Selo Parage, u Bačkoj, možete pronaći samo na veoma detaljnim geografskim kartama. Međutim, to je mesto gde je, na porodičnom imanju njegove supruge Živane, živeo Čarls Alverson (Charles Alverson), ličnost koja je povezana sa nekim od bitnih momenata koji su obeležili popularnu kulturu našeg vremena. Alversonovi su provodili vreme na relaciji između Zemuna i Paraga, i postojao je jedan krug ljudi u našoj sredini koji je bio svestan da je Čarls spisatelj i publicista izuzetnog kova, ali zahvaljujući njegovoj samozatajnosti, to nije bilo dovoljno poznato široj javnosti. Jedan od najznačajnijih aspekata njegovog inače vrlo šarolikog rada bili su scenariji koje je pisao sa legendarnim Terijem Gilijamom (Terry Gilliam), danas među najuglednijim filmskim autorima, koji je pre toga bio član Letećeg cirkusa Montija Pajtona, uglavnom zadužen da u ovom serijalu kreira animirane delove (koji, naravno, nisu bili ništa manje genijalni od igranih skečeva). Alverson i Gilijam su zajednički napisali scenario za prvi film koji je Gilijam režirao, Jabberwocky, a saradnju su nastavili i na do danas verovatno najslavnijem Gilijamovom ostvarenju Brazil (1985). Zajednički rad prekinula je prepirka, koja je uzrokovala kontroverzu – naime, Gilijam je izbacio Alversonovo ime iz projekta i pozvao druge koscenariste, iako je Alverson tvrdio da je dobar deo njegovih ideja zadržan u finalnoj verziji filma. Ratne sekire zakopane su početkom dvehiljaditih, a 2001. pojavila se i lepo opremljena knjiga u kojoj je štampana prva verzija scenarija, čime je Alversonu, makar simbolično, odato priznanje. Prema anketi koju je 2001. organizovao „Time Out“, filmski profesionalci (režiseri, glumci, producenti itd) plasirali su film Brazil na 24. mesto najboljih britanskih filmova svih vremena.
Kao i Gilijam, Alverson je rođen u Los Anđelesu. Obojica su značajni za istoriju stripa kao pomoćnici urednika u legendarnom časopisu „Help!“, koji je šezdesetih godina uređivao još legendarniji Harvi Kurcman (Harvey Kurtzman). To je bio jedan od listova koje je Kurcman pokrenuo nakon što je prestao da radi na satiričnom časopisu „Med“ (Mad), gde su u početku objavljivani isključivo stripovi. „Help!“ je bio veoma kritičan prema američkoj komercijalnoj produkciji u popularnoj kulturi i američkom političkom mejnstrimu. Pored toga što je objavljivao prve radove kasnije značajnih autora kao što su Robert Kramb (Robert Crumb) i Art Spigelman (Art Spiegelman), list je redovno objavljivao satirične foto-stripove na čijoj izradi je radio Čarls Alverson (zajedno sa drugim saradnicima). Tokom foto-sesija bili su angažovani tada mladi i perspektivni glumci, od kojih su se neki prvi put uopšte pojavili u štampi, kao što su Vudi Alen (Woody Allen) i kasnija montipajtonovska perjanica Džon Kliz (John Cleese), koji je u foto-stripu glumio čoveka koji se zaljubio u lutku Barbi.
Čarls Alverson je nakon časopisa „Help!“ nastavio da sarađuje sa nizom vrlo uglednih listova kao što su „Wall Street Journal“ i „Rolling Stone“ (između ostalih), a novinarskim radom nastavio je da se bavi čak i nakon preseljenja u London, krajem šezdesetih, po nagovoru Terija Gilijama. Tako se, gotovo slučajno, zatekao u tom društvu baš u uzbudljivom momentu kada je započelo snimanje serijala Leteći cirkus Montija Pajtona. S obzirom da su scene snimljene pred publikom sačinjenom od prijatelja i dobrovoljnih posmatrača najrazličitije provenijencije, Alverson je bio jedan od onih čiji je smeh postao zvučna potka tih nezaboravnih skečeva. Sprijateljio se sa članovima ekipe, a naročito je dugotrajno bilo Alversonovo drugovanje sa Terijem Džonsom (Terry Jones), koji je takođe bio gost u Paragama.
