Periša Perišić je dramaturg i prevodilac, ali smo ga videli i u drugim ulogama: izvođača, urednika, esejiste, pozorišnog kritičara… Poput profesora koje pominje u intervjuu renesansna je ličnost, autor u složenom smislu reči. Najčešće sarađuje sa Milošem Lolićem, ali i sa drugim rediteljima – Nikolom Zavišićem, Snežanom Trišić, Anom Tomović… Od nagrada pomenućemo Gran pri Mira Trailović za predstavu Sanjari, na kojoj je radio kao dramaturg a koju je režirao Miloš Lolić, godišnju nagradu Jugoslovenskog dramskog pozorišta za predstavu Kaspar, takođe u Lolićevoj režiji. U intervjuu za “Vreme” govori o fragmentaciji vremena i teroru ekrana koji živimo, o odnosu pozorišta i stvarnosti, koji je otvoren je i lekovit tek kada je kompleksan. A sve vreme na umu imamo onu Vajldovu: the truth is rarely pure and never simple.
“VREME”: Budući da vodimo razgovor dok su studentske blokade u toku, nekako se čini najprirodnijim da priču počnemo od toga. Kako razumeš ovo što se dešava, pogotovo što si, dok smo se dogovarali za razgovor, pomenuo kako smo generacije koje su pola života provele na protestima?
PERIŠA PERIŠIĆ: Meni se čini da proživljamo traumabonding u kontinuitetu, upravo zbog iskustva koje smo imali devedesetih, pa ne sumnjam ni da to rađa ambivalentna osećanja. Znam da su mnogi cinični, razočarani ili naprosto umorni, ali moram da odam priznanje studentima i mlađim kolegama koji su našli svoj glas i nemaju problem da stvari nazovu pravim imenom. Totalitarna distopija koju danas živimo neodoljivo podseća na klasike naučne fantastike koje smo kao mladi proždirali, s tom razlikom što smo u međuvremenu shvatili da nije reč o fikciji nego o anticipaciji budućnosti. Matriks u kom smo se obreli je prostački beskrupulozan i direktno se odražava na problem angažmana s obzirom na mogućnost medijske i druge manipulacije. Ali pošto znamo da živimo u politizovanom društvu, znamo i da nas politička realnost demantuje. Pričali smo pre neki dan koliko nam se obilo o glavu kad god smo probali da je ignorišemo…
Uostalom, rekao si da predstave uvek i radiš u kontekstu vremena koje živimo.
Što bi trebalo da bude standard. Da se savremene režije rade u kontekstu vremena u kom živimo. Pozorišna dela su imanentno i politička, mislim, naravno, na ona kompleksna, koja odolevaju zubu vremena. Mislim na klasike. Moramo neminovno da se suočimo s tim da živimo u jednoj košmarnoj parodiji, neveseloj, zloslutnoj, iz koje moramo da se trgnemo i da se kritički pozicioniramo u odnosu na nju, čini mi se. Ironija je svirepa: vreme je da se otreznimo i shvatimo zašto dozvoljavamo da živimo u lošem vicu. Sve ovo o čemu razgovaramo ne predstavlja ništa ekskluzivno, novo, ali katkad valja sumirati i omiljena opšta mesta: svedoci smo vremena koje će prekosutra u istoriji biti okarakterisano kao decline and fall.
Iz pozicije dramaturga, kako razumeš ovo što se dešava?
Probe se odvijaju u alternativnom svetu procesa koji traje, ali i on traje u nekom enterijeru, u nekoj zgradi, u sadašnjem vremenu. Takođe je zanimljivo da dolazak u taj prostor podrazumeva da izađeš na ulicu, pređeš izvesnu razdaljinu, uđeš u zgradu pozorišta, prođeš kroz hodnik, hoću da kažem, ne može niko da se teleportuje iz kreveta u probnu salu. Čini mi se da je sam proces rada u pozorištu zanimljivo frejmovan, znakovito pozicioniran u odnosu na ono što je svakodnevica. Kroz jukstapoziciju tih planova sagledavaš i delo i kvalitet i komunikativnost onoga što si izabrao da radiš, sukob svetova i optike je neumitan.
Kada si osetio poriv da se baviš dramaturgijom?
