Goran Stefanovski napisao je dramu Odisej koja je ovog jula premijerno izvedena na Brionima u režiji Ace Popovskog, i odmah proglašena za regionalni događaj godine. Predstava Odisej je okupila šest pozorišta i jedan festival iz bivše SFRJ, koliko nije niko pre njega. To su: domaćin, Teatar „Ulysses“ sa Briona, beogradski „Atelje 212“, zagrebačko kazalište „Gavela“, Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada, Teatar „Navigator“ iz Skoplja, Slovensko narodno gledališče iz Maribora, i Sterijino pozorje. Odisej je u oktobru prikazan u Mariboru, prošlog meseca u Zagrebu i u Novom Sadu, u maju iduće godine će stići ponovo do Novog Sada za otvaranje Sterijinog pozorja, u Beograda će otvoriti regionalni festival „Mucijevi dani“ u „Ateljeu 212“, a do kraja 2013. godine stići će do Ljubljane i ponovo do Briona.
U Odiseju su prepleteni Homerov ep, raspad Jugoslavije i tema starenja. Odisej Gorana Stefanovskog je razočarani ratnik koji pokušava da se nakon završenih sukoba vrati kući i sopstvenom životu, koji sumnja u postojanje bogova, preispituje porodične vrednosti i pojmove vernosti, dostojanstva i časti.
Goran Stefanovski (1952. Bitolj, Makedonija) jedan je od najboljih dramskih pisaca bivše SFRJ. Diplomirao engleski jezik i englesku književnost u Skoplju, dramaturgiju i pozorišnu režiju u Beogradu, gde je i magistrirao. Poslednjih godina živi u Velikoj Britaniji – u Kenterberiju studentima predaje dramaturgiju, i piše. Njegovi tekstovi su izvođeni širom sveta, prevedeni i objavljeni na 17 jezika, uključujući i kineski. Osnovao je Odsek dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Skoplju. Član je Akademije nauka i umetnosti Makedonije. Dobio je brojne nagrade, a među njima i Vilenicu, internacionalnu literarnu nagradu kojom se nagrađuju autori iz Centralne Evrope, i Nagradu za životno delo Sterijinog pozorja. Neke od njegovih najpoznatijih drama su: Jane Zadrogaz, Divlje meso, Let u mestu, Duplo dno, Tetovirane duše, Bahantkinje, Hotel Evropa… U Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u predstavi Rođeni u YU, igra se scena Pusti to koju je Stefanovski napisao za ovaj projekat. U Briselu je nedavno postavljena njegova drama Hotel Evropa, u Parizu i Sofiji se izvodi Demon iz Debarmaale. U Kumanovu je pre mesec dana bila premijera Duha slobode, a iduće godine je najavljena premijera filma Do balčaka, po njegovom scenariju, a u režiji Stoleta Popova.
„VREME„: O čemu je vaša drama Odisej, kakvo je Odisejevo lutanje, koji su njegovi putevi i ciljevi?
GORAN STEFANOVSKI: Zavidim mom bratu Vlatku što ga niko ne pita o čemu su njegove pesme i koja je njihova poruka. Nekako se prirodno podrazumeva da je on muzičar i da je smisao njegove pesme u muzici i u načinu sviranja. Zašto se to isto ne podrazumeva i kod nas, pisaca? Zašto se nekako pretpostavlja da se mi bavimo slanjem poruka i da se naš posao može svesti na kratki opis ili sažeti u dve rečenice za jednokratnu medijsku upotrebu? E pa ne može to tako! Dozvolite da ovom dramom nismo imali nameru da šaljemo poruke, nego da pevamo! Godinu dana smo se bavili orkestriranjem krupnog narativnog materijala, a ne sastavljanjem telegrama.
Kao da se ne osećate lagodno? Ne volite intervjue?
Ne prija mi format intervjua. On je po definiciji kontra literarnom radu. Moj posao traži preciznost u rečima, a teško mi je biti precizan u živim razgovorima, gde se obično muca ili šarmantno improvizira. Novinari uglavnom traže, a često i nameću, kratke iskaze sa „da“ ili „ne“. Ne volim pitanja koja u sebi već sadrže odgovor i na koja se ne da odgovoriti. Neki novinari već svojim pitanjem ispogane prostor diskursa, tako da je nemoguće uopšte i ući u razgovor. Znate već onu anegdotu sa pitanjem: „Da li ste danas ponovo tukli vašu ženu?“ Pitanje je postavljeno kao savršena zamka iz koje se ne možete izvući. Ako odgovorite „nisam danas tukao svoju ženu“, to još ne znači da je uopšte ne tučete ili da je niste tukli juče. Volim neutralna pitanja: dakle „koja je vaša seksualna orijentacija“, a ne „kako je biti peder?“.
