Novi Sad, zatomljena fabrika alternative

Onaj citat Baletov (Zoran Bulatović, 1964, Novi Sad) iz knjige Ogledala Lune: “Odmah na početku, u našu prostoriju za probe došli su neki dobri duhovi. Mnogo smo im se dopali, a i oni nama. Ljubomorno smo ih čuvali iako smo znali da moraju povremeno da izlaze. S vremenom, bilo je sve teže čuvati ih. Jednog dana, neko od nas im je otvorio rupu i … oni su izašli. I nisu se vratili”, precizno govori o onome šta je Luna bila i koliko je bezvremenska ostala. Tu nirvanu, koju Bale opisuje kao stanje kada je sve kao i inače samo što se ti osećaš kao da lebdiš 20 cm iznad zemlje, sve vreme trajanja Lune je osećao. “Stalno bih to, da ne izlazim iz toga” i čini se da je i nakon četiri decenije u potrazi za lebdenjem iznad zemlje. Bilo da stvara pozorišnu ili filmsku muziku, bilo da crta ili slika, bilo da piše, čini se kao da ga dobri duhovi i dalje saleću. Pokazala je to i treća već po redu mini manifestacija “Dani Baleta” u novosadskoj “Fabrici” kada je u decembru prošle godine pokazao svoju treću izložbu i promovisao prvi od četiri najavljena albuma Babe & žabe.

Za razliku od mladalačkog doba kada “nismo bili sposobni da se istovremeno bavimo i nama i pakovanjem nas samih”, Zoran Bulatović sada i stvara i “pakuje” sve to za javnost ali, kako izjavljuje za “Vreme”, potrebna su mu četvorica njega da bi sve to postigao.

VREME: Album Babe & Žabe Vol 1 objavljen je u izdanju Studentskog kulturnog centra Novi Sad, a mi ne možemo da započnemo ovaj razgovor jer stalno sa kolegama telefonom diskutuješ o problemima vezanim za registraciju nekih posebnih autorskih prava. Očigledno je da ima nekih problema, o čemu se radi?

BALE: Radi se o ‘fonogramu’, to jest samom snimku, što podrazumeva da postoji i vlasnik fonograma tj. snimka. Jedno su autori, izvođači, snimatelji, muzički producenti ali, kod nas žele da zaštite i vlasnika fonograma, onog ko je platio snimak, a to ne postoji nigde u svetu. Osnivaju se razne organizacije za zaštitu prava, i to posebnih. Sada postoji i udruženje za izvođače koje štiti prava izvođača. Ako si samo gostovao u nečijem projektu, odsvirao samo u jednoj stvari nešto, imaš određena prava po emitovanju te jedne stvari. Ima gomila takvih novina s kojima se ranije nisam sretao.

...

Sva ova muzika na CD-u Babe & Žabe Vol 1, ukupno 26 stvari sam komponovao, aranžirao, snimio i producirao, sve kompletno u mojoj kući, gde god da mi se u tom momentu kuća nalazila. Jer, radi se o periodu od 1988. do 1999. godine, znači živeo sam i u Njujorku, i u Italiji, i ovde. Imam samo dva gosta na albumu, na jednoj stvari Firči zviždi glavnu melodiju, a na drugoj Jesse Benavides, inače čistokrvni Apač iz Teksasa koji živi u Njujorku, na jednoj drugoj stvari lupa bubnjeve. Sve ostalo sam ja svirao. Sve sam to prijavio autorskoj agenciji, a ja sam još odavno član američke autorske agencije ASCAP. I stvari funkcionišu jednostavno, prijavim, kao autor pesme, nazive i dužine trajanja, treba navesti i izdavača, a ja tamo imam i registrovanu izdavačku kuću, Fatalamanga Publishing, tako da ništa nije problem. Ovde je sve drugačije. U ASCAP-u se prijavljujem kao autor, kao izvođač drugde, a kao vlasnik snimka u OFPS agenciji što je novina, a još novija varijanta je da će postojati i agencija kojoj se prijavljuje autorstvo za vizuelne stvari na CD-u, dakle, u ovom slučaju ja sam autor i crteža i dizajna korica CD-a. E, momentalno je problem to što u OFPS-u ne mogu da se prijavim kao vlasnik snimka jer on nije nastao u nekom zvanično registrovanom studiju već kod mene kući. OFPS-a ne prepoznaje kategoriju kućnih studija. Oni odobravaju pravo na vlasništvo nad snimkom samo ako je isti nastao u zvanično registrovanom studiju, tako da….

