„Obećanje“ koje smo dobili na kraju romana Moja genijalna prijateljica (Booka 2016), prve knjige „napuljskog ciklusa“ Elene Ferante, naime da će oluja nasilja da preraste u uragan, u drugoj se knjizi, Priča o novom prezimenu, višestruko ispunjava. Odnos između nasilja prve i nasilja druge knjige može se uporediti s jačinom udaraca u dece i kod odraslih: dete i te kako ume da udari – videli smo to u prvom delu, a znamo i iz iskustva – ali nejaka ruka, čak i ako povredi, ne ranjava duboko, a rana brzo zaraste. Kod odraslih, međutim, udarci nanose ozbiljne ozlede od kojih se telo nekako i oporavi, ali duša nikako. Barem ne ona osetljivija. E pa Lila i Lenu, glavni lik i pripovedačica, prijateljice iz detinjstva koje su pedesetih godina prošloga veka odrastale u siromašnom napuljskom predgrađu, sada su odrasle i, samim tim, stasale za ozbiljne batine i teške povrede. Priča o novom prezimenu upečatljiv je opis nasilja o kome smo, možda, više slušali nego što smo o njemu nešto znali, ili, ako i jesmo znali, ako se događalo kod nas ili našoj okolini, bilo nam je neprijatno da se suočimo s njim jer ono se, u svem svom užasu, paradoksalno, oduvek držalo i prirodnim i dopuštenim: u njegovom jezgru, u samom oku uragana, nalazilo se sveto mesto nedodirljivosti – porodica.
Lila je inteligentna i zanosna devojka divljeg karaktera i neutažive žudnje za slobodom. Lenu, pripovedačica, njena je najbolja prijateljica i svedok svih Lilinih muka, uznošenja i stradanja. Sa sedamnaest godina Lila se udaje za Stefana, odanog, strpljivog i dobrostojećeg vlasnika lokalne delikatesne radnje. Već na samom venčanju, međutim, taj odani i strpljivi trgovac unovčiće Lilu simbolički je izručujući njenim arhineprijateljima, a prve bračne noći izgubiće i strpljenje pa će Lilu prvi put da pretuče i prvi put da je siluje. Ovde stvari valja imenovati bez okolišanja: brak Lile i Stefana pokriće je za priznato nasilje muškarca nad ženom, ugovor kojim se dopušta da muškarac, iz noći u noć, siluje svoju suprugu i da je, po potrebi, tuče. Može se prisilni seksualni čin nazvati i vođenjem ljubavi, ili pravljenjem dece, ili već na neki treći, ili četvrti način, ali jedino pravo ime za taj košmar samo je jedno: legalno, nekažnjivo silovanje pod budnim i odobravajućim nadzorom visokomoralne sredine. Čitav region u kojem supružnici žive i u kojem se užas zbiva zna (naravno) šta se dešava, i čitav će region uredno da okreće glavu od nasilja – diskretno, ipak, ali nedvosmisleno dajući mužu za pravo, jer supruga je neposlušna i prkosna – i čitav će region, razume se, da osuđuje Lilu koja nikako da začne (pa će početi da kruže priče kako ona sopstvenom zlom voljom ubija plod u sebi), i čitav će region da cokće s negodovanjem i da se prenemaže kada se mlada žena, batinama uprkos, ropskom odnosu uprkos, bude suprotstavljala mužu-nasilniku. Lilina borba protiv muževljevog nasilja i nasilja sredine osnovna je nit ove knjige, ali ne i jedina.
Druga ravan je složeno i teško prijateljstvo Lile i Lenu. Njihovo duboki odnos Elena Ferante ni u jednom trenutku ne prepušta pukoj psihologiji, već uvek zahteva i traži složene književne razloge, pukotine u onom vidljivom kako bi prodrla u srce tog tamnog prijateljstva i razumela ga iz ugla pripovedačice. Glavni ulog tog prijateljstva je strast. Dok je Lila neustrašiva i nezaustavljiva, devojka koja se s očajem i nepokolebljivošću, kao lavica, bori za slobodu i muškarca kojeg voli, Lenu, pripovedačica, suzdržana je, ostaje u Lilinoj senci prožeta razdirućim sumnjama u sopstvenu strast, u sopstvenu hrabrost, u sposobnost da voli. Dok Lila stavlja život na kocku zarad svoje strasti i pokušava da upravlja životom koliko god to može, Lenu svoju strast ne ispoljava i pušta slučajnosti da je, naizgled bez kontrole, baca od jednog događaja do drugog. Lenu je izuzetna učenica, potom sjajna studentkinja, odlično piše i privlači muškarce, ali ne uspeva da se otrese Lile čak i kada se čini da je na vrhuncu, a Lila, po svim pokazateljima, na samom dnu nezamislive bede i bezizlaza.
I ne samo da nema ničeg banalnog u opisima rivalstva dve devojke, u bračnim neverstvima, u prvim seksualnim iskustvima i strašnim emotivnim lomovima (među kojima neki vode u ludilo), već sve to o čemu smo toliko puta čitali i, najzad, u većoj ili manjoj meri i sami doživljavali, postaje prvorazredni književni događaj zahvaljujući majstorstvu Elene Ferante koja ni iz čega stvara priču zbog koje smo spremni da žrtvujemo i vreme i san ne bismo li saznali šta nas čeka na sledećoj stranici. A na toj narednoj stranici, kao i narednoj, kao i na svakoj sledećoj, prisustvujemo borbi za slobodu dve odvažne devojke, okrutnoj borbi koja se odvija u samom jezgru priznatog nasilja – u porodici.
