O nepromenjivim zakonima scenarističke fizike

Svetu, a ni ljudima koji njime hode i koji ga barem delimično čine takvim kakav jeste se nikako ne može udovoljiti. Evo, recimo, u ovoj našoj eri teške inflacije lista ovog ili onog podtipa, ove ili one teme, filmovi braće Koen neizostavno zauzimaju visoka mesta, a i prepoznati su kao integralan i važan deo istorije čak i studijskog Holivuda, pa i uprkos činjenici da su neki od njih veoma podbacili na bioskopskim blagajnama, da bi ubrzo stekli postojan i duboko ukorenjen kultni status (što je slučaj sa njihovim delima The Big Lebowski i The Hudsucker Proxy). A isti ta braća Koen ovih dana su se našli na meti kritike Džona Karpentera, koji je u jednom nedavno razgovoru istakao i da “Koenovi ne umeju da završe svoje drame na ispravan način”, jer “oni imaju problem sa trećim činom”. Karpenter je tom prilikom ukazao da “Koenovi nisu u dovoljnoj meri ovladali aspektom dramatičnog svršetka.”

Između ostalog, aspektom filmskog pripovedanja u ona pomalo mitska, a pomalo i poslovična mitska tri čina na oko dve stotine strana teksta rečito i krajnje usredsređeno pripoveda i holivudski scenarista Blejk Snajder u hvaljenoj knjizi Spasi mačku! – Poslednja knjiga o pisanju scenarija koja će ti ikada zatrebati. Ta knjiga, inicijalno na matičnom tržištu objavljena 2005. godine, od pre par sedmica prisutna je u vidu srpskog izdanja (u prevodu Irene Šentevske i u združenom izdavačkom poduhvatu Filmskog centra Srbije i nedavno pokrenutog Audio-vizuelnog centra Republike Srpske iz Banjaluke). Nominalno, ta se knjiga, kažu, bavi važnošću žanrova i klasifikovanjem filmova, sastavnih elemenata filma, prilagođavanjem glavnog junaka opštoj zamisli filma… Kako je to u predgovoru primetila Šila Henahen Tejlor, Blejk Snajder operacionalizuje osnove pravljenja filma: zaplet, strukturu, kasting, marketing… i čini da njegova knjiga “bude svima dostupna, a i kako bi se ove njegove ideje sprovele u praksi”. Osim toga, u uvodu sam Snajder otvoreno priznaje da mu je jedan od motiva za stvaranje upravo takve knjige (a možda i studije?) bilo to što nikada nije video knjigu o pisanju scenarija koja “govori našim jezikom”. Snajder je nekima od svojih prethodnika zamerio da su njihove knjige na scenarističke i pripovedačke teme “tako akademski suvoparne! Tako sterilne! One filmove tretiraju sa preeeviše straha i poštovanja – a to su samo filmovi!… Zar ne bi bilo lepo da se u knjizi o pisanju scenarija koriste izrazi koje koriste i sami pisci i producenti?” Blejk Snajder je na istoj toj stranici obelodanio i da misli “da bi bilo dobro kada bi vam knjiga o pisanju scenarija govorila istinu o šansama da prodate svoj rad. Postoji gomila scenarističkih seminara i kurseva koji su po svoj prilici zamišljeni tako da podstiču ljude i ideje koje bi trebalo podsticati.” Tu je i ovo priznanje: “Napisao sam ovu knjigu zbog manjka zdravog razuma u mnogim filmovima koji se danas snimaju. I pored akumuliranog znanja, mnogi u Holivudu zaboravljaju osnovne stvari i ignorišu ono što funkcioniše, misleći da samo zato što imaju studija, kancelarije i velike budžete ne treba više da poštuju pravila.”

