Od spavanja do mesečarenja

Jednoga dana 26-godišnja Njujorčanka odluči da joj je dosta svega, da ovako više ne ide i da će zbog toga čitavu godinu provesti u odmoru i opuštanju – valja dodati da je finansijski sasvim zbrinuta, živi u udobnom stanu na Menhetnu, nema ni kuče ni mače (ima Trevora, doduše, osim kad ga nema), te ne mora da se bakće tričarijama poput zarađivanja novca ili brige bilo o kome – ali taj će odmor i to opuštanje biti, recimo to tako, malo radikalniji. Njena je odluka, naime, da godinu dana (pre)spava. Da li to znači da se sa svojih 26 godina života toliko naradila, iznurila, istrošila, razvalila, da joj sada ništa drugo ne pomaže do san u trajanju od 365 dana? Pa, ne baš. Posao u uglednoj galeriji savremene umetnosti na Menhetnu ne bi se mogao nazvati baš rudarski iscrpljujućim. Ili je, može biti, samo razmažena precioza, uz to dovoljno bogata da može šta god joj se prohte? Pa, nije ni to, barem ne u meri koja bi, kao u skarednim serijama u kojim saznajemo da i bogati plaču, bila toliko besmislena da tu nikakvog materijala za priču ne bi bilo. Ili su joj, može biti, nervi malo jače otkazali, kao kočnice na nizbrdici, pa sada juri direktno u provaliju i ne postoji drugi način da se zaustavi na vreme? O tome bi se moglo raspravljati, ali devojka ni u jednom trenutku ne gubi prisebnost, barem ne dok se ne nakljuka opijatima, racionalna je koliko je god to moguće u ovakvoj situaciji, sasvim dobro vlada okolnostima i svesna je toga da je reč, u najmanju ruku, o gluposti: “Čitava ta zamisao, da mogu spavanjem da pređem u novi život, bila je suluda. Van pameti” (str. 223). Dakle, ona hoće da prespava godinu dana jer veruje da će se na taj način osloboditi dosadašnjeg života i preći, kroz inicijaciju spavanjem, u novi život. Sjajan je književni refleks što naša junakinja, nestandardna lepotica, inače (što je dodatni problem), ni ne pokušava da opravda svoju ideju, niti je racionalizuje, nego se, kao i svaki vernik, prepušta svojoj veri. Pa, ako već postoje čitave biblioteke (danas i filmoteke) o raznoraznim religijskim iskušenjima i iskustvima, od Avgustinovih Ispovesti, preko Floberovih Iskušenja svetog Antoana do, recimo, Dnevnika jednog seoskog sveštenika Robera Bresona – a to su sve krajnje ozbiljna i uznemirujuća dela – zašto se ne bismo udubili i u jedno sasvim sekularno verovanje koje se sadržinski, po posledicama, a bo’me i po fanatizmu, slabo razlikuje od bilo kog religijskog poduhvata. Ako smo već navikli na to da se stotinama godina već vernici, utvrđeni u svojoj veri u biće čije postojanje krajnje je suspektno i obasjani nadom u to da će se dogoditi čudo, na kolenima uspinju do Santjago de Kompostele preko svih onih tvrdih basamaka, zašto bismo se prenerazili nečijom idejom da će ga jednogodišnji san uvesti u drugi život?

Mošfeg

Otesa Mošfeg (Otessa Moshfegh) američka je spisateljica iransko-hrvatskog porekla (s jevrejskom komponentom, ako nekome to nešto znači), koja je od prvih svojih tekstova 2014. godine privukla značajnu pažnju američke književne scene, da bi upravo Godinom odmora i opuštanja (2018.) stekla i međunarodni ugled. Godina je, u najboljem smislu, američki roman, utoliko što sledi najplodnije puteve američke književnosti: siguran i ekonomičan izraz koji udara direktno i bez okolišanja (ovde odmah valja skrenuti pažnju na izvanredan prevod Aleksandra Milajića), (samo)ironija i humor bez kojeg se ovakva zamisao naprosto ne bi mogla ostvariti, te neprestano proizvođenje značenja koja svoj put pronalaze između redova, kao voda koja, pošto je sama sebi probila put, izvire direktno iz stene. Drugim rečima, nema dociranja, nema bespotrebnih objašnjavanja, nema lažnih moralnih dilema. Jer, kako inače ispuniti gotovo dve stotine stranica materijalom koji se sastoji uglavnom od spavanja (a da, ipak, ne govorimo o Prustu), pri čemu čitalac žudno grabi stranicu za stranicom ni ne sluteći šta bi se, već u narednom koraku, moglo dogoditi?