Još od malena to se razvijalo spontano, s ljubavlju prema književnosti, jezicima, izvođačkim umetnostima, muzici, filmu. Sećam se da sam oduvek bio opsednut knjigama, rukopisima, bibliotekama, pisanom ali i izgovorenom rečju… Teški flešbek – pisanje romana u maniru Aleksadra Dime u osnovnoj školi, a posle i školovanje u Filološkoj gimnaziji i angažman u dramskim sekcijama, gde smo uz prisustvo i podršku mentora pronalazili način da adaptiramo i postavimo dramska dela, pa bio to Vajldov Ernest ili Šoov Pigmalion ili Jelka kod Ivanovih Vedenskog… Podsticaj mladih, darovitih predavača u Filološkoj, koji su imali sluha da prepoznaju to što nas je autentično zanimalo i da nam pomognu da to zajedno oblikujemo u nekakav prototekst. Možda su baš ti radovi u Filološkoj gimnaziji bili prvi dragoceni i formativni. Drame se nisu uvek izvodile onako kako su napisane, trebalo ih je ozbiljno prilagoditi, naročito neke od naslova koje sam pomenuo. Mislim da je bilo uzbudljivo živeti i igrati sovjetsku avangardu (smeh) sredinom devedestih, na sceni i van nje.
Kako ti je pozorište tada izgledalo a kako ti izgleda danas?
Drugačija vizura, sasvim sigurno, pričamo o vremenu kada su na katedri za dramaturgiju predavali profesori kao što su Jovan Hristić, Vladimir Stamenković, Slobodan Selenić… Odnos je, čini mi se, bio drugačiji budući da su mnogi od njih bili intelektualci renesansnog obrazovanja. Kada si mlad i želiš da studiraš dramaturgiju, naravno da si sklon idealizaciji i profesije i profesora, zatim si student na tom istom fakultetu, pa prolaziš različite faze transformacije, nažalost ili na sreću, mi smo ih živeli tokom druge polovine devedesetih, tako da su one bile, opet, u ozbiljnoj koliziji sa stvarnošću. Sećamo se i ne želimo da zaboravimo taj period svog života, sve do prvih profesionalnih angažmana u pozorištu i drugim medijima, koji je u praktičnom smislu novo i dragoceno iskustvo kakvo se ne može lako dočarati. Bogatstvo izbora sadržaja i sloboda vizura. Pričamo i o vremenu u kom je i sistem vrednosti bio drugačiji, literarni standardi, odnos prema kulturi, usmenoj i pisanoj reči bio je mnogo drugačiji u odnosu na današnje vreme instant generacija koje nisu pročitale nijednu knjigu od korica do korica. To se neminovno odrazilo na fragmentarnost i pažnje i mišljenja onih koji su obrazovani na isečcima, prepričanoj lektiri i ultrakratkim formatima koji su mahom vezani za ekranske medije. Doživeli smo i smrt novinarstva i štampanih medija, jer smo se svi zajedno našli na sajber vrtešci, pa je i preobražaj štampanih medija u elektronske uticao i na kvalitet, i na stil, i na odnos prema novinarstvu, u profesionalnom smislu. Da ne kažem da je ranije bilo normalno da, ako želiš da budeš iole informisan, treba da pročitaš i “Vreme” i “Politiku” i “Nin” i “Borbu”, da pratiš i štampu iz regiona i drugih zemalja, pa je već to zbirno iskustvo svojevrsni informativni presek.
Mnogo toga je danak brzini u koju smo zarobljeni, zatim često nepostojanje lektora, pretrpanost informacijama daje blurovanu sliku stvarnosti, da tako kažem.
Do te mere je taj posao obesmišljen što malim honorarima, što neprepoznavanjem značaja. Budući da smo ipak živeli u zemlji koja je imala ozbiljne izdavačke kuće, koje su imale ozbiljne uređivačke odbore. Predavači koje sam već pomenuo, bilo da su mi predavali ili su otišli s fakulteta neposredno pre nego što sam ga ja upisao – Jovan Hristić, Slobodan Selenić, Mirjana Miočinović – pisali su, prevodili, uređivali. Negovao se temeljniji pristup. Nije se dešavalo ono što se danas dešava, malo-malo pa osvane neki u Guglu smandrljani prevod, pa se potkradu najstrašnije materijalne, semantičke, stilske i druge greške. Ne zna se iz teksta da li su te jurile đakuze ili si u đakuziju. 🙂
Da li su se tvoji temeljni principi koji se tiču pozorišta promenili u odnosu na početke?
Doživljaj pozorišta i rada u njemu promenljiva je kategorija. Vrlo verovatno i zbog rada sa Milošem Lolićem, koji ima dosta specifičan senzibilitet u pažljivom izboru teksta u odnosu na pozorišnu kuću u kojoj radi. Nije nimalo slučajno što su Sanjari rađeni u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, ili Kaspar, recimo, što je Mister Dolar izbor za Narodno pozorište, a Yankee rose za Beogradsko dramsko. Naime, ako gajiš pošten odnos prema institucijama u kojima si odrastao i koje su te formirale, onda ćeš se truditi da baš iz poštovanja prema tekovini tih institucija ne doživljavaš svaki tekst i svaki pozorišni proces kao tezgu.
Posmatra se jedan širok kontekst.
