Novi pivski talas

Da parafraziram jedan od reklamnih slogana na ovoj lokatorsko-pušačkoj manifestaciji: „110 godina, i još uvek idem po koncertima“… pa evo šta primećujem: prestonički Studentski kulturni centar (SKC) neulaganjem u ventilaciju/klimatizaciju postao je glavni lokalni izvor globalnog zagrevanja (ili i muške treskaju valunzi?), noge ne otežavaju od piva, nego je pod lepljiv (od istog), a prebrendirani prostor je pod ofanzivom barmena, unutar obruča šankova dok se npr. nosači zvuka nigde ne prodaju. Srećom, Beerdrinkers za razliku od šatro-navijača (čitaj: huligana) nisu Hellraisers, te su u istom prostoru ponovo kohabitirali predstavnici gotovo svih potkulturnih grupa viđenih ovde od Coolina Bana. I uživali u čudu sponzoraja/kolateralnoj koristi od zakona o oglašavanju alkoholnih derivata.

Jelen Pivo Live (dalje: JPL) 2006. krenuo je iz natiskanog SKC-a, a posle otvorenih nebesa Kalemegdana i stadiona Tašmajdan, nažalost, u svom IV izdanju vratio se u saunasti ugođaj za više od 1000 ljudi po večeri (ulaznice 1200-2600din.). Da ispariš! Nisu menjani koncept programa (gitaristički rok) i ciljne grupe, pa spisak izvođača deluje kao Teror osamdesetih, ako ste imali sreću da ih proživite 1/1. Kao i prostor, i satnica događanja je pretovarena, uzročivši možda i kraće nastupe nekih od zvezda programa. Ipak, posle vašarolikog Beer Festa, JPL poentira o sopstvenom trošku, nastavljajući recikliranje i muzikom. Naime, vatreni gitarista Džon Spenser srećom je ovde 2005. gostovao u boljem izdanju, sa svojim bendom Blues Explosion, jer u novom „projektu“ Heavy Trash previše – makar ubedljivo – prežvakava nasleđe pedesetih oko rokabilija. Zavisno koliko ste stari, tj. od broja krugova „oko bloka“, bicikliranje vam dođe zanimljivije od recikliranja.

Uz nešto manju publiku, ali takođe dočekani/ispraćeni ovacijama, najstarci Novog talasa The Fall (osn. ‘76) otelotvorenje su kult sastava ne samo zbog uticaja koje su rasprostrli nadaleko od svog Mančestera, nego i radi (bez)broja koncertnih albuma, uz koje su uspeli da ostanu podzemni/andergraund. Jedini stalni član/neprikosnoveni vođa i aktivista Mark I. Smit – čovek-megafon – s milionitom postavom mlađih svirača delovao je najmanje zainteresovano/uključeno, čak pomalo pevao i daljinski/iz garderobe, a oni su žestoko zakucavali, testerisali, strugali i čupali, kao da nikad neće (pone)stati ta alternativna dinamika. Tako, samo još bolje u istom prostoru, delovali su i 1990. pri prvom svom live nastupu u Beogradu, još tada opskurno dugovečni. Porukama antifrontmena Smita više priliči samo razglas, ali je do danas uporan s pesmama/melodijama prevaziđenih novotalasnih struktura, i s devojkom u postavi; ova za klavijaturama zvučala je kao digitalna frula. I pad je let, reče Pimpek, pa je možda i Fall zadržao kvalitet jer se ne menja?

Druge večeri posetilaca primetno manje, srećom u predvorju, ali su porasla kašnjenja nastupa. U nedostatku suštinski novog, ono za šta industrija pokušava da nas ubedi da je moderno – konkretno, The Rakes – samo je vrtelo re-ciklotron punom parom. Sve kako valja, britko, ali bez svežine i originalnosti = „i Novi talas sačinjen od stare vode“, a naročito oseka. Poređenje s Libertines je preterano, a s carevima prežvakanog Kaiser Chiefs, uvredljivo, ali ne previše. Vrhunac JPL-a, međutim, obezbedili su solidno obnovljeni liverpulski Echo & The Bunnymen (osn. ‘78, opet ‘97), tj. glavni dvojac Ian Mekuloh i gitarista Vil Serdžent, podržani kvartetom sviračkih prinova-zamena. Aranžmanski i izvođački, bilo je to sve zbog čega je voljen Novi talas, a za razliku od lica, Mekov glas je isti, mladalački obojen kao nekad. I onda, povrh svega pesme: Silver, Seven Seas, Bring On The Dancing Horses… a divna/očajna Nothing Lasts Forever podsetila je zašto me nikad nije impresionirao tzv. brit-pop. Pevačka veština omogućila je da nenametljivo upletu Roadhouse Blues The Doors, a na bis u Lips Like Sugar Ridovu Walk… i soul Midnight Hour. Da, deco, žarite se s razlogom, takav je bio New wave da su Echo & The Bunnymen lako mogli postati veliki kao U2 (do) danas.

Ostatak programa u velikoj sali, do duboko iza ponoćnog sata, činila je mala reprezentacija stvarno aktivnih i duhom živih domaćih grupa, nikako samo iz Beograda: ustaljeni Kanda, Kodža & Nebojša, Veliki prezir, opet oduševljeno primljena obnovljena Eva Braun, i svojevrsni sledbenici The Fall – Obojeni program. U ranim večernjim satima festival su uspešno započeli Žene kese i Nežni Dalibor, a još mlađi/manje poznati sastavi nanizani su u klub ispod dvorane. Iako je za pohvalu nastojanje JPL-a da predstavi i nove snage/nade (uglavnom s malotiražnim albumima iza sebe), istovremeno odvijanje ovih nastupa bilo je sasvim suvišno. Pouzdani zastupnici beogradske scene bili su Virvel, Bo, Euforia, znatnu pažnju privukao je i ljubljanski Melodrom, a moj izbor su Popečitelji i Autopark.

Trio braće Furunović i bubnjara pržio je svoje instrumentale na preseku fank/rok, a sekstet Autopark nije zvučao kao većina ovdašnjih bendova s pevačicom – naime, ne kao smušeni rokeri stisnuti u pratnju šlager-pevaljke. Naprotiv, gitarski dvojac je kresta na uskovitlanom talasu zvuka kroz koji glas Olje Lakićević surfuje, povremeno probijajući ispred a povremeno tonući.

Pred svima njima su albumi koje možemo učiniti tiražnijim. Umesto piva, kupujte njihova izdanja. I vino.