Onda se nameće pitanje, s obzirom da je svako stvaralaštvo kreativan proces, a ispostavilo se da ima mnogo poslova vezanih za sve ostalo oko finalnog proizvoda, koliko ti ta gomila administracije oduzima vremena za samu umetnost?

Vidi, treba mi četiri mene da bih sve to mogao da postignem. Fajlovanje svih stvari, kodiranje, registracija autorskih prava… naravno, u svaki audio-fajl kompozicije ubacujem ISRC kod koji se ne čuje, ali se registruje ukoliko se ta određena kompozicija emituje preko satelita, preko interneta… To je ludilo šta sve treba. A gde je promocija svega toga, da ljudi uopšte saznaju šta si uradio jer, sve što smo nabrojali je samo niz poslova kako bi bio siguran da si svuda sve registrovao zbog autorskih prava.

Tih 26 pesama je tek Volume 1. Najavio si i sledeći album…

Da, originalno sam zamislio da napravim četvorostruki CD jer toliko muzike iz tog perioda sigurno imam. Ima baš mnogo materijala. Stilski su toliko različite sve te kompozicije da se naslov Babe & Žabe sam nametnuo i vrlo je precizan jer svako ko bude slušao CD ukapiraće razlog takvog naslova.

Profesionalno se baviš pozorišnom muzikom i samo u ovoj pozorišnoj sezoni si radio muziku za tri predstave, jednu u Nišu i dve u Zrenjaninu. Od rane mladosti si svirao i bio član naših istaknutih bendova Pečat, Pekinška patka, La strada, Luna… Laboratorija zvuka. Da li je tome što si sa scenom uvek bio “na ti” doprinelo to što si ti bukvalno odrastao u pozorištu jer je tvoja majka bila glumica u Srpskom narodnom pozorištu?

Normalno je da je sve to uticalo na mene. Evo, sedimo u kafeu koji je pored Pozorišta mladih, a kada sam ja bio mali, tu je, u stvari, bilo Srpsko narodno pozorište jer još nije bila izgrađena nova zgrada. Još sam 1976. godine igrao kao dete u predstavi Ljubavno pismo od Koste Trifkovića, koju je režirao Miroslav Belović. Ta se predstava baš dugo igrala tako da je bilo zanimljivo kada sam ja nakon nekoliko godina, kako to biva s decom, tokom samo nekoliko meseci izđikao i počeo da mutiram. A treba da glumim klinca koji je na sceni na malom drvenom konjiću. Mislim da me nisu ni zamenili nekim mlađim već je predstava tada i prestala da se izvodi. A onda sam u Radiju bio u Dečjoj dramskoj grupi i snimao dečje radio-drame. Ozbiljno se to radilo, u jedno sedam-osam drama sam imao glavnu ulogu. Imali smo časove dikcije i sve što treba kako bi se profesionalno odradio posao. Nakon toga sam i u Televiziji sinhronizovao crtane filmove. Sve je to bilo pre svirki i bendova i čitave te priče sa novim talasom. Svi pričaju kako sam ja bio najmlađi gitarista, šta sam imao, samo 12 kada smo Firči i ja svirali još u grupi Hush, ali ja sam se već i do tada naradio. Na primer, u Radiju je taj angažman oko dečjih radio-drama bio pun angažman, pored časova dikcije bile su i stalne probe. Tako da je meni scena, javni nastup kao takav, mesto gde ja dišem, sve ovo ostalo mi je kao da sam pod vodom.

Taj period krajem sedamdesetih i naročito osamdesete, kada su i Pekinška patka, La strada i Luna bili novotalasni bedovi u korak sa svetom, šta je tebi iz tog perioda ostalo, čega voliš da se setiš?