Vaš Odisej se vraća iz rata. Da li je to onaj rat čije ste strahote nagovestili dramom Bahantkinje? Da li su i Odisej i pre njega Bahantkinje slike iz naše istorije?
Kad je počeo da se raspada moj svet početkom devedesetih, pitao sam se koji antički uzor odgovara tom raspadu, pa sam onda naišao na Euripidove Bakhe. To je komad o gradu Tebi, u koji jednog dana dođe bog iracionalnog, bog ludila, Dionis. On se sudari sa mladim princom Pentejem, razumnim i racionalnim čovekom, koji hoće da spreči Dionisa da širi haos. Naravno, pošto je Dionis zajeban bog, on izludi Penteja tako što ga pošalje da gleda kako žene trče gole po šumi uključujući i njegovu majku, koja je isto dovoljno izluđena da Penteju otkine glavu. I tako Dionis dobije bitku protiv razuma i Teba ode u materinu. Tebanski prorok Tiresija dobro zna šta je na pomolu, pa požuri da se preruši u ženu i da igra u slavu Dionisa.
Ranih sedamdesetih bio sam pun sebe, imao sam dugu kosu, vratio sam se iz Londona sa novim albumom Rolingstonsa i bio sam na vrhu sveta. Otišao sam u porodičnu kuću u Debarmali, gde me je sačekao moj najstariji ujak, čičko Krume. Dajem ja njemu poklon iz inostranstva, kutiju cigareta, a on me gleda, puši i pita: „Šta kažu tamo u velikom svetu, hoće li biti rata?“ Iz moje perspektive hipi devetnaestogodišnjaka on mi je izgledao neutešno staromodan. E, kažem ja u sebi, pa kako ne vidiš da je istorija završena, bure baruta je zatvoreno, mi smo preplivali reku istorije, i dotakli utopiju, dragi moj Krume. Deset godina kasnije, kad se moj svet urušio, shvatio sam da je Krume, kao Euripidov Tiresija, celog života igrao pred bogom rata. Zato što je preživeo Balkanske ratove, Prvi i Drugi svetski rat, i sad je samo čekao sledeći. Ispada da je on imao daleko bolji uvid u stanje stvari od mene, mladog intelektualca koji se družio sa istomišljenicima i mislio da rečima i idejama drži svet pod kontrolom. Ispalo je da je na Balkanu tragična greška pokušavati biti razuman i da se to često plaća glavom. Kao Pentej.
Politika kao sudbina?
Ako je politika umetnost mogućeg, onda je umetnost politika nemogućeg. Razumem ja da umetnici sanjaju i ganjaju nemogućnosti, ali od političara očekujem da se bave mogućim. Sumnjivi su mi političari umetnici i umetnici političari. Zadatak političara je da u ime onih koji su glasali za njih izbore maksimum mogućeg, a ne da nas zamajavaju tlapnjama.
Zašto se vaš Odisej baš sad vraća iz rata? Da li je rat zbog kog ste vi iz Makedonije otišli u Britaniju završen?
Reditelj Aco Popovski, moj bivši student, mi je predložio da radimo temu Odiseja, koja mene veoma rajca. Navršilo se 20 godina od kad su počeli da se vode ovi naši ratovi, taman toliko godina koliko je Odiseju trebalo da zatvori krug svog putovanja. Mislio sam da se od mene očekuje dramatizacija Homerovog epa, pa sam to i uradio, i ubacio pet-šest svojih scena. Mislio sam da će to biti dovoljno za ambijentalnu predstavu, malo plesa, malo Homera. Ali to nije bilo dovoljno za Acu. I on i producenti su mi rekli da im se moje scene čine zanimljivijim nego ostatak materijala. Trebalo je, znači, krenuti iz početka i napisati novi komad. A onda su došle brilijantni glumci, aždaje koje su se bacile na materijal.
Čija je bila ideja da okupite glumce iz različitih sredina?
Aco je radio svuda sa sjajnim glumcima. Ali ovaj put je rešio da sakupi svoje omiljene glumce na jednom mestu i da napravi predstavu sa „drim timom“. Dakle, smislio je da uzme deset lavova, da ih stavi u cirkus i da bude njihov ukrotitelj. Međutim, takva ideja lako može ukrotitelja stajati glave. Teško je izaći na kraj i s jednim lavom, a kamoli sa deset. Rad na predstavi je bio komplikovan i napet, ali je stvar postala izuzetno uzbudljiva kada su se energije udružile i kada su se podzemne sile slile u jedinstveni pozorišni vulkan.
