Od neizlečive mladosti

Jedna od najčuvenijih Geteovih pesama je Vilinski kralj, ili Kralj Vilovnjak. Tu pesmu preveo je Danilo Kiš. Oko Nove godine 1987. zamolio sam Kiša da za „Književne novine“ (Prevodiočeva radionica) po svom izboru prevede nekoliko pesnika. Kiš je počeo sa Geteovom pesmom. I to je Kišov prvi i jedini prevod sa nemačkog jezika. Pesma Kralj Vilovnjak nalazi se na početku Geteove igre s pevanjem Ribar (nastala prema motivima jedne danske balade). Ta pesma počinje: Ko jaše kroz vetar ogrnut tminom? /To je otac sa svojim sinom. To je pesma o smrti dečaka čiji otac bludi u svetlim priviđenjima. I kada se otac prenuo iz sna, već je bilo kasno. Kišov komentar na ovu pesmu ima sasvim miran ton.

Njegovi prijatelji Termačići (S. i F.) preveli su roman Mišela Turnijea Kralj jova i kako su oni odlučili da naslov bude Kralj Vilovnjak zamolili su Kiša da prevede Geteovu pesmu. Kiš se u tom komentaru bavi ranijim prevodima, jednosložnim rimama, rečnicima, atmosferom na sedeljkama povodom prevoda. I samo jedna, na izgled obična rečenica, otkriva da nije reč samo o prevodu, ili ne samo o prevodu, i da je Kišov izbor pesme slučajan. (Ništa kod Kiša u književnosti nije bilo slučajno.)

„Izazov sam prihvatio kao duhovnu igru.“ Mada već poodmaklo bolestan, Kiš je prevod Geteove pesme shvatio kao novo čikanje smrti i kao diskretan signal prijateljima. Taj prevod može se čitati kao pismo ocu u kome Kiš obaveštava Eduarda Sama da polako prelazi carstvu senki. Ili je to samo vraćanje duga za ono pismo Eduarda Kiša sa kraja Peščanika. „Ako ništo drugo ostaće možda moj… herbarijum, ili moje beleške, ili moje pismo. Ili će ostati moje ludilo i moj san, kao borealna svetlost… i možda će neko videti tu svetlost, možda će čuti taj daleki eho. Možda će to biti moj sin, koji će jednog dana izdati moj herbarijum…“

Kiš je Geteovu pesmu preveo 1988, Pariz, februar. Pesma je objavljena 1. aprila. I nije šala. Smrt nema smisla za humor.

U pesmi bez naslova Marine Cvetajeve Kiš prijatelje (Brastveni zbore!) obaveštava da odlazi u „golem spokoj… u mir mahovina, sa ove strane dana„. Motiv onostranog je i u samom finalu pesme Šuma Nikolaja Gumiljova. „Il ćemo se možda u toj česti/ kad umremo nas dvoje sresti„. Onostrano je u i pesmi Brodskog sa onim blago ironičnim rešenjima u dva poslednja stiha. „Što se više čuje/kuplet, to je izvođač bestelesniji„. (To je pesma Život u difuznom svetlu.)

Tako je Kiš u svojim prepevima prevodio sopstvenu smrt. To je hrabrost Hamleta.

Tako se ovih pet-šest lakih Kišovih komada može čitati kao antologija prevoda, kao autobiografija u stihovima. Od detinjstva do bestelesnosti.