Sve to što smo radili, po difoltu je imalo publiku, malu ali odabranu i imali smo odličan feedback. To danas nije tako jer danas vlada prezasićenost i pretovarenost svim i svačim. Imao sam lep osećaj, osećaj da je to čime se bavim važno. Drugo, što smo se mi time stvarno bavili i za čim ja i dan danas čeznem, a to je ono da smo imali probe koje su trajale i po osam sati i to redovne, dva do tri puta nedeljno. Ja sam ih želeo svaki dan, ali to naravno nisu mogli svi članovi grupe. Ali, bilo je to puno radno vreme. To je sve bilo krajnje ozbiljno, ne u onom naučnom smislu nego u smislu posvećenosti. Celu probu smo vežbali samo četiri takta ne zato što nešto nije bilo dobro nego zato što smo ta četiri takta isprobavali i izvrtali na sto pet načina da bismo došli do nečega. To je bilo pre svega istraživanje samog sebe pa stavljanje svih nas u sink koji nas je doveo do toga dokle smo došli, a to je da smo napravili nešto bezvremeno.

To vas je i odvojilo od drugih bendova. U to vreme, sećam se, svi su, od Ljubljane i Zagreba i šire, bili fascinirani kako zvučite. Da li je to imalo veze s tim što dolazite iz provincije?

Da, apsolutno. Ima nečeg dobrog kada dolaziš iz provincije. A Novi Sad je i dan-danas provincija. Meni je tužno kada ja to moram da izgovorim, ali jeste tako. I to zato što mi imamo gomilu sjajnih autora, stvaralaca i to u svim umetničkim granama, ali je generalno gradski odnos prema njima i svemu što se značajno dešava u kulturi još uvek palanački. To je ono kako mi sa strahopoštovanjem gledamo čak i prema Beogradu. Taj naš osećaj niže vrednosti. Upravo sam u tom i takvom našem stavu, koji je u srži provincijalan, našao nešto što nam je dobrog donelo. Ali, samo to jedno dobro. Dobro je bilo to što smo se mi u to vreme, verovatno iz straha i nesigurnosti, toliko narihtali da budemo “dovoljno dobri” da smo, u stvari, razvalili. Eto, taj strah i nemanje prilike da se suočiš i odmeriš sa drugima, sa onima koji su dominirali medijima jer su im bili dostupni a odavde se činili kao nedodirljivi, prva liga, učinio je da, u stvari, mi postanemo sve to. Nama ti najbolji nisu bili tu pred nosom, nismo u istom gradu, nije nam sve bilo na izvol’te… I onda smo mi radili sto puta više zamišljajući da to, u stvari, tako treba. I tako smo strašno narihtani, uvežbani do bola, posle meseci i meseci ozbiljnog rada na sebi, otišli prvo za Beograd, pa za Zagreb, pa u Ljubljanu, Rijeku, Kopar i razvalili. Bili smo strašno navežbani, što ne znači da je to bio jedini cilj niti je to iz nas izlazilo kao neka sterilna, hirurška preciznost već više kao lavina koja ruši svojom sigurnošću. Ima u svemu tome onog fazona da “sve velike reke dolaze iz provincije”.

To su godine koje dolaze nakon onih kada je čitava jedna generacija umetnika okupljenih oko Tribine mladih osvajala slobodu. Avangardisti i neoavangardisti su dali svoj pečat, utisnuli se u mapu grada i nije ni čudo što ste upravo sa Slobodanom Tišmom odmah na startu osamdesetih našli zajednički jezik…

Novi Sad je uvek bio čudo od umetnosti. Sada se družim i sa pesnikom Dragoljubom Pavlovićem koji je zajedno sa pokojnim Borom Vitorcem stvarao situacionu umetnost tokom pedesetih, još pre cele te ekipe oko Tribine. Ovde, usred Novog Sada, u Zmaj Jovinoj ulici. Galerija MoMa im je otkupila neke fotografije njihovih performansa iz tog vremena. Sve to ima u njihovoj knjizi Dei leči. Ludost je sve to što je Novi Sad bio tokom šezdesetih i sedamdesetih. Bili smo svet, jedan od perioda kada smo baš išli u korak sa svetom. Skoro sam gledao neki intervju sa Stevanom Kovačem Tikmajerom, u kojem je on rekao kako je činjenica da je Novi Sad uvek imao samo alternativu. Da smo grad koji nikada nije imao mejnstrim. To je tačno. Ko je kod nas bio mejnstrim – samo Đole Balašević i Brena ako se uzme u obzir da nam je dugo bila sugrađanka. Novi Sad iz nekog razloga jednostavno stvara samo alternativu.

foto: gordana nejgebauer

Ti si se i vratio iz Italije gde si godinama živeo u Alberobelu, mestašcu na jugu, želeći da čitava ta naša alternativna scena bude osnov onoga što ćemo prikazati svetu tokom godine u kojoj smo Evropska prestonica kulture. Šta si bio zamislio?

