O besmrtnosti

Kakav je čudnovat iroj Don Kišot i tko ga ne bi ljubijo kod sviju budalaština što čini? (Teodor Petranović, 1838)

U 71. poglavlju drugog dela Don Kihota (1615), Sančo Pansa i vitez iz La Manče ulaze u krčmu čiji su zidovi oslikani motivima iz klasične mitologije. Svestan da su stekli izvesnu slavu kao književni likovi – prvi deo romana objavljen je 1605. godine, Aveljaneda je 1614. štampao nastavak o kojem junaci raspravljaju u Servantesovom Don Kihotu II – Sančo Pansa izjavljuje da će uskoro gotovo svaka krčma, gostiona i brijačnica biti ukrašena predstavama njihovih avantura. Don Kihot odgovara anegdotom o slikaru koji je uz platna morao da priloži pisano objašnjenje, budući da niko nije mogao da razazna šta je na njima prikazano.

Obojica su, čini se, bili u pravu. Don Kihotovo ime krasi mnoge restorane i noćne klubove, a Ikonografski muzej Don Kihota u Meksiku danas broji preko šest stotina radova. Scene iz Servantesovog romana obradili su Dali, Domije, Dore, Hogart, Pikaso i Posada. Katalog vizuelnih predstava obuhvata stripove, dekoracije na „jadro“ porcelanu, video/igre, četrdesetak adaptacija za mali i veliki ekran, dizajnerska rešenja za robne marke sira, cigara, ruma i čokolade, reklame za banke i patike, ilustracije na pepeljarama, upaljačima i podmetačima za čaše, kao i predstave Don Kihota na kravatama, majicama, zavesama, tapetama i keramičkim pločicama.

Don Kihot je i na polju muzike porušio kulturne i stilske barijere. Nalazimo ga kod Persela, Telemana, Mendelsona, Filidora, Riharda Štrausa, De Falje, Ravela, ali i kod Gordona Lajtfuta, Nika Keršoa, Hulija Iglesijasa, Brajana Inoa. Opevali su ga Šeri popin’ dedis, Babilon serkas i Fanki Azteks, a pre nekoliko decenija gostovao je u Mađarskoj, u jednoj pesmi Neoton familije.

Ipak, Vitez tužnog lika ostvario je najveći uticaj u književnosti. Tobajas Smolet, kontroverzni prevodilac Don Kihota na engleski i autor nekoliko nezapaženih imitacija, tvrdio je još 1748. godine da je Servantesova knjiga zadužila sve moderne romane. Ovaj stav kasnije će podržati Ortega i Gaset, Migel de Unamuno i Harold Blum. Za Karlosa Fuentesa, koji Servantesov roman čita svake godine (što je navodno radio i Fokner), Don Kihot je „knjiga koju svi čitaju i koju svi pišu“.

U Don Kihotovo književno potomstvo svrstavani su Puškinova Tatjana Larina, Stendalov Žilijen Sorel, Dikensov Pikvik, knez Miškin i Ketrin Morlend (junakinja prvog romana Džejn Ostin). Spisak dela koja su u protekla četiri veka bila na ovaj ili onaj način „inspirisana“ Servantesovim romanom dotakao bi (po nekima i obuhvatio) književnosti gotovo svih evropskih jezika. Izgubljeni roman Miloša Crnjanskog nosio je naslov Sin Don Kihotov. Pekićevi dnevnici sadrže beleške za priču Don Kihot od Mačve.

Istraživači su zabeležili i niz kompletnih promašaja. Karakterističan primer je Moderni Don Kihot, ili: moje žene glupi muž (1884) Ogasta Berklija. Žanrovske varijacije umele su, međutim, da daju interesantne rezultate. U Don Kojotu (1927) Vitmana Šejmbersa srećemo Kihotovo kaubojsko izdanje, dok u SF priči Pola Andersona, Kihot i vetrenjače, Servantesov protejski junak uzima oblik „tužnog“ robota. Robot se od drugih mašina razlikuje po tome što nema jasno definisanu funkciju i stoga je osuđen da luta svetom specijalizovanih aparata. Nakon sukoba sa dvojicom radnika koji na njega bacaju pivske flaše, robot-kihot zaključuje da je njegova sudbina ipak tragičnija od ljudske. Usamljen je i ima vek trajanja od petsto godina; za razliku od ljudi, ne može čak ni da se napije.

Zasebnu kategoriju čine dela koja dopisuju epizode iz života Servantesovih junaka. Hasinto Marija Delgado je 1786. godine objavio Dodatke za istoriju Don Kihota. Tri godine kasnije, Pedro Gatel obelodanjuje dotad nepoznate spise Don Kihotovog prijatelja sveštenika Peresa, a ubrzo i nove doživljaje Sanča Panse. U zaostavštini Franca Kafke pronađene su skice za avanture Don Kihota u Italiji i Francuskoj. Pedro Paredes objavio je 1977. zbirku svedočanstava pedesetak ljudi koji su poznavali Don Kihota.

Servantesova problematizacija čitanja, literature i statusa autora dovela je do razvoja neobičnih hipoteza. Kafkina pretpostavka da je Don Kihota izmislio Sančo Pansa spada u red jednostavnijih. Pol Oster u razgovoru sa Danijelom Kvinom iznosi tezu da je Sančo Pansa svešteniku Peresu diktirao tekst koji je na arapski preveo Sanson Karasko, Vitez od Ogledala, te da je isti tekst, pripisan arapskom istoričaru Sid Ametu Benendželiji, na španski preveo sam Don Kihot. Marko Denevi tvrdi da je Dulsineja bila opsednuta romansama i da je izmaštala viteza; umišljena lepotica odbila je naklonost izvesnog Alonza Kihana, koji se potom zainatio da joj dokaže svoje viteštvo. Neki kritičari misle da je „Migel de Servantes“ jedan od pseudonima Frensisa Bekona (takođe poznatog kao „Vilijem Šekspir“); drugi pak dokazuju da je Don Kihota pisao El Greko.