Čini mi se da je u današnje vreme sve manje sluha za to, moguće zbog sveopšteg ubrzanja, površnosti i selektivnog pamćenja; ne udubljujemo se ni u elementarnije stvari, pa otud ne vodimo računa ni o kulturi sećanja. Pozorišnu kritiku sam u praksi upoznao još na prvoj godini dramaturgije, jer sam igrom slučaja počeo da pišem u “Dnevnom telegrafu”, i to dok je Ćuruvija još bio živ. Dragoceno iskustvo koje ti prilično pomogne da razbiješ tu pomalo romantizovanu sliku o poziciji dramaturga ili dramskog pisca, svejedno. Iskustvo praktičnog rada i pisanje u kratkom vremenskom roku neobično fokusira. Pišeš za neke novine i te noći, posle odgledane predstave, pišeš kritiku i žuriš da je predaš jer do jutra treba da je odobre i lektor i urednik. Čini mi se da mi je to bilo dragoceno iskustvo, kao i saradnja sa Ritmom srca na radiju B92, kao i odrastanje uz festival Bitef i saradnja sa Bitefovim biltenom, između ostalog.
Sa Milošem Lolićem znaš se zapravo sa fakulteta. Kako ta saradnja traje tako dugo?
Počeli smo da se družimo i kako to već biva, od razmenjivanja knjiga, gledanja ispitnih radova reditelja i čitanja naših, preko te saradnje na Bitefovom festivalskom biltenu, sve je to, a naročito dugogodišnje prijateljstvo, dovelo i do toga da volimo i da kreativno sarađujemo. Prijatelji ti u ovim godinama zaista postanu alternativna porodica. Oni s kojima deliš slične principe, estetske, etičke, pa i kad vam je pogled ili ukus drugačiji. To su vrednosti koje kreneš da prepoznaješ najpre na prijateljskom a onda primenjuješ i na profesionalnom nivou. Zvuči racionalno, logično, svakodnevno, a naravno da nije samo to.
Posebno vešto interpoliraš citate u tekst, kako ti to “sine”?
Delom iz kreativnog dijaloga sa rediteljem, delom iz nekog privatnog fidbeka ili flešbeka u odnosu na ono što radimo, budući da posao dramaturga zahteva i prisutnost na probama tokom celog procesa, i to je zapravo ekskluzivna pozicija, jer učestvuješ u stvaranju procesa. Nečemu što je tada i nikad više, što je čar i usud same pozorišne umetnosti. A što se citata i parafraza tiče, ja ih privatno volim i živim, oni su deo mog privatnog izraza (smeh). Biće da je to što sam čitao fundiralo, pa se onda javlja i kad treba i kad ne treba (smeh). Mislim da smo odrastali u vremenu u kojem stvarnost ne možeš da percipiraš drugačije ukoliko te takvi sadržaji autentično zanimaju: knjige koje čitaš, filmovi koje gledaš, muzika koju slušaš, ono što stvaraš… S vremenom ih širiš i nadograđuješ i oni prirodno postanu deo tvog referentnog sistema vrednosti.
Na probama si prisutan, koliko shvatam, vrlo posvećeno, intenzivno.
Prosto zato što se pozorište stvara, pa se i od dramaturga očekuje da bude prisutan, predstava ne nastaje tako što ćeš aranžirati segmente, zahteva proveru i obradu kroz proces i sve više me uzbuđuje takvo pozorište: nefiksirano, otvoreno, pozorišni čin kao svojevrsni iskustveni eksperiment. Bez obzira na to što ti se već pri izboru teksta čini da nešto dobro poznaješ, tek kroz razmenu i rad sa glumcima i drugim saradnicima, kako proces nalaže, dolazi se do konačne kreacije. Pozorište me zapravo najviše i uzbuđuje kao slobodna i neispitana teritorija. Nekad se i za najsjajnije zamišljen koncept iz ovih ili onih razloga pokaže da je neprimenljiv ili da traži radikalne intervencije ili naprosto druga rešenja.
Imaš i izvođačko iskustvo.
Tako je. U Filološkoj gimnaziji sam igrao Vajlda i Šoa i Vedenskog, jer je gluma, logično, najvidljiviji aspekt pozorišnog čina. Od izvođenja, do zalaženja u dubine oblikovanja teksta i scenskog izraza.
I Miloš i ja smo igrali u filmu kolege Saše Radojevića Poljupci, bilo mu je značajno da to budu kolege s FDU koje nisu glumci.
Dramaturg si i prevodilac, da li postoji nešto u čemu bi se hteo još ostvariti?