Od neizlečive mladosti

U ovom Kišovom izboru pesma Đerđa Petrija je izuzetak. Pesma Izjava nadležnog druga a u vezi sa porastom cena. Tu za fantastiku nema mesta. U originalnoj verziji ova pesma želela je da bude „ružna“ kao i stvarnost koju opisuje. Petrijeva pesma je u slobodnom stihu. A Kišov prevod vrca od rime, od dobrog ritma. I on je bio zadovoljan kako je preveo pesmu Đerđa Petrija. I vidi se da je Kiš zabavljao prevodeći. „Verujem da bi mi moj prijatelj Petri dao svoj imprimatum.“ Pa evo tih veselih rima Kišovih: komisija–misija, članova–planova, jatima–vratima, dužina–užina, zaključka–ručka, u cene – vene, (vene u cene), borba–torba, krejama–idejama, ne mere – mere, galame–salame. Nije teško pogoditi o čemu i o kome je reč. Mađarska ili Jugoslavija, sad svejedno. I sad evo dva poslednja stiha Kišovog pre–peva. „Ništa nas neće sprečiti da umesto smanjenja cene mesa i hleba/ zaključamo ceo narod ako nam diktira potreba.“ Nije teško pogoditi… Kiš je u prepevu video bolje od drugih. Trebalo je samo čitati Kišove prevode. I nije teško pogoditi da bi se Kišov prevod dopao, da se dopao Đerđu Petriju. Zar bi u pesmi Odlomak pisma bilo i ovo: „Kad bi još saznao da je južnije odavde ono nastalo/ tvrdim: do ludila bi grohota/ ali ti bi nas skrozirao/ okom koje vidi smrt, pokupio bi se/ i odavde, i odande i odasvuda.“ Nije teško pogoditi gde je Petri, a gde je to južnije. Kišov prepev Petrijeve pesme O nadležnom drugu može se dovesti u vezu sa Kišovom poemom Pesnik revolucije na predsednikovom brodu. Oto Tolnai veli da je to jedna od najboljih pesama srpske poezije. Poslednje godine svog života Kiš mi je govorio da hoće da mi da neku „dužu stvar“ u stihovima i tako je to bilo skoro do pred Kišovu smrt. I odmah nakon Kišove smrti ova pesma je objavljena u KN. Kakve su tu tek vesele rime. Kakav karneval rima. Kakva karnevalizacija istorije. Kakva elegantna sprdnja sa celom povešću na jugoslovenskom prostoru sa diktatorom. I sa našim Darmolatovim. Sa dvorskom svitom i Darmolatovim. I njegovim zgodama i nezgodama na dvoru koji plovi. A Darmolatov, naš Darmolatov, ne zna da pliva, tako će se sigurno prepoznati. A sa rakovima, sa hobotnicama i sa prstacima nije baš u najboljem dogovoru. I kakva jezička eksplozija dijalekata, fraza, dvorskih etikecija, jezičkih intervencija iz Istočnog i Zapadnog bloka, pa Nesvrstanog bloka. Kakav registar rima. „Recitirajte–citirajte, hodu–mimohodu, marksizma–paroksizma, uiskija–iskija, ordonansa–dezodoransa, uštrca – našte srca, struka–ruka, si kosu – u sosu, grlu–hrlu, usta–Ustav, us(ta)-rus, Rusija–busija, prdež–pažnja, oko za oko – duboko za duboko, dulje–hulje…“

Kišov dar za neozbiljnost, za dokolicu pokazivao se u njegovim pričama kao radost pripovedanja, kao disciplinovani barok. Pa su te užasne sudbine njegovih junaka dobijale nešto od prozirnosti, elegancije i dostojanstva: „Živeo sam lepše i bogatije od vas zahvaljujući patnji i mahnitosti. Pa želim i u smrt da odem dostojanstveno…“ To je Eduard Sam. I zato je za Kišov stilski postupak bio važan taj njegov svakodnevni rad u jeziku i gotovo stalna opsednutost prevođenjem. I zato su važne Stilske vežbe i Caca u metrou i Bordel muza i Rat u kafani Snefle. Zato je Kiš iz tog homerskog osmeha i rableovskog grohota i enciklopedijskog znanja ušao tako sigurno, tako superiorno u društvo velikih evropskih pisaca. Kiš je (ne volim izraz jedan od…) najbolji pisac srpskohrvatskog jezika druge polovine XX veka. Zato se Kiš i opire akademsko profesorskim trabunjanjima, tim grafikonima i analizama u kojima se isti sistem primenjuje i kada je reč o Džordanu i o Rodmanu. I kada je reč o Kišu i o Danku Popoviću. I zbog toga je Kišovim knjigama neophodno prići sa više radosti i strasti, sa više posvećenosti i otvorenosti. Evo, na primer, o značaju engleskog otvaranja i holandske odbrane (1. Cf3, A5; 2. g3, Cf6) u romanu Peščanik. Ili o Rubinovom eksperimentu, o refrenu jedne logorske pesme koju pevaju Kiš i Šejka (kakav koncert za dve gitare), o Kišu kao glumcu (Štićenik, Dan 14), o džepnom satu Kišovog đeda Jakova koji lebdi ispred stare kuće Dragićevića na Cetinju, Bajova ulica, ili o kratkom srećnom životu gospođice Elizabete Kulman (rođene u Petrogradu, u 15-oj godini govorila je 11 jezika), o spisku knjiga Kišove lične biblioteke (tačno 1889 knjiga), i jedna koju Kiš nije pročitao, lepo stoji cedulja „Ovu nisam pročitao“. A koja je to knjiga, neću da vam kažem. O Kišovom autoportretu na fotografiji iz Strazbura, godine 1973, o dnevniku smrti Mikloša Radnotija, o Nandoru Hidekutiju, centraforu „tatarske konjice“, o fabrici bicikla u Subotici i fabrici sapuna u Kotoru, o tome šta je Grotovski rekao o Kišovoj Elektri i o pesmama Marije Čudine i Dereka Volkota koje su Kišu posvećene, o svedočenju Keneta Vajta da je Džems Džojs 22. februara 1907. bio u Virpazaru (bio u Virpazaru, a na Cetinju nije bio?). O Šubertovoj kompoziciji Kralj Vilovnjak i o reklamnom refleksu Eduarda Kiša. Evo iz njegovog Reda vožnje: „’Expres’ Kovačeva patentirana pumpa za celu Evropu. Pored ove pumpe nema više mizerija vode, nema više skupih bunara.“ Ili ovaj minimalistički oglas, ili istorijsko-futuristički: „Novi restoran ‘Slavija’ Osijek, Aleksandrova 6, prvorazredna srpsko–nemačka kuhinja, izborna pića, telefon 455.“ Nema sumnje da je sklonost ka bizarnom detalju Kiš nasledio od svog oca. Evo jedne Kišove lirske minijature, jednog Kišovog prevoda koji podseća na oglase iz Reda vožnje Eduarda Kiša. A tema baš nije laka. O samoubistvu je reč: „Muva je sobna lastavica. Ona voli da se igra, da začikava, ona je lukava, ona je domaća životinja. Ona vidi kad joj se primičete, ona trčkara i zvrnda sa dečjom radošću. Kad izvrši samoubistvo, to obično čini u čaši mleka. Kakva divna smrt! Ja ne bih mogao da živim u zemlji bez muva.“ Kiš je ovaj lirski podatak o samoubistvu muve našao u listu „Nouvel Observateur“, u intrvjuu belgijskog pesnika Norge, zvani Geo. Ovo je jedan od Kišovih poslednjih prevoda. Belgijski pesnik tada je imao 90 godina. Ali, evo, teško je odoleti, jer gde je muva tu je i krava.