Bio je to, znači, i rizičan i neizvestan poduhvat…
To vam je uvek tako u pozorištu. Moj prijatelj Slobodan Unkovski, reditelj, mi kaže: „Gorane, celog života proizvodim avione. Napravio sam ih puno i mnogo njih je poletelo. Znam kako se sastavljaju krila, znam koja brzina treba da bi avion poleteo, međutim, nikad ne znam da li će on i ovog puta poleteti.“ To su velike tajne u kreativnom radu. Pravili ste pitu sto puta ranije, ali nikad niste sigurni da li će kvasac da naraste i ovaj put. To je van vaše kontrole. Tu uvek treba sreće i magije.
Odisej je simbol, između ostalog, i lutanja. Ima mnogo vrsta lutanja. Kakva su Odisejeva lutanja u vašem komadu?
Zanimalo me je pitanje šta se dešava sa akcionim junacima kad ostare? Zamislite posedelog Džemsa Bonda koji se jednog jutra zagleda u hotelskom ogledalu i po prvi put se upita – ma ko sam ja to i šta u stvari radim? U jednoj sceni komada Odisej gleda zub koji mu je ispao. Pojam lutanja je dvosmislen i ambivalentan. Lutaju životinje, lutaju ljudi, lutaju celi narodi, lutaju bogovi, a luta i istorija. Lutanje može biti fizičko ili metafizičko, namerno ili prinudno, može biti avantura ili izgubljenost, zabava ili muka, igra ili nesnalaženje, može biti veselo ili smrtonosno. Lutalicama zavidimo na slobodi, ali ih i sažaljevamo zbog te iste slobode. Ljudi često lutaju u potrazi za svojim identitetom, pričom o tome ko su i šta su. Pritom smišljaju razne trikove. Svoju izgubljenost ponekad predstavljaju kao dostignuti cilj. Prave lažne mape da bi opravdali teren na kojem su se izgubili. Traže alibi za svoje delovanje, izmišljaju opravdanja za greške, po svaku cenu pokušavaju da obezbede smisao svojim životima. Tako se često dešava da se avanturizam predstavlja kao principijelno putovanje, sebičnost kao stremljenje ka višim ciljevima, pljačka kao borba za slobodu, napad kao samoodbrana, genocid kao sveti pohod. Sumnjičavi smo prema lutalicama. Kao i prema izbeglicama. Zašto nisu kod kuće? Šta ih je to izgnalo i prognalo? Ako je dom raj, zašto su otišli istočno od raja? Zašto su se odmetnuli?
Da li je to i vaše lutanje?
Naravno. Godinama putujem između Engleske i Makedonije. Sad sam skoro iz Londona krenuo avionom za Maribor na premijeru Odiseja, avion je kasnio pa sam promašio let za Grac, i odjednom, našao sam se van planiranog: u malom hotelu u blizini minhenskog aerodroma. To me je naglo vratilo u stanje duha koje sam imao u godinama kada su bili ratovi i kada sam često putovao između Skoplja i Londona, leteo preko ratišta, a sa presedanjem u Ljubljani, u nekakvom prenoćištu pored ljubljanskog aerodroma. Vrlo je teško znati ko si u hotelu. Pitaš se gde sam ja to, šta me je to dovelo ovde? Na ovu temu sam pre desetak godina napisao komad Hotel Evropa. Tužno je i smešno gledati kako se ljudi koprcaju i pokušavaju da se probude iz onoga što Džems Džojs naziva „noćnom morom istorije“.
Homerov Odisej čezne za Itakom. Za čim čezne Odisej u vašem komadu? Za čim vi čeznete?
Svako na svoj način, svi čeznemo za nekakvim idealnim utočištem, pravim mestom, gde možemo da se skrasimo i da budemo svoji na svojem, spokojni i ispunjeni. Verujemo da smo to mesto nekada imali, ali smo ga izgubili, pa uporno pokušavamo da ga ponovo pronađemo, ubeđeni da nam je obećano i da polažemo prirodno pravo na njega. Za nekoga je to utočište – detinjstvo, za nekoga prva mladalačka ljubav, a za nekoga stari kraj. Za Odiseja to je bila Itaka. Kako starimo ova nemirna potraga za konačnim mestom postaje sve dublja i neizvesnija. Čini se da je sve nestabilno osim te iluzije stabilnosti koja nas, kao i nada, nikada ne napušta. Ljudska potreba za pričama je neprestana čežnja za dohvatanjem te iluzije. Ona je posebno jaka kod onih čija je Itaka – pozorište!
