O monstrumima i herojima

Mnogo toga smo propustili tokom deset krvavih godina raspada Jugoslavije, što je bolno uočljivo kada je reč o globalnim kulturnim tokovima. Nije uvek bilo tako: tokom osamdesetih, ono što se dešavalo duž osovine Beograd–Sarajevo–Zagreb–Ljubljana bilo je sasvim u skladu sa tadašnjim svetskim standardima, i to ne samo u rokenrolu, po kome se ovo razdoblje najviše pamti. Da se podsetimo: u Beogradu je grupa književnika neformalno nazvana „Mlada srpska proza“ pomerala granice pripovedanja, dok su njihove hrvatske kolege okupljene oko časopisa „Quorum“ eksperimentisale sa književnim tehnikama. Strip je pak prolazio kroz svoje najblistavije razdoblje u istoriji bivše nam domovine: ne samo da se naglo pojavio čitav niz darovitih umetnika (Igor Kordej, Mirko Ilić, Zoran Janjetov, Željko Pahek, Danijel Žeželj, Goran Delić…) nego su u novosadskoj Stripoteci, sarajevskom Strip artu, zagrebačkom Poletu i ljubljanskoj Mladini čitaoci mogli da uživaju u najboljim ostvarenjima domaćih i stranih autora. Negde u to vreme strip je doživeo svojevrsnu transupstancijaciju iz niže u višu kulturnu sferu: ozbiljni časopisi kao što su „NIN“ i „Književna reč“ počeli su da objavljuju kritike i prikaze stripova, a hrabriji izdavači nudili su čitaocima luksuzno opremljene albume poput Hermanovih serijala „Džeremaja“ i „Tornjevi Boa-Morija“. A onda je došla ekonomska kriza i za njom rat, izolacija i pustoš.

Igrom slučaja, dok je pri kraju osamdesetih produkcija u Jugoslaviji zamirala, strip u svetu je prolazio kroz novu transformaciju: najpre u Francuskoj, a zatim u Americi, autori i izdavači su se okrenuli zrelijim i zahtevnijim čitaocima i ponudili im novu formu: grafičku novelu. Tradicionalno, strip je od svojih početaka bio usmeren ka deci i omladini, i to kroz formu serijala, dok su značajnija dela dobijala priliku da u vidu luksuznije opremljenih albuma otpočnu novi život u knjižarskim rafovima. Grafička novela, međutim, nije prosto skup epizoda odštampanih na malo boljem papiru, u boji i tvrdom povezu, niti stripovani roman: to je originalno umetničko delo koje objedinjuje vizuelno i verbalno u složenu narativnu celinu. Početni udarac na američkom tržištu zadao je Frenk Miler 1986. godine novelom „Povratak mračnog viteza“ za DC Comics. Miler je uzeo prastari i već prilično ofucani serijal o Betmenu i transformisao ga u fascinantno delo o nasilju, osveti i paranoji, ne libeći se da zadre duboko ispod plašta i maske. Milerov Betmen je istinski mračan i opsesivan lik, tragičan u svom nastojanju da se sam suprotstavi nadolazećoj plimi zla u svetu koji je mnogo komplikovaniji nego što se njemu čini. Nečuven uspeh koji je „Vitez“ doživeo podstakao je Holivud da napravi seriju filmova o Betmenu, mada nijedan po kvalitetu nije uspeo da se približi Milerovom ostvarenju. Ovaj autor se, nakon slave koju je stekao sa „Povratkom mračnog viteza“, okrenuo crno-belom stripu „Grad greha“, po kome je prošle godine, zajedno sa kultnim rediteljem Migelom Rodrigezom, snimio istoimeni film (takođe crno-beo), sa Brusom Vilisom i Mikijem Rurkom u glavnim ulogama.

