Odziv publike na festivalu "Sedam veličanstvenih" svedoči da se i pored raznovrsne ponude dokumentarnih ostvarenja na nekoliko beogradskih festivala, pre svih "Slobodne zone", Festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma i FEST-a, potražnja za ovim vidom filmskog izraza ne smanjuje. Svedoci smo zlatnog doba dokumentarnog filma, u kome je gledanje dokumentaraca postalo deo "kulture događaja", pogotovo kod mlađe publike
Već petu godinu zaredom beogradska publika imala je priliku da uživa u malom, ali po mnogo čemu jedinstvenom Festivalu evropskog dokumentarnog filma „Sedam veličanstvenih“. Od 25. do 28. januara u Maloj sali Sava centra prikazano je sedam najzanimljivijih celovečernjih dokumentarnih ostvarenja iz 2008. po izboru jednog od osnivača i bivšeg dugogodišnjeg direktora Evropske dokumentarističke mreže Tua Stina Milera, selektora festivala od njegovog osnivanja.
Kao i proteklih godina, festival je privukao brojnu publiku (ponovo se aktiviralo pitanje izmeštanja projekcija u Veliku salu) što svedoči da se i pored raznovrsne ponude dokumentarnih ostvarenja na nekoliko beogradskih festivala, pre svih „Slobodne zone“, Festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma i FEST-a, „potražnja“ za ovim vidom filmskog izraza ne smanjuje. To samo dodatno ide u prilog tvrdnji selektora da smo svedoci zlatnog doba dokumentarnog filma, u kome je gledanje dokumentaraca postalo deo „kulture događaja“, pogotovo kod mlađe publike. Uvođenje novih narativnih struktura kao što je „docu-fiction“ (mešanje igranog i dokumentarnog), razvoj digitalne tehnologije i računarskih programa montaže, ali i sve više humora, neki su od najznačajnijih faktora koji doprinose ekspanziji produkcije dokumentarnog filma u svetu i njegovog približavanja „običnom gledaocu“.
Nove forme, kako kaže gospodin Miler u razgovoru za „Vreme“, omogućavaju da se na atraktivniji način istaknu dve osnovne vrline dokumentarnog filma – s jedne strane zadovoljavanje naše radoznalosti, odnosno „ispunjavanje potrebe da upoznamo ona mesta na koja nismo ili ne bismo išli, bilo da se nalaze na nekom udaljenom kontinentu ili odmah iza ćoška“, a s druge uspešna komunikacija sa publikom na emotivnom nivou, tj. sposobnost filmova da nas rasplaču, nasmeju, opuste ili uznemire.
Pa ipak, osim u sve većoj atraktivnosti dokumentarnog filma uopšte, tajna uspeha „Sedam veličanstvenih“ velikim delom leži i u načinu prezentacije samih filmova. Od nastanka festivala, njegovi osnivači Svetlana i Zoran Popović insistiraju na prikazivanju filmova isključivo na kvalitetnim formatima (35 mm filmu ili beti), ali i uz obavezno prisustvo reditelja ili nekog važnog člana autorske ekipe. Razgovori filmskih stvaralaca sa publikom nakon projekcija, ali i njihovo učešće na radionicama koje se održavaju za vreme trajanja festivala, postali su tokom godina zaštitni znak „Sedam veličanstvenih“. Mali broj prikazanih filmova takođe odgovara ovakvoj koncepciji i omogućava „konzumiranje“ svakog pojedinačnog ostvarenja polako i u potpunosti, pa nije čudo što je Tue Stin Miler okarakterisao sam festival kao „oazu spore hrane“. Sve to zajedno, po njegovim rečima, stvara atmosferu „poverenja i poštovanja“ gde je sada već stalna publika stekla poverenje u selektore i organizatore, autori rado dolaze jer znaju da će njihovi filmovi biti tretirani s punim poštovanjem, a broj polaznika radionica, uglavnom studenata filmskih škola, raste iz godine u godinu.
LJUDI SA MARGINE: Što se ovogodišnje selekcije tiče, iako u startu nije postojala očigledna programska celina, organizatori i selektor slažu se da se dominantna tematska preokupacija festivala spontano isprofilisala, pa je tako publika uglavnom gledala filmove koji se bave ljudima „sa margine“. Film Slepe ljubavi, slovačkog reditelja Juraja Lehotskog, koji je otvorio festival, na originalan način predstavlja intimne svetove slepih ljudi; film Majka, Antoana Katena i Pavela Kostomarova, prati Ruskinju koja sa svoje devetoro dece beži od nasilnog muža, dok je Zaborav Hedi Honigman priča o Limi, glavnom gradu Perua, i ljudima koji mogu da se sretnu u živopisnom kvartu oko predsedničke palate.