Tokom novinarskog rada Alverson je razgovarao sa Lenonom (Lennon) i Joko Ono (Yoko Ono) u vreme kada su protestovali tako što su ležali u hotelskom krevetu nedelju dana. Ovo dešavanje postalo je deo ikonografije šezdesetih. Takođe je sreo članove kultne a potcenjene grupe Bonzo Dog Band, i zabeležio poslednji (tajno usnimljen) intervju sa Dženis Džoplin (Janis Joplin). Alverson je bio svedok bitnih previranja na savremenoj sceni, i kao takav je bio sagovornik mnogih koji su se bavili istorijskim pregledima u oblasti stripa, filma, rok muzike. Tokom poslednjih godina života, Čarls je postigao značajne uspehe kao romanopisac. Njegovi romani prevedeni su na šest jezika (Kejleb, priča o crncu robu na američkom Jugu tokom devetnaestog veka, objavljena je i na srpskom), a zahvaljujući naporu izdavačkog odeljka giganta kao što je „Amazon“, čitav jedan opus koji je Čarls Alverson kreirao u miru bačkog sela Parage došao je do čitalačke publike diljem sveta.
S obzirom da od 1994. godine živi u Srbiji, ovaj autor svakako pripada i ovdašnjoj kulturi. Sredinu u kojoj se zatekao dobrano je proputovao, i tretirao je sa jednakim uvažavanjem i radoznalošću kao i velelepne svetske centre. Tokom nekoliko izdanja internacionalnog festivala autorskog stripa Grrr! u Pančevu, održao je predavanja o Harviju Kurcmanu, serijalu Monti Pajton i drugim temama, a takođe je bio priređivač programa u okviru Festivala jeftinog filma u Subotici. Na kraju, njegova pojava zabeležena je u dokumentarno-igrano-animiranom filmu Đorđa Markovića Poslednja avantura Kaktus Bate. Istančanost Alversonovog posmatranja odgovarala je njegovoj skromnosti. Njegov odnos, pun uvažavanja, bio je jednak kada je razgovarao sa svetskim facama (od čijeg spomena većini nas klecaju kolena) i sa prodavcima na vašaru u Zaječaru. Biće sahranjen na groblju u Paragama.
Na Dan žalosti, u subotu, počeli su radovi na proširenju Bulevara vojvode Bojovića u zoni Beogradske tvrđave javlja Evropa Nostra Srbija i traži od nadležnih da hitno obustave radove
„Vreme“ je imalo uvid u zahtev u kojem Bibliotekarsko društvo Srbije upozorava da OOPR protivzakonito vodi autorska prava pisaca, a i da nije osnovan po zakonu. OOPR na to oštro odgovara
Istorija je piščeva osnovna preokupacija, stopljena sa književnošću. Ne postoji svrsishodna i velika Istorija sa velikim slovom – postoji više malih, fragmentiranih istorija u kojima se okuplja nekakav smisao kroz mnoštvo delova: ”tek ponešto postaje istorija. A sve munjevito postaje prošlost: ‘senka senka, a potom ništaʼ”. To razgrađivanje, a zatim “lepljenje” priče je važan postupak Petkovićeve poetike, njegove istoriografske metafikcije, koju bismo jednostavnije mogli nazvati igrom, maštarijom, fantastikom
Sentiš-putešestvije jubilarnog BJF završilo se s manjom flekom, ali uspešno: svi ispoštovani, publika brojnija i mlađa no ranije
Ovaj Abasijev film je, čini se, dovoljno iskren i promišljen pokušaj da ukloni Trampove šake sa lica, i onda što uverljivije prikaže portret čoveka koji i kada sam pati, ne odustaje od mogućnosti (a koja nije tek odraz alfamužjačkih i kompetitivnih poriva) da patnju nanese i drugima, makar oni spadali i u krug njegovih najbližih “satelita”
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Da je neka građevinska inspekcija radila svoj posao, da se pridržavalo zakona i pravila profesije, sigurno je da se tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu ne bi desila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