Da li ste vi među njima, da li je pozorište vaša Itaka? Gde vi živite?
Često kad me pitaju „odakle si“, ja kažem – iz pozorišta. Odrastao sam u pozorištu, majka je bila glumica, a otac reditelj. Video sam mamu kako je ubijaju na sceni kad sam imao četiri ili pet godina. Igrala je u nekoj melodrami, neki brkati negativac je izvadio pištolj i pucao u nju, a ona je pala mrtva. Zavesa, aplauz. Posle predstave me je ubeđivala da je još živa, da je sve to igra, ali ja joj nisam verovao. Nisam joj verovao ni posle mnogo godina kada je stvarno umrla. Oduvek su me fascinirala pitanja – šta je živo a šta je mrtvo, šta je na sceni a šta iza scene, šta su kulise a šta stvarnost… Ljudi koji se bave pozorištem su po definiciji u više svetova. Glumci jure iz jednog sveta u drugi: posle jedne predstave već idu na probu druge, samo iščeznu i uđu u drugi svet. To su pravi Odiseji! Ja bar budem u jednom svetu godinu dana dok pišem komad.
Koliko je vaš komad sličan Homerovoj Odiseji?
Homer uređuje priču Odiseje po svojoj volji. On troši genijalnu literarnu energiju da izmisli zvaničnu, melodramsku, „holivudsku“ verziju mita u kome je Odisej savršeni junak. A Odisej je u stvari anti-junak, sumnjivih moralnih načela i svetonazora. On je bitanga koja ima tipičan posttraumatski sindrom, kuda god ode on još pali, ubija i pljačka. Kod Homera, na kraju epa, posle strašnih krvoprolića, spuštaju se bogovi i objavljuju mir. Kažu ljudima: „E sada ćete vi sve ovo lepo zaboraviti i pomirićete se u ljubavi.“ Deus Ex Machina par excellence. Na toj liniji Homer je veliki majstor političkog spina, ahajski „spin doktor“. U Odiseji je Homer Ahajcima dao njihov idealizirani metanarativ i matricu za njihov identitet. Teoretičari kažu da je Homer pružio tadašnjim vlastodršcima mit i opravdanje za zločin, predstavio je silovanje i pljačku kao časnu profesiju, dao je pljačkašima iluziju legalnosti. Da li vam se to čini odnekud poznato?
Pričate o hotelima, avionima… živite između dva sveta. Gde vam je bolje: na istoku ili na zapadu?
Bolje mi je svugde i nigde. Ja živim u više svetova i između svetova. Zašto da množinu svodim na jedninu da bih vama dao odgovor? Kad sam bio dete, dešavalo se da izađem u šetnju sa roditeljima. Držim oca za jednu ruku, a majku za drugu. Dođu razne komšije ili ljudi koje ja ne znam, sagnu se, pogledaju me pravo u oči i pitaju: „koga ti više voliš: mamu ili tatu?“ Jezivo pitanje koje me je plašilo. Ma ko si ti da to mene pitaš i kako se usuđuješ? Zašto ja treba da biram između roditelja za tvoj ćef? To isto rade političari koji nas melodramskom brutalnošću teraju u torove i primoravaju na ili-ili! Sa nama si ili protiv nas, tu si ili tamo? Možda se i zato bavim pisanjem. Zato što vidim da postoje nijanse, prelivi, dvojnosti, dramske ironije, dupla dna, životne mogućnosti između isključivih polariteta. Hoću da polažem pravo i na i oca i na majku i na sebe između njih! Nema jednostavnog odgovora za kvadraturu kruga.