„Krava – Čovek određen da bude pojeden; sinonimi: bagaž, ovca. U ovoj ulozi može da se pojavi bilo koji kriminalac, početnik kome stariji pajtaši predlože da uzme s njima učešća u bekstvu. Polaskan poverenjem koje mu je ukazano on najčešće prihvata predlog. Ukoliko beguncima ne pođe za rukom da na putu dopune istrošene zalihe namirnica, oni zakolju ‘kravu’, ispiju joj arterijsku krv i pojedu joj još tople bubrege (tokom bekstva opasno je paliti vatru). Ako se sve završi uspešno, novajlija će tek kasnije shvatiti kakvom je riziku bio izložen.“ Žak Rosi, Priručnik o gulagu, London 1987. Ovaj enciklopedijski podatak o kravi preveo je Danilo Kiš, a tekst je objavljen 15. marta 1989. godine u KN.

Žaka Rosija, Kišovog prijatelja, upoznao sam u Beogradu početkom devedesetih. S njim me upoznala Paskal Delpeš, proveli smo prijatnu večer u Klubu književnika. Taj čovek koji je u ruskim logorima proveo 25 godina pričao je sa takvom gipkošću o svom životu na Kolimi, logorima Nolirsk, Karaganda. Paskal Delpeš mi je u jednom telefonskom razgovoru saopštila da se Žak Rosi u devedesetoj godini oženio u Parizu.

Dodatak:

U Peščaniku, odeljak 62, Kiš opisuje jednu litografiju na kojoj su shematski prikazane „ulazna i silazna linija života“. Stepenice života. I to je cela jedna biografija. Možda Adama, možda Eduarda Sama, a možda i Andreasa. Od rođenja do devedesete godine. Ide 10, 20, 30 … 70 godina života. „Levom se rukom oslanja na štap, u desnoj ruci drži lulu. Na glavi ima kačket, ispod kačketa naziru se sede vlasi začešljane iza uva. Na njemu je džemper, ali se čovek zgrčio kao da mu je hladno.“ I kao da je februar. I ne dopada mi se taj kostim. Kačket, džemper, štap. Ne mogu da zamislim Kiša u tom kostimu i na tom stepeniku. Zato što je Danilo Kiš bio bolestan od neizlečive mladosti. I evo za kraj. Počeo sam sa prevodom, pa da i završim sa Kišovim prevodom pesme Sletanje u Beograd Vladimira Križinskog. Autor je kanadski pesnik i Kišov prijatelj, a prevod je objavljen 1. novembra 1985. „U oktobarskom suncu /kao da bi sećanje htelo da kaže ovde je sve počelo za tebe/ budi, dakle, mudar jednom zauvek/ ostani i završi svoj početak.“

I danas je 22. februar i srećan ti rođendan, Danilo.