Upravo izneto trebalo bi da pruži dovoljno ilustrativan prikaz kao osnovu za uvid što ova parada nekada i odveć odvažne iskrenosti nudi čitaocima, pa ne bili to oni koji ovoj knjizi pristupaju iz istih pobuda koje neke nagone da oslonac i putokaz nađu i na nekim od već pominjanih seminara i kurseva. Jednostavnije govoreći, Blejk Snajder je poklonik bespogovornog pragmatizma, a povrh toga, ako ne i iznad svega praktičar, i to praktičar koji je izvoleo da svoja saznanja i ubeđenja podeli sa onima koje muči ista muka kao njega samoga nekada. Tu stižemo do još jedne iznimno važne stanice na putu pojašnjenja ove knjige; naime, tamo gde Robert Meki u svojoj vrsnoj studiji Priča – sadržaj, struktura, stil i principi pisanja scenarija (kod nas takođe u izdanju Filmskog centra Srbije) kreće put akademske analitičnosti, Blejk Snajder se čvrsto drži krajnje konsekventnosti i svrsishodnosti. Na tom putu Snajder stiže i do kote šeretske provokacije, pri čemu brižljivo i postupno pred očima čitalaca postavlja, gradi i iznosi zahtevan i složen koordinatni sistem rada na pisanju scenarija (koji treba plasirati, prodati, udomiti, realizovati, pretočiti u film koji se na prvom mestu obraća gledateljstvu), te se na stranicama ove knjige pominju i filmovi opsega poput Mis Tajni agent, Pravna plavuša, Faktor smrzavanja… a humor kao značajan začin i ukras, ali i subliminalno podsećanje na vitalnost, odnosno, vitalističku prirodu narativnog filma, a koji počiva na staloženo i detaljistički osmišljenoj priči kao prapočetku svega, potcrtan je i naslovima poglavlja i njihovih podsegmenata. Tu su naslovi: Daj mi isto to… samo drugačije!, Radi se o tipu koji je…, Hajde da ga sastavimo!, Da skockamo savršenstvo…, Šta ne valja sa ovim filmom, Uprkos svemu, napisao si 110 stranica ničega… Prateći tu nit, prilično mirne duše se da izvući komparativni zaključak da je Sanajderova Spasite mačku! Zapravo precizan i komplementaran antipod onome što zatičemo u Mekijevoj Priči… Naprosto, ove knjige manje-više slično i srodno postavljenoj problematici pristupaju sa krajnje oprečnih polaznih pozicija, da bi se potom krajnje skladno sastale i spojile u žižu koja u velikoj meri pomaže pri toj golemoj nevolji pripovedanja priče uz istovremeni poriv da se kanoni ispoštuju i da se nekako i makar u koliko-tolikoj primetnoj meri izvariraju i prilagode onome na šta navodi prvi i korenski stvaralački impuls onoga ko nadvijen nad tastaturom nastoji da stvori upečatljiv i nadasve uverljiv svet koji će kao takav moći da prepoznaju i pojme i oni koji odlučuju o sudbini scenarističkih snova, zanosa i htenja i buduća publika ispred velikih ili nešto manjih ekrana. Po vlastitom nahođenju prednost se može dati i Mekiju i Snajderu, najposle, to je i odraz ličnih i onda možda i ne sasvim racionalnih preferenci, ali zdrav razum nalaže da ove dve knjige (naravno, produžujući tu niz i sa srodnim knjigama, poput Priručnika za pisce scenarija Sida Filda i Piščevog putovanja – Mitske strukture za pisce Kristofera Voglera, takođe u izdanju FCS-a) predstavljaju nezaobilaznu stanicu za sve one koji su iz ovih ili onih pobuda zainteresovani za veštinu, zanat i posledične tajne i izazove pisanja filmskog scenarija.

Snajder je i u ovoj ipak i stručnoj i dovoljno serioznoj studiji vešt i očito relaksiran pripovedač, nimalo prikriveno nameren da šarmira i na svoju i stranu svojih argumenata i učenja pridobije svakog čitaoca-namernika, te je ciljano opušten, a humor još jedna je bitna tačka oslonca Snajderovog sistema (naravno, Snajdera je u naletu isključivosti i iziritiranosti lako “postaviti na mesto” – u pitanju je scenarista komedije Stani ili će moja mama pucati sa Silvesterom Staloneom i Estel Geti u ključnim rolama, a reč je o nepravično prezrenoj i oklevetanoj komediji iz prvih godina Staloneovog posrnuća devedesetih godina dvadesetog veka). Nasuprot tome, u ovoj knjizi imamo i zadate praktične vežbe na krajevima nekoliko poglavlja, detaljnu i ozbiljno izloženu priču o ta tri varljiva i skliska čina, a nadasve i pregršt praktičnih saveta bez mnogo prenemaganja i mistifikacija. A sam Blejk Snajder je neuvijeno naveo i sledeće: “Nadam se da ćete ova pravila naučiti i koristiti, pa čak i kršiti. I, nadajmo se, kada vaš film ugleda svetlost dana, kao sjajan hit-film – onda možete da prenosite svoja pravila i drugima.”