Sedeo sam u Italiji i gledao kako se ovde stvari pripremaju za kandidaturu za 2021. godinu. Kasnije je to zbog pandemije pomereno za 2022. godinu. No, sve ono što sam dobijao od mojih prijatelja iz grada, informacije o tome kako se sve priprema, sve mi je delovalo kao potpuni krš. Sedim tamo i žderem se. Jako. Iz perspektive nekog ko je 26 godina živeo i u Americi i u Evropi, znam kako oni iz “civilizovanog sveta” gledaju na nas i koju mi jedinstvenu priliku imamo da im pokažemo ono što smo imali i ono što imamo. Izgledalo mi je kao savršena prilika pošto ne moramo da idemo po Evropi i vučemo ljude za rukav nego će svi oni lepo doći nama na noge da vide šta mi to imamo. I došao sam. Došao sam sa idejom da napravimo stalnu postavku istorije alternative Novog Sada. Kao početak alternative u Novom Sadu smo uzeli 1921. godinu kada je izašao prvi broj časopisa UT (“Put” na mađarskom). Znači, 2021. godina je mogla da proslavi stogodišnjicu alternativne scene u Novom Sadu. Mogli smo Katalin Ladik, Andrli, Poznanovićima, Erneu Kiralju, Voji Despotovu da “podignemo spomenik” sa tim EPK-om. Svi oni su ostavili ogroman trag i to ne samo na lokalu već u svetskim razmerama. Deo tog mog velikog projekta se zvao “Generalštab”. Bio bi to prostor gde bi svi mladi alternativci mogli da stvaraju 24/7, jer to jedino tako i može da funkcioniše. Kao što smo mi nekada imali našu “Dinju” – klub Muzičke omladine u Ilije Ognjanovića gde si mogao da odeš kada hoćeš i da razmeniš ideje i da se družiš sa Tišmom, Zoranom Janjetovim, Andrlom, Kiraljem… Napravio sam ozbiljan, veliki projekat… onda su mi rekli da ga razbijem na više manjih projekata… onda sam i to uradio iako to uopšte nije mali posao, naprotiv. Na kraju su mi odobrili da napravim veb-sajt sa istorijom alternative grada, a sve ono što je trebalo da se bavi poboljšanjem i promocijom alternative, da se bavim ovim klincima danas …nula. Oni, EPK, uzeli su to na sebe pa se samim tim ništa nije ni promenilo. Oni su napravili kulturne stanice sa dva-tri sata zvaničnog programa za koje klinci treba da pišu ‘projekte’ da bi im se eventualno nešto od toga odobrilo. Ne ide to tako, drugovi kulturnjaci, prave stvari se stvaraju kad gomila ljudi upućenih jedni na druge provode zajedno gomiletinu vremena u budalasanju, haluciniranju, pijančenju i zbližavanju, otvaranju jednih prema drugima i pronalaženju zajedničke ložnjave. Stvari koje tako nastanu su bulletproof i imaju šansu da izrode nešto originalno. Izvinite, molim lepo, ali istinske vrednosti se ne kreiraju pisanjem projekata u sandalama, na paletama uz organski đus, na ajpedima. Tačka.

Tako se kreiraju “vrednosti” koje imaju šansu da dobiju kintu pod uslovom da zadovoljavaju aktuelnu agendu onih koji tu kintu dodeljuju… turim vas… da ne lajem. A to što je, recimo, Marina Abramović kad je došla kod nas na Akademiju umetnosti da bude asistent, bila odmah preobučena od naših hipički (Anđa Terzić i Vera Lajko)… One su joj rekle: “Kako si to obučena, na šta to ličiš, daj, bre, skidaj to”, pošto je valjda bila obučena kao politički komesar za pitanja omladine, te su je odmah preobukle. To su meni istorijske lepote alternative Novog Sada. Od svega nam je ostao onaj čamac Joko Ono, ono ispod tvrđave, smejurija.