U svakom slučaju, Milerov „Mračni vitez“ je probio led i ubedio američke izdavače da grafičke novele mogu biti i te kako komercijalno isplative, tako da je stazom koju je on prokrčio brzo krenuo čitav niz sjajnih autora. Donedavno, nijedno od revolucionarnih remek-dela koja su se u Americi pojavila tokom devedesetih nije bilo dostupno domaćim čitaocima. Odskora, beogradska izdavačka kuća Beli put hrabro je rešila da nadoknadi propušteno i objavi prevode najznačajnih ostvarenja iz prethodne decenije. Pored „Mračnog viteza“, koji je već odavno klasik, i „Grada greha“, koji je persiflaža holivudskog crnog talasa pedesetih godina, Beli put je objavio i dva monumentalna dela koja su gotovo nepoznata kod nas: „Čuvare“ Alana Mora i Dejva Gibonsa, te „Sendmena“ Nila Gejmana. Oba zaslužuju detaljniji prikaz.

OSVETNICI U HULAHOPKAMA: „Ko će nas čuvati od čuvara“, moto je Morovog i Gibonsovog remek-dela čiji je naslov („Watchmen“) iz neobjašnjivih razloga rogobatno preveden kao „Nadzirači“. Ovo nije lako štivo: Mur i Gibons na preko 400 strana gusto ispunjenih rečima i slikama pripovedaju izuzetno komplikovanu priču o maskiranim herojima. Ta priča, objavljena 1987. godine, odvija se u paralelnom svetu na vrhuncu hladnog rata, pod pretnjom atomske pečurke. U tom svetu, Nikson je predsednik Sjedinjenih Američkih Država, Amerika je dobila rat u Vijetnamu, a pritešnjeni Sovjeti se spremaju da okupiraju Pakistan i počnu rat u Evropi. Još jedna stvar koja Murov i Gibsonov svet razlikuje od stvarnog jesu maskirani osvetnici, nalik na one iz stripova koji su bili popularni pedesetih i šezdesetih godina, koji u tom svetu stvarno postoje. To nisu superheroji sa nadljudskim moćima, već obični ljudi koji imaju čudan običaj da se noću oblače u kostime i bore sa kriminalcima. U realnom svetu, vlast takvo ponašanje ne bi tolerisala, a ne toleriše ih ni u „Čuvarima“, tako da ih je Nikson većinom na silu penzionisao. Zaplet počinje nakon što te penzionisane osvetnike – smešne i pomalo nastrane ljude već duboko zašle u srednje godine – neko počinje da ubija, jednog po jednog. Da ne pokvarimo čitaocima uživanje, reći ćemo samo da rasplet uključuje teroristički napad na Njujork sa hiljadama civilnih žrtava, što je s obzirom na vreme kada je ova novela nastala i na ono što se u stvarnom svetu dogodilo četrnaest godina kasnije, okolnost koja izaziva jezu. Iako ovako ocrtan zaplet deluje pomalo blesavo, scenarista Mur i crtač Gibons su postigli da priča izgleda uverljivo, pre svega zahvaljujući pažljivom građenju likova. U stvari, novela funkcioniše na nekoliko nivoa, od kojih je osnovni zaplet samo jedan, dok se na drugim nivoima bavi etikom hladnog rata i mogućnošću pojedinca da utiče na istoriju. A zatim, bavi se temeljnim preispitivanjem žanra: ako je Frenk Miler uzeo jednog maskiranog osvetnika (Betmena), rastavio ga na komade i na originalan način iznova ispričao njegovu priču, Mur i Gibons su to učinili sa čitavim žanrom maskiranih osvetnika, od kojih je Betmen samo jedan. Uz rizik da ispadnemo pretenciozni, može se reći da je reč o čistoj dekonstrukciji sa elementima metatekstualnosti, sa velikim dozama ironije, sete i jeze.

Treba reći i to da je scenarista Alan Mur odavno kultna figura u rodnoj Britaniji i da je nakon „Čuvara“ objavio još nekoliko sjajnih novela od kojih su bar tri („Iz pakla“, „Liga izuzetnih džentlmena“ i „V kao vendeta“) pretočeni u visokobudžetne holivudske filmove. Mur, međutim, za sada uporno odbija da svoje scenarističke sposobnosti oproba i na filmu, tvrdeći da njegova dela najbolje funkcionišu u mediju stripa. Tu je izgleda u pravu, s obzirom na to da nijedan od pobrojanih filmova nije sjajno prošao kod publike. Jedno vreme je postojala ideja da se i po „Čuvarima“ napravi film, sa Arnoldom Švarcenegerom u jednoj od glavnih uloga (Arni je za tu priliku trebalo da glumi go i ofarban u plavo), ali se od toga, srećom, odustalo.