Dobro pitanje. Obožavao sam zoologiju kao mali. Svirao sam i klavir i muzika mi je veoma bliska. Zanimljivo ti je pitanje jer potiče na razmišljanje i vraća u detinjstvo. Mada mislim da zoologija može da se objasni i u kontekstu izbora izabranih profesija, da damo glas i onima koji ne govore istim jezikom kao mi, radi stvaranja univerzalnog izraza, a opet ima veze sa promovisanjem i odbranom izvesnih pogleda, načela, sloboda. Meni su i astrologija i psihologija i dramaturgija komparativne discipline, jer zahtevaju poznavanje narativa i relacija, setimo se samo Mirjane Miočinović, koja je svojevremeno za Nolit priredila knjigu o modernoj drami. Obratite pažnju na poglavlje “Kosmička dramaturgija”.
Kao i druge divinacijske metode.
Tako je, sve je to u biti storiteling.
Čini mi se da je vreme spektakla u pozorištu prošlo, u povratku smo naraciji (to traje već neko vreme). Kako bi se moglo razvijati pozorište, kako to vidiš i kako bi se moglo obraćati gledaocu koji je navikao i na brzinu i na prisustvo novih medija?
Pošto živimo u društvu spektakla, onda moramo da tražimo alternativu teroru ekrana; u tom smislu je pozorište dragoceno ukoliko ga ne doživljavaš samo kao vizuelnu umetnost. Upravo zbog ekranskog terora treba se boriti za izgovorenu, živu reč. Mislim da je to jedan od razloga iz kojih i dan-danas sarađujem sa Milošem, jer je i njegov odnos prema pisanoj i izgovorenoj reči poseban. Budući da se u naše vreme insistiralo na piščevom pozorištu, na tzv. angloameričkom modelu, pogotovo na studijama dramaturgije, toliko mi se čini da je danas, u ovom postdramskom, postteorijskom vremenu i društvu, i sama pozicija teksta višestruko dovedena u pitanje. Svedoci smo i uticaja rediteljskog pozorišta, a kada to kažem, mislim na germanofone uticaje, gde je zapravo prototekst samo neka vrsta poligona za dalju pozorišnu igru. E sad, čini mi se da smo se i toga zasitili i sada pokušavamo da nađemo nova narativna ili izražajna sredstva. U kontekstu svega što smo pričali, smrti novinarstva, koncentracije mladih koji često nemaju pažnju da čitaju nešto duže od kratke priče ili posta na društvenim mrežama – sve je to uticalo i na tretman narativa u pozorištu. Postdrama je donela i verbatim slobodu, ali i slobode u izrazu koje su u jednom trenu otišle u relativizaciju na tragu automatskog pisanja. Čini mi se da je došlo vreme da naraciju u pozorištu doživimo na sasvim nov način.
Povratak naraciji je proces, hoćeš da kažeš?
Ne znam šta tačno hoću da kažem, sve se na čudan način tumba i prilagođava, nešto što je za tebe ili mene bilo uobičajeno danas mora da se skrati, da se prilagodi pažnji savremenog auditorijuma. A opet, savremene generacije su okrenute i konzumaciji višesezonskih serija. I dalje se traga za novim izražajnim slobodama. U tom smislu, podkasti su možda najbliži onom što je za našu generaciju bio radio. I traju.
U ZKM sa Milošem Lolićem radiš predstavu po stripu koji je nastao na osnovu dela poznatog ekonomiste Tome Piketija. Osim toga, studirao si međunarodne odnose, i sam kažeš da ti je istorija političkih teorija uvek bila omiljena.
Piketi voli da naglasi da je multidisciplinarni naučnik, a sad, tu je ključno pitanje kako ekonomija utiče na razvoj različitih sistema, i s obzirom na to da radimo po motivima stripa inspirisanog njegovom knjigom, to će, sasvim sigurno, biti beskrajno zanimljiv eksperiment. Deo obavezne literature je Kapital i ideologija. Bez obzira na to što je obiman, Piketi je i pitak.
I zvezda je.
Da, knjige mu se prodaju kao naučnopopularni bestseleri. Možda je baš zbog te interdisciplinarne spontanosti i čitan.
Sa Nikolom Zavišićem nedavno si radio Uobraženog bolesnika u Narodnom pozorištu u Beogradu. Na koji nam se način danas obraća Molijer, u kojoj meri prepoznajemo pukotine onda i danas?
Pre svega, nismo mogli da shvatimo zašto su dve verzije prevoda Bogdana Popovića toliko različite, jedna je rađena u saradnji sa kolegom Dragoslavom Ilićem, koji je naš poznati germanista. Ta dva prevoda su nebo i zemlja. Mnogo je uspešnija verzija prevoda sa Ilićem, jer je stilski i jezički bliža hibridnom žanru komedije-baleta. Danas se Molijer izvodi mahom ošišan. Lišen ekloga, intermeca i interludijuma. Šteta, jer je vreme u kom živimo ne samo interdisciplinarno nego i transdisciplinarno, dakle, ima potencijal da prepozna Molijerov barokni rukopis. Iza svih tih slojeva krije se i univerzalna žrtva pojedinca za ideale i borba za kolektiv.