Kada je bilo zvanično otvaranje, ja sam tih dana bio u Virovitici, radio sam muziku za jednu predstavu te, sva sreća, nisam bio prisutan.

Kakva je danas situacija, može li se nešto promeniti da mladi imaju više prostora za sebe?

Sve probleme koje smo mi imali, imaju i ovi klinci danas. Tu se u Novom Sadu ništa nije promenilo. Na primer, nemamo izdavačku kuću koja bi im objavljivala albume. Mi u gradu imamo bendove koji imaju već 12 albuma i osam evropskih turneja, a za njih ni u Novom Sadu niko ne zna. To je naša realnost. Mi tradicionalno o svojima ne vodimo računa. I Đole je svojevremeno govorio o tom pravilu koje važi u Novom Sadu – da neko mora prvo da uspe u Beogradu, e tek onda će Novi Sad da se osvrne i da ga prizna po sistemu: ju, pa taj i taj, to je onaj NAŠ što smo ga mi… O tom provincijalnom duhu ja pričam. Kada naš grad prvo čeka da ti negde drugde nešto postigneš da bi eventualno stao iza tebe, i tada je to veliko pitanje, ne valja. Andrla je svojevremeno postao počasni građanin Beča, a naš jedini dnevni list “Dnevnik” se nije udostojio da objavi o tome bar onu vesticu od tri reda. Eto, to je kod nas tako odvajkada i na svakom koraku se trudim da taj provincijalni fazon istrebim. Dosta više s tim. To treba skinuti s grbače ovog grada. Bilo bi lepo da to urade institucije mada su sve poluge, glavni mediji itd, koje je grad imao, u međuvremenu otišli u Beograd. Ali, to ne znači da to ne može da se uradi. Itekako može i mora.

...

U “Fabrici” si u decembru imao već treću izložbu Dani Baleta. Veoma su originalni radovi. Da li je i tebe samog iznenadio taj iskorak u drugu vrstu umetnosti i kada si, u stvari, počeo da crtaš?

Negde u sedmom ili osmom razredu osnovne došla nam je neka nova nastavnica na zamenu za likovno. Ja sam crtao te moje crteže na času, a ovo sve što sada radim liči upravo na te crteže, i rekla mi da šta god ona predavala, ono tempera, tuš, akvarel, ja ništa to ne moram već da samo sedim i radim to svoje. I tako sam ja crtao to nešto svoje. Posle nisam nikada ništa crtao sve do pre pet godina. U Alberobelo mi je došao drugar, slikar Dragan Nastasić na desetak dana. Ti tamo nemaš nigde ni da izađeš, to je farma. I mi smo svake večeri sedeli i onako uz vince pričali i sve vreme dok pričamo, on je nešto crtkao. Onda sam i ja uzeo papire i počeo da crtam. On se oduševio kako to moje izgleda i tako sam počeo da čuvam crteže. Ne samo što je čovek sam sa sobom kada crta i slika, već ima nešto što je još različito u tome od svega onoga čime sam se pre toga bavio. Kada završim s crtežom, on je gotov, sve je završeno. Kada sviram, komponujem, pogotovo primenjeno za pozorište, svako ima tu nešto da promeni, doda, oduzme. Onda, u stvari, svu tu muziku tretiram kao skicu za nešto, a finalni oblik sve to dobija tek kasnije, kroz aranžmane, produkciju i ostalo i to podrazumeva gomilu svega. A crtež je drugo. Sednem, radim ga, završim i tačka. To mi jako prija. Nema dalje.

Istoričari umetnosti i likovni kritičari, na primer Danilo Vuksanović i Sava Stepanov, pisali su o tvojoj likovnoj umetnosti, publici se jako sviđaju tvoji crteži…

Nemam nikakvog teorijskog znanja o svemu tome. Što se tiče vizuelnih umetnosti, totalno sam samouk. Samo se “uključim” i “vozim”. Dokle god je meni dobro dok radim, ja znam da će i nekom drugom biti dobro. To mi je jedino merilo kojim se rukovodim, da je to nešto dobro sve dok se ja osećam dobro dok ga stvaram. Kalkulacije u svemu tome nema – nula bodova jer ja o tom, “umetničkom” svetu ništa ne znam pa nemam ni s čim da kalkulišem. Evo, u decembru je bila izložba a ja sam tokom celog januara crtao. Imam toliko novih crteža, više od 80, da bih mogao novu izložbu već sada da napravim. Naravno, ima perioda kada ne crtam toliko, možda do maja neću ništa uzeti da crtam, ali zato ima i ovakvih perioda kad razvaljujem.

