Iako je „Stranka umerenog napretka u granicama zakona“ ironični izum njegovog raspusnog zemljaka Jaroslava Hašeka, čini se da joj je upravo Karel Čapek „pripadao“ svim srcem, i kao građanin i „javni radnik“ i kao pisac; u svom zrelom periodu, između dva svetska rata i u doba prve nezavisne i demokratske čehoslovačke republike, Čapek je bio više nego blizak Tomašu Gariku Masariku, verovatno najznačajnijoj i najpozitivnijoj političkoj ličnosti u istoriji Čeha i Slovaka (v. Čapekove Razgovore s T. G. Masarikom). Ovo mu je, kao i njegov generalno skeptični i relativistički stav prema levim i desnim Ideološkim Naracijama – koje su upravo dvadesetih i tridesetih godinama bile na svom vrhuncu kao teško odoljive paraintelektualne pomodarije – priskrbilo etiketu salonskog „buržoaskog oklevala“ koje izbegava da se jasno opredeli za svetonazorno Dža ili svetonazorno Bu… No, „i mesečina može biti pogled na svet“, kao da je anticipirao Čapek ono do čega će doći Krleža iz vremena „sukoba na levici“, onaj najbolji Krleža, koji bi učinio mnogo za sebe i druge da se češće držao tog načela…
Političko-esejističko-autobiografski spisi Karela Čapeka, objedinjeni u ovom izdanju, konačno i na srpskom, suštinski su na tragu piščeve fascinantne proze (koja ne fascinira hladnom i nekrofilnom Veličinom, nego zauvek osvaja nepatvorenim, ko bajagi „sitnorealističkim“ lirizmom!), utoliko što ispovedaju ono isto, čovekoznalačko, čehovljevsko, antiideološko (ili „antipolitičko“, u potonjem, konradovskom smislu) odupiranje Velikim Pričama i „načelnim borcima za Našu Stvar“ (bilo koju) koji, od silne načelnosti i tašte pohote da se Bude U Pravu, ne vide živog, konkretnog čoveka koga gaze svojim načelnim čizmetinama. U podužem polemičkom ogledu Zašto nisam komunista, pisanom uistinu na vreme, još 1924, Čapek upozorava: „Tvrd je govor komunizma: ne govori o vrednostima saosećanja, susretljivosti, pomoći i ljudske solidarnosti, već samouvereno veli da nije sentimentalan. Ali upravo je to za mene najgore, to što nije sentimentalan, jer ja jesam sentimentalan, kao bilo koja služavka, kao svaki glupak, kao svaki pristojan čovek; samo hulja i demagog nisu sentimentalni. Bez sentimentalnih razloga nećeš dati bližnjem ni čašu vode; razumski razlozi te neće navesti ni na to da čoveku koji se okliznuo pomogneš da stane na noge.“ Dakako, reč „komunizam“ može, po potrebi, biti zamenjena bilo kojom nadobudnom Svespasavajućom Doktrinom, bilo kojim oktroisanim ili mozgoperilačkim weltanschauungom koji ima perverznu ambiciju da okupira i monopoliše pojmove Dobra i Zla, Ispravnog i Pogrešnog, te (ne)dopuštene metode njihovog raščlanjivanja i tumačenja.
Nastali u izazovnoj posleratnoj deceniji između 1922. i 1932, u jednoj mladoj, „nerazrađenoj“ demokratiji, s protokom godina sve više pod senkom navalentnog boljševičkog medveda sa Istoka i nihilističke nacističke pošasti sa Zapada, Čapekovi su eseji pokušaj da se, sebi i drugima, razjasni – i da se osvesti, da se učvrsti kroz samodefinicijsku inicijaciju – pozicija relativiste i skeptika (dovoljno skeptičnog da ni od toga ne konstruiše doktrinu!), ne onog koji se bavi kompromiserstvom bežeći od izjašnjavanja, nego onog koji se, naprotiv, veoma jasno i nedvosmisleno, čak gromko, izjašnjava protiv svih onih koji su bespogovorno za, koji su umislili da u levom ili desnom džepu imaju Univerzalne Odgovore, a da oni koji to neće da vide i nisu za drugo nego za vešala. Fragment ogleda O skepsi u tome je smislu znakovit: „Sumoran je svakako Buridanov magarac koji između dva naramka sena umire od gladi, jer ne može da se odluči kog naramka da se prihvati. Ali, sumoran je i normalni ili idejni magarac, koji ždere samo iz levog naramka u užasnoj veri da je desni naramak prevaziđen, buržoaski i, ukratko, truo, ili naprotiv, iz desnog naramka, pun prezira prema otrovnom, antinacionalnom i pogubnom levom naramku. U toj alternativi verujem da je najzdravije gledište magarca, doduše, ograničenog, ali objektivnog, koji u oba naramka vidi samo seno i dopušta sebi da i s jedne i s druge strane izabire najbolje vlati. Taj magarac je, doduše, kako se veli, kompromiser, ali nipošto beznačelan; jer njegovo načelo jeste da strpljivo i po komadićima traži ono najbolje.“
Neki su od Čapekovih tekstova delimično platili danak vremenu i njegovim zabludama (recimo, O ženama i politici; no, sama je činjenica ozbiljnog uvažavanja postojanja „ženskog pitanja“ kao eminentno političkog već bila hvale vredna), no velika je većina njegovog političko-esejističkog spisateljskog napora potpuno aktuelna i relevantna, korespondentna s dilemama i interesovanjima svakog „kvalitetnijeg“ današnjeg čitaoca. Na Čapekova promišljanja pojmova, retorike i prakse nacionalizma, socijalizma, (anti)tradicionalizma, pesimizma, demokratije, strančarstva, lojalnosti, večite vađevine na „skromne uslove“ etc., polegla je jedino patina potonjeg istorijskog iskustva ili „povesne memorije“ sadašnjeg čitaoca, a nikako nataložena prašinčina zastarelosti. Uostalom, ni onaj čapekovski Rat ljudi i daždevnjaka još nije uistinu završen, i ne zna se ko je pobedio; bojim se da je taj sukob nerazrešiv i da se bitke moraju dobijati jedna po jedna, bez nade u dosegljiv kraj.