Hronologija Don Kihotovih tekstualnih putovanja jednako je zbunjujuća. Godine 1734. Filding ga nalazi u Engleskoj. U predgovoru koji je 1813. godine napisala za novo izdanje Baretovog popularnog romana Avanture Kerubine, Kerubina tvrdi da se preselila na Mesec, u koloniju književnih likova koji postoje sve dok ih zemaljski čitaoci pamte; njen vodič kroz lunarne predele bio je, naravno, Don Kihot. Pedeset tri godine kasnije, Hoze Martinez Rives otkriva da Don Kihot nije na Mesecu nego je u raju, gde razgovara sa Homerom, Cezarom i Kolumbom.

U Strindbergovoj drami Ključevi carstva nebeskog (1891), sveti Petar je izgubio ključeve bisernih dveri i zatražio pomoć jednog bravara. Bravar je isprva bio skeptičan u pogledu postojanja nebeskog carstva (razumljivo, jer su mu upravo umrla sva deca), ali se vratio veri kada je Petar upriličio susrete sa Romeom, Julijom, Tomom Palčićem, Pepeljugom i Don Kihotom. Po Strindbergu, Don Kihot se pretvorio u svoju suprotnost. Nizak je, debeo, oduševljen tržištem i poslovanjem, dok za vetrenjače neće ni da čuje. „Vremena se menjaju“, objasnio je zbunjenom bravaru, „a sa njima i ljudi.“

Već naredne godine, 1892, izvesni Hari B. Smit beleži da je Don Kihot boravio u Čikagu i da je zatim vozom putovao u Detroit i Njujork, koristeći pri tome svaku priliku da pohvali železnicu, smeštaj, usluge i turističke atrakcije. Smitov Novi Don Kihot završava se nizom reklama za hotele duž železničke pruge u vlasništvu kompanije Nort šor limited. Sa razvojem televizije, ova tehnika marketinga je usavršena i dobija savremeni naziv „sapunska opera“.

Nešto kasnije, Leopoldo Lugones zatiče Don Kihota u razgovoru sa Hamletom, i susret opisuje u knjizi Dva slavna ludaka (1909). Tema susreta sa poznatim likovima iz univerzuma literature razmatrana je i ranije, ali u XX veku postaje svojevrsna epidemija. Po Rudolfu Rokeru, Don Kihot je sreo ne samo Hamleta već i Fausta. U Povratku Don Kihota Torkata Migela, Don Kihot 1950. godine oživljava i sreće Vertera, Otela, Sirana de Beržeraka i neizbežnog Hamleta. Džon Majers otkriva ostrvo na kojem žive Ana Karenjina, Til Ojlenšpigel, Prometej, Beovulf i Don Kihot. Karlos Fuentes upoznaje ga sa Don Žuanom, a Kliford Simak sa junacima iz sveta stripa.

Kenet Grejem odbacuje uobičajene predstave o zagrobnom životu. Don Kihot u Jenkilendu prikazuje Servantesovog junaka dok u grobu čita novine. U novinama nailazi na vest da je Džordž Vašington postao predsednik Sjedinjenih Država (godina je, dakle, 1789), odlučuje da bi bilo zgodno upoznati oca američke nacije, i smesta kreće na put. U Jenkilendu sreće Ala Kaponea, postaje Trumanov savetnik, a zatim odlazi u Holivud i snima film o sebi, sa Merilin Monro u ulozi Dulsineje.

Karlos Bolivar Sevilja smatra da je Don Kihot još 1928. godine – u raju – gledao film o svom životu. Iako mu je uručena VIP propusnica za Sedmo nebo, Don Kihot se zadržava na Šestom nebu kako bi prisustvovao premijeri. Podatak o nebeskoj projekciji možda objašnjava anksioznost Orsona Velsa, koji nikada nije dovršio svoje remek-delo o Don Kihotu (deo materijala prikazan je na kanskom festivalu nakon Velsove smrti; u scenariju je pronađena scena sa Don Kihotom u bioskopu). Planirano remek-delo Terija Gilijama takođe nije dovršeno, mada je o snimanju njegovog filma snimljen film Izgubljen u La Manči (2000).

U drugom delu Servantesovog romana izrečena su nedvosmislena upozorenja o daljem razvijanju i dopunjavanju priče. Sanson Karasko formuliše poznati Karaskov princip po kojem su nastavci uvek loši; Altisidorilja opisuje scenu u kojoj đavoli u paklu igraju tenis Avenaljedinom knjigom; Sid Amet Benendželija simbolično odlaže pero i obraća mu se s molbom da budućim istoričarima poruči da je veliki Kihot stvoren samo za to pero, i ono za njega.

Kao Servantesov Hines od Pasamonta, filozofi Hartšorn i Vajthed smatrali su da je smrt poslednja stranica knjige. Don Kihot je u tom slučaju besmrtan, jer je i njegova smrt, odnosno besmrtnost, postala predmet književne igre. Čileanski pisac Luis Agoni Molina zabeležio je razgovor psihijatra i književnog kritičara koji je pomutio pameću i veruje da svake noći razgovara sa Don Kihotom. Kako bi dokazao da je u pravu, kritičar je ispalio nekoliko hitaca na priliku viteza. Uviđaj je potvrdio prisustvo izrešetanog oklopa. Telo, međutim, nije pronađeno.