Na poslednjoj izložbi su crteži bili na tekstilu, a ne na papiru kao ranije?

Moj drugar Pampus je krenuo da mi donosi platna sa Najlona. On tamo za sitnu kintu nađe one neke krš slike pa ih prekreči i napravi novu podlogu. Mislio sam – nema šanse da ja krenem tu da brljam sa bojama. To su sve različita platna i po formatu i po teksturi, držao sam se svojih kreda, drvenih bojica i flomastera. Bio je to za mene izazov. Ali, krenulo me. Meni je to terapija, odem u zonu i nema me, samo crtam i ne mislim na svu ovu boraniju oko nas. A što se naslova izložbe tiče Ništa papir – samo tekstil, tu sam hteo da naznačim da sam, eto, počeo da brljam i po platnu a ne kao do tada samo na papiru, a pošto nisam hteo da kažem “platno” jer to zvuži mnogo “umetnički”, rekao sam “tekstil”, eto. Jer, u muzici sam u nekom smislu prevežban, od samog sebe imam prevelika očekivanja i malo mi je gužva u glavi. A sa crtanjem je drugačije, u stvari, onako je baš kako treba da bude, sednem, krenem i … nema me. Ma, čista nirvana.

Čujem da i pišeš nešto?

I u pisanju imam taj isti princip. Igra. Dao sam sebi u zadatak da ove godine konačno objavim knjigu, zove se Napadač s frizurom. To je četrdesetak kratkih priča koje sam pokupio na gomilu. Počeo sam da pišem kratke priče još u Njujorku. Valjda zbog sve te vreve, svih tih zvukova, različitih jezika, načina izgovaranja reči i rečenica, počeo sam da izmišljam neke reči koje nemaju nikakvo značenje, ali po svojoj zvučnosti, po meni, sve objašnjavaju. Pa ko ukapira, ukapirao je. Sama zvučnost reči sve objašnjava. Tako bi bar trebalo da bude tako da civilizacija nije na nivou kamenog doba ko što jeste. Iz hendikepa što to nije tako, pa sam u USA morao da učim engleski a u Italiji italijanski, usput sam beležio taj žamor u glavi. Interesantno je da se u pričama uvek obraćam lokalu, te pišem o dešavanjima u “Bezi” na Limanu, Štrandu… uvek ima ta nostalgična crta prema Novom Sadu. Nisam neki “čitadžija”, brzo mi se prispava, i zato hoću da knjiga izgleda kao slikovnica, kao bukvar. Da je interesantna i onima koji će je samo prelistati pa će ono tamo napisano biti samo doprinos užitku.

Dakle, po principu, onaj ko najviše voli svoj grad, najviše ga i kritikuje…

Kako ga ne bih kritikovao kada on nikako sebe da stavi na mesto na kojem treba da bude… a tako se valjda i sam osećam pa… možda krivicu prebacujem na njega.

Pankerske suze za Đoleta

Nekoliko puta si spomenuo Balaševića. Sada u ponedeljak, 19. februara, navršava se već tri godine kako nas je napustio. Sećam se te večeri, građani su se okupili na Trgu. Tuga se mogla rezati u atmosferi. Ti si stajao potpuno sam i plakao. Izjavio si tada da se jako čudno osećaš. Rekao si: “Ne znam nijednu njegovu stvar da odsviram, a osećam ga u svakoj pori”.

Tih dana sam pratio kako ljudi i u regionu i svuda reaguju na to da nema više Đoleta. I sećam se da sam pročitao jednu izjavu koja je najbolje objašnjavala moj odnos prema Đoletu. Žao mi je što sada ne mogu da se setim čija je, ali je lik opasan džukac. Pitali su ga u stilu “otkud ti sada toliko žališ za Đoletom kada nisi ni išao na njegove koncerte”. A tip je odgovorio: “Taman posla da odem pa da me neko vidi da plačem”. Eto, sve je rekao.