Nekoliko puta ste izjavili da ste Balkanac…
Jesam Balkanac i ne bih to menjao nizašta drugo. Ali istovremeno pokušavam da osvestim šta to meni znači. Ne volim fundamentalne pripadnosti bilo čemu, ne volim kada se stvari navodno „podrazumevaju same po sebi“. Volim Balkan, ali kako Marija Todorova kaže, bez potrebe da budem ponosan na njega, niti da ga se stidim. Ali, ajmo malo biti ponosni. U Evropi je hiljadu godina postajao samo jedan jedini autoput. Između petog i petnaestog veka postojala je samo jedna saobraćajna arterija – Via Ignacija. Taj put su gradili Rimljani i on je išao duboko kroz Balkan i povezivao Rim sa Konstantinopoljem. Putovalo se iz Rima za Brindizi, odatle brodom do Drača, pa do Ohrida i Bitolja, odnosno Herakleje, a odatle za Solun i Konstantinopolj. Taj put je dakle prolazio pored kuće moje babe u Bitolju. To je bio centar poznatog sveta. Istorija se međutim poigrala sa tim svetom i gurnula ga na stranu i stavila na njega etiketu da se tu radi o neprolaznom mračnom vilajetu. O Bitolju se još kaže da je to grad gde prestaje pruga. O glupe li i nepravedne floskule! Istoričar Edvard Gibon je u osamnaestom veku napisao knjižurinu u kojoj je Vizantiju sveo na podmukli i mrtvi svet, gde se jedino razvila tehnika zavere i kopanja očiju. Taj stereotip je još opasno živ. Vizantija je gurnuta pod tepih i zaboravljena. Kao Atlantida. Civilizacija koja je postojala hiljadu godina se odjednom pretvorila u crnu rupu i istisnuta je iz svesti zapadnog sveta. Edvard Said sjajno piše o toj kolonijalnoj strategiji orijentalizma. Dina Jordanova u knjigama Film u plamenu i Filmovi Balkana pravi dubinsku analizu antropoloških posledica koje je to ostavilo na balkanskog čoveka: njega ima samo kad ga tuđinac posmatra, kad je pod pogledom gospodara. Čekamo nekoga sa strane da nam overi život, prosvećenog stranca, Evropljanina, da dođe i presudi u našu korist. Lako upadamo u zamke balkanizma. Podmećemo se Evropi onako kako mislimo da ona voli da nas vidi. Ponašamo se egzotično, onako kako zamišljamo da nas ona zamišlja. Često iz komercijalnih razloga, a ponekad i nesvesno. Po navici. Po refleksu.
Očekivalo bi se da ćete Balkan uporediti sa domom, sa vašim domom. Šta je vaš dom?
Neki kažu da je dom tamo gde okačiš šešir. Mom bratu Vlatku dom je tamo gde priključi gitaru. Svi izgube dom kada ostare. Moja žena Patriša, početkom devedesetih, posle 18 godina života u Skoplju, vratila se u svoju Englesku, verujući da se vraća u Itaku. Ljuto se prevarila. Za vreme njenog odsustva Margaret Tačer je iz korena promenila državu i društvo, tako da se ono više ne da prepoznati. I to onu Englesku koju smatramo bastionom stabilnog konzervativizma. Šta je ostalo za ove naše vetrometine gde duvaju bezmilosni vetrovi tranzicije? Moj Odisej kaže da je dom tamo gde boli. Mene jedino bitno zanimaju i raduju i bole vesti iz Makedonije. Ja se godinama muvam po Britaniji, ali niti puno razumem niti me puno zanima šta se događa u severnoj Irskoj, to nisu moja posla. Ali zato svako veče gledam internetske vesti iz kuće i čitam makedonsku štampu. Dom je tamo gde su vam vesti. Tamo gde vas vole i gde vas mrze.
I, šta kažu vesti iz Makedonije? Šta vam one govore o današnjem Balkanu?
Ima jedna pesma Bertolda Brehta od četiri stiha: „Nove antene prenose stare laži, a istina se širi od uva do uva“. Ja imam 150 digitalnih televizijskih kanala i informacija za 100 života! Ono čega nemam dovoljno, je saznanje. Treba mi neko da te digitalne informacije prevede u analogno saznanje. Moja žena svako jutro uz doručak u svečanoj tišini sluša BBC Radio 4. Dobro potkovani i dobro plaćeni novinari autoritativnim glasom vrše transmisiju. Oni su u toku noći, dok je ona spavala, radili, sabirali i razrađivali informacije i preveli ih u saznanje. Ona to sluša kao da sluša popa, veruje tom integritetu. Takav su integritet svojevremeno kod nas imali mudri starci po selima. Stariji gospodin sedi u krčmi, i kaže „dođi, Gorane, da ti kažem nešto“. I onda mi šapne na uvo stvari koje se na zaboravljaju, zato što su istina. Voleo bih da verujem da je ostalo bar malo nekakvog integriteta u našim glasovima u pozorištu. Voleo bih da verujem da šapućemo važne stvari ljudima na uvo. I da je taj šapat nekad moćniji od opšte medijske gungule i vikanja.