Na programu festivala našli su se i Otarasi se đavola Pitera Entela, film o borbi da se sačuva parohija u Nju Orleansu koju nadbiskupija želi da ukine; Vestrerbro Mikaela Nora, koji prikazuje živote mladih u Kopenhagenu, Sve se beli u Barkingu Marka Isaksa, prikaz rasnih tenzija u predgrađu Londona, kao i Sleep Furiously Gideona Kopela, koji na lirski način prikazuje svakodnevicu malog velškog mesta.
Festival je i ovaj put organizovan uz podršku Ministarstva kulture i grada Beograda koja, nadamo se, neće izostati ni narednih godina. Pored očiglednog uspeha festivala merenog odzivom publike, možda još značajniji jeste njegov uticaj na mlade sineaste: festival su organizovali ljudi koji vole i razumeju dokumentarni film, a oko njih se, na pratećim radionicama, okuplja sve veća i veća grupa zaljubljenika u ovaj vid filmskog stvaralaštva koja, uz nužnu podršku, u budućnosti možda doprinese da i srpska dokumentarna produkcija dočeka svoje zlatno doba.
Za pet godina, koliko sarađuje sa Svetlanom i Zoranom Popovićem na festivalu, Tue Stin Miler je imao prilike da se dobro upozna sa našom dokumentarnom produkcijom, kao i da prati plasman srpskih dokumentaraca na evropskim festivalima. U razgovoru za “Vreme” on kaže da novi srpski dokumentarni filmovi sve bolje i bolje komuniciraju sa publikom u inostranstvu, pre svega zahvaljujući sposobnosti mladih autora da svoje teme prezentuju na kreativan i atraktivan način. Od prošlogodišnjih filmova istakao je Kavijar konekšn Dragana Nikolića, koji je snimljen u srpsko-američkoj koprodukciji i Moj drug Srbija Sonje Blagojević. Takođe, pratio je razvoj nekoliko filmova, od kojih, po njegovom mišljenju, možemo mnogo da očekujemo – Vongar Andrijane Stojković, Sinema komunisto Mile Turajlić i Afokalipsa danas Borisa Mitića, čiji je debitantski dokumentarac Priti Dajana iz 2003. godine prikazan na preko osamdeset festivala.
U Novom Travniku, Župa Uzašašća Gospodinova zove na bojkot filma „Svadba“ koji je videlo više od milion gledalaca, i sa tugom konstatuju da vernici idu u druge gradove kako bi ga videli. U komentarima po mrežama se tvrdi da je pravi razlog mešoviti brak
Na aukciji u Sotebiju biće ponuđeni na prodaju radovi u papiru Dada Đurića. Očekuje se da će jedan od njih premašiti 100.000 evra, što će biti najskuplje plaćeni rad na papiru jednog jugoslovenskog umetnika do danas
U prestonici kulture Zrenjaninu, na izložbi o arhitekti Dragiši Brašovanu, dominira maketa Dunavske banovine koju je za 2,4 miliona dinara uradio studio koji je autor i makete za Ekspo, a koji se jedini javio na raspisani tender
U porti Petrove crkve u Novom Pazaru zida se objekat „kako bi se raško-prizrenskom vladiki ispunio hir da stoluje ovde, jer se izgleda kosovskog sedišta odrekao“, napisala je Bojana Selaković, koordinatorka Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji
Od početka godine Vlada Srbije prosledila je Narodnoj Skupštini na usvajanje osam predloga za dobijanje statusa kulturnog dobra. Sve ih je predložilo Ministarstvo kulture, na čiji su predlog Vlada i Skupština ranije ukinule status kulturnog dobra Generalštabu
U čemu su sličnosti i razlike razlika između klasične mafijaške porodice i mafijaške države? Kakvu ulogu oba slučaja igra Capo di tutti capi? I gde je tu Srbija
Milo Đukanović vladao je Crnom Gorom 32 godine. Vučić bi bar toliko da mešetari Srbijom, znači još jedno 18 godina – policijskom silom, tajnim službama, paravojnim partijskim formacijama, zauzdanim pravosuđem i pobesnelim tabloidima
Režim igra na sve ili ništa. Vučić nema apsolutno nikakvu ideju šta da radi, osim da pokuša da vlada, doslovno, policijskom silom i tabloidima. Jer državni sistem se kao posledica nasilja, krađe i nesposobnosti raspao, kao u Zaječaru
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