Odgovor je zabavno protivrečan: najmanje je zapravo spavanja, jer da šta se ima pisati o usnuloj osobi, te je problem u budnim stanjima, u tome kako prebroditi period između dva sna (odlazak po namirnice, tupo gledanje filmskih hitova, besomučno brojanje bilo čega), odnosno kako sprečiti sadašnjost i prošlost da varvarski upadaju u njen život posvećen spavanju, a naročito kako se odupreti jednoj prostodušnoj Rivi, najboljoj prijateljici koja je, u obrnutom ključu, kao svojevrsni negativ naše pripovedačice, noseći lik ove priče? Lako je, naime, doneti odluku o spavanju, malo je teže ostvariti je. U redu, jasno je da će junakinja da posegne za tabletama, ali da bi se do tableta došlo potrebno je pronaći psihijatra koji će, bez mnogo zapitkivanja, da ispisuje recepte ne postavljajući bespotrebna pitanja. U priču, zbog toga, ulazi doktorka Tatl, potpuno briljantan lik, savršeno neodgovorna psihijatrica-šarlatanka koju nije briga šta se događa sve dok naša junakinja ispisuje izdašne čekove. U romanu se, potom, pojavljuju raskošni spiskovi lekova o kojima amateri ne znaju ništa i od kojih bi većina verovatno uspavala i konja, naročito oni sa zastrašujućim nazivima poput valijum, vikodin (to je valjda ono što pije dr Haus), ambijen, rozerem, ativan, trazodon, a pominje se i litujum, ali posle početnih uspeha u spavanju naša junakinja sve slabije reaguje na tablete, sve dok ne otkrije infermiterol (ovalnog oblika s urezanim slovom i) koji će je ubacivati u trodnevnu obeznanjenost, u stanje u kojem se ova, poput mesečara, ničega ne seća iako, sva je prilika, uglavnom luduje po gradu. Beskrajno su zanimljive deonice kada, na osnovu raznih tragova, pokušava da rekonstruiše šta se događalo za vreme nesvesnih aktivnosti: otkud joj nova bunda? kada je depilirala stidne dlake? zašto je u mrežastim čarapama? da li se kresnula s nekim? šta znače crvene šljokice koje je, sedeći na vece šolji, iskašljala zajedno sa šlajmom? Tu je i Trevor, junakinjin bivši dečko i priličan imbecil, ali nešto u vezi s njim i dalje je muči. Vremenom, saznaćemo i u kojoj meri ju je odnos s roditeljima – prilično neutešan, inače – naveo na odluku o malo dužem spavanju. A tu je i Riva.

Riva je, kako bi se to reklo, obična devojka, prijateljica i cimerka sa studija, vrlo inferiorna na svaki način (ali pseće odana, rekla bi pripovedačica), te se njihov odnos, s obzirom na očiglednu intelektualnu nesrazmeru, teško može nazvati prijateljskim, iako je Riva ubeđena da one jesu prijateljice i to najbolje. Svirepost, pak, s kojom se naša junakinja odnosi prema Rivi opisana je sa obespokojavajućom preciznošću, premda je reč o subjektivnoj perspektivi: nema ničeg objektivno svirepog; svirepa je neiskrenost naše junakinje, svirepo je poigravanje Rivinim osećanjima, svirepo je odsustvo emocija prema devojci koja je, blago rečeno, obožava. I tu jeste jedna od važnih petlji: u kojoj meri je za jedan odnos važno ono što se naziva iskrenošću, šta je to uopšte iskrenost i kome je ona (i zbog čega) potrebna, sve dok se na površini ne dižu talasi? Najzad, odbacujući i Rivu ostaje naša junakinja potpuno sama, ali da li je uopšte moguće tako živeti? Utoliko je odlazak naše obeznanjene, a opet lucidne junakinje, na sahranu Rivine majke epizoda koja se ne zaboravlja.

Roman Otese Mošfeg pruža nam mnogo više od onoga što se odaje prvom pogledu ili prvom utisku, te se priča o razmaženoj preciozi pretvara u lucidnu, bespoštednu, očajničku egzistencijalnu pustolovinu čiji nam kraj ne donosi ni razrešenje ni olakšanje. Naprotiv.