske čete Valjevskog odreda koji je završio s omčom oko vrata može prekomandovati u pozadinu, u treći ešalon sitnih smutljivaca koji iz pakosti ubijaju žandarme, ali se bivša SFRJ nije raspala samo zbog nacionalizma, koji evidentno postoji gotovo svuda u svetu, niti je zbog „suprotstavljenih stavova“ jugoslovenskih republika izbio oružanisukob. To jeste bio nužan, ali ne i dovoljan uslov da se nekadašnja zemlja pretvori u ruševinu. Izbegavanje da se piše o događajima novije istorije istoričari obično pravdaju odsustvom mentalne i istorijske distance, ali ta vrsta zadrške očito nije neophodna jer se u svetskim enciklopedijama već uveliko nalaze opširne odrednice o svim važnijim događajima savremenog sveta, uključujući i nedavnu NATO intervenciji u Jugoslaviji, na primer.

Na sličan način ni prošlogodišnji izbori nisu bili dovoljan razlog da se promeni vlast u zemlji, pa su njeni građani morali da otmu na ulicama ono što su već osvojili na glasačkim mestima. Uostalom, da nije bilo onako kao kad se u drugim zemljama predaje vlast nakon izgubljenih izbora, što se može pomisliti na osnovu poslednjih redova ove knjige, potvrđuje i fotografija demonstranata ispred saveznog parlamenta polupanih prozora, na stranicama novog udžbenika. Bez svega toga, uostalom, ne bi ni bilo moguće pisati nove stranice istorije niti bi ova knjiga uopšte i bila objavljena.