SNOVI I KOŠMARI: Drugo kapitalno delo koje je Beli put počeo da objavljuje je „Sendmen“ scenariste Nila Gejmena, prelepa novela u trinaest nastavaka, od čega je za sada kod nas objavljeno tri. Naslov je teško prevesti: Sendmen je lik iz engleskih dečjih priča koji uspavljuje decu tako što im baca pesak (engleski sand) u oči i donosi im snove. Kao Miler i Mur pre njega, i Gejmen je inspiraciju za ovo monumentalno delo našao u petparačkim stripovima o maskiranim osvetnicima iz pedesetih i šezdesetih godina. Originalni Sendmen bio je borac protiv kriminala koji je svoje neprijatelje uspavljivao gasom; taj serijal nikada nije bio naročito uspešan i kratko je izlazio. Gejmen ga je ponovo oživeo, ali njegov junak je nešto mnogo više od patetične figure sa gas-maskom: njegov Sendmen, koji je u nastavcima objavljivan tokom devedesetih godina, manifestacija je grčkog boga sna Oneirosa, odnosno rimskog Morfeja; on u stvari uopšte nije ljudsko biće. Sendmen, koji se zove i San, deo je neobične sedmočlane porodice Svevremenih, koji nisu ni ljudi ni bogovi, nego ovaploćenja elementarnih sila, a ostali su Smrt, Sudbina, Delirijum, Razaranje, Žudnja i Očajanje. U engleskom jeziku sve ove reči počinju slovom D, a prevodilac domaćeg izdanja se snašao tako što je neka imena promenio tako da počinju na S, pa je Delirijum postao Sunovrat, Žudnja Strast, Delirijum Sumanutost, a Razaranje Stihija, što možda i nije najsrećnije rešenje. Sudbina je predstavljena kao slepa spodoba u kapuljači, sa knjigom koja joj je lancem prikačena za ruku: u toj knjizi zapisano je sve što je bilo, što jeste i što će biti; Žudnja je prelepo androgino stvorenje, ni muško ni žensko, a istovremeno i jedno i drugo; Očajanje je debela i ružna ženturača, Razaranje je kršan momak sa mačem, Delirijum je pankerka šarene kose, a Smrt je beskrajno simpatična darkerka. Glavni junak Sendmen je bled mladić raščupane kose, crtan po uzoru na pevača grupe The Cure, večito mrzovoljan i bunovan. On živi u zemlji koja se zove Snevanje, koju je naselio likovima iz snova i košmara, a iz koje ima pristup u sve epohe ljudskog sveta kao i mitološke svetove poput Raja i Pakla, Olimpa,Valhala i vilinskog sveta, koji svi postoje zasebno i istovremeno.

S obzirom na to da se zaplet Sendmena proteže na eone i uključuje stotine likova na gotovo dve hiljade strana, radnju je nemoguće prepričati. Reč je o bogato istkanoj tapiseriji, u čijem je stvaranju učestvovala čitava gomila sjajnih crtača, od kojih je svaki uneo svoj poseban stil u Gajmenovu sagu. Ono što ovaj autor čini, i u čemu je bez premca, jeste neverovatna igra sa različitim mitologijama i religijama, koje se prepliću i upliću u stvarni svet. Gejmen je u svoju priču, osim čitave galerije bogova, anđela i demona uspeo da udene Lucifera (koji je odavno napustio Pakao i trenutno živi kao vlasnik noćnog kluba u Los Anđelesu), Haruna al Rašida, Kaina i Avelja (koji, budući da ne mogu ni u Raj ni u Pakao večno žive u Snevanju), Šekspira (koji je po Sendmenovoj narudžbi napisao San letnje noći) i čitavu gomilu ljudskih likova od kojih je jedan onaj maskirani osvetnik koji je autoru poslužio kao inspiracija… Ukratko, reč je o neprevaziđenom delu koje je nastajalo čitavu deceniju i za čije je čitanje potrebno bar nekoliko meseci. Zahvaljujući Mileru, Muru i Gejmenu, kao i domaćem izdavaču koji je u ova izdanja uložio mnogo ljubavi i entuzijazma, ova zima u Srbiji biće ako ne manje hladna, onda bar manje siva.