Čini se da vam je teško izbeći istoriju kao temu.
Uvek me je fasciniralo kako istorija pravi istorijske olupine od ljudi. Kad smo bili mladi ulazili smo jedni drugima po kućama i stanovima da slušamo ploče. Često se dešavalo da prolazimo kroz dnevne sobe, hodnike i kuhinje, gde su sedeli stari ljudi i žene, često u pidžamama, nepomični, zagledani u sebe. Nismo ih primećivali. Kao da nam je nešto govorilo: pusti njih, oni su bivši ljudi, od pre rata, oni ništa više ne razumeju. Oni su nameštaj. Moja baka je bila takav živi primerak, a takva je bila i baka mog najboljeg druga. Međutim istorija i dramska ironija su sustigle i mene. Imao sam samo četrdesetak godina kad sam se obreo u Engleskoj. U našu kuću su počeli ulaziti prijatelji našeg sina i ćerke. Prolazili su pored mene ćutke, kao da im je nešto govorilo, pusti njega, on je komplikovani bivši čovek, prošlo je njegovo. Imao sam strašnu potrebu da nekoga zaustavim i da mu natenane objasnim moju priču. Ali ko će to da sluša? I tako svi, hteli ne hteli, ranije ili kasnije, postanemo nameštaj. Arsen Dedić je napisao Baladu o prolaznosti: „I ostali smo tako, kraj odlazeće vode, nerazjašnjeni sasvim i pomalo van mode.“
U Kenterberiju predajete studentima dramaturgiju. Izgleda da tamo nikom nije čudno što vi, Makedonac, učite Engleze šta je drama i kako da je pišu.
Ja se komotno osećam u engleskom kontekstu i jeziku i nažalost bolje znam Šekspira od nekih mojih komšija. Dakle, došao sam u Englesku ne kao pečalbar u fabrici šrafova, nego skoro kao kulturni imperijalista. Kao da sam u ime makedonskog kralja bio poslan da zabodem koplje i zastavu i da zauzmem britanski prostor! To je, naravno vrlo netipična situacija. Daleko je tipičnije kada se emigranti ne snalaze i muče. Napisao sam jedan komad o toj muci, Tetovirane duše, o modernom Makedoncu koji jedva čeka da ode od kuće da bi stigao u Ameriku, i kad stigne, tek tamo zatekne pravu Makedoniju zato što ga sačeka emigracija koja zna stvari o Makedoniji o kojima on uopšte nije sanjao. Uvek su me zanimale te obrnute proporcije. Možda je vreme da sada napišem Tetovirane duše 2, o Makedoncu koji je porastao u dijaspori, recimo u Australiji, pa sad pun idealizma prvi put dolazi u Makedoniju i zatekne stvari o kojima uopšte nije sanjao.
U čemu se sastoji umetnost pisanja drame? Kako se piše drama? Otkrijte nam recept.
O umetnosti pisanja drama ne znam ništa. To je pitanje kreativnog genija, muza, to se ne uči i o tome se ne da razgovarati. Ali dramska umešnost i zanat me veoma zanimaju. Zanimaju me dramske note, koje su kao i u muzici, malobrojne. Zanimaju me namirnice, koje su kao i u ishrani uvek iste: meso, voće povrće, mleko, jaja. Euripid je jeo istu hranu i pio istu vodu kao i ja. Namirnice se ne menjaju, menjaju se recepti. Note se ne menjaju, menjaju se vrste komponovanja. Od istih se nota pravi i džezi folk i Mocart. Kuvar zna da je njegov posao da kuva, a ne da izmišlja nove namirnice. A pisci često misle da treba da izmisle nove narativne sastojke umesto da upotrebljavaju i variraju postojeće. Zato stalno nalećemo na pisce koji imaju spisateljski blok, a nikad na kuvara koji ima kuvarski blok.
Vašim studentima verovatno ide od ruke kombinovanje osnovnih sastojaka drame…
Mislite mladi su, sigurno imaju nove ideje. Nažalost ne uvek. Veliki deo njih vuče klišeje i stereotipe, nasleđe nekog mrtvog sveta. Treba im napora da zbace s leđa taj oklop, kao kornjače, i da se dočepaju živog tkiva. Stalno ih podsećam da ne zaborave da se ugledaju na surealistične i radikalne TV reklame, muzičke spotove sa genijalnom slobodom dramaturgije i da prestanu da se ponašaju kao da su izašli iz Ibzenovog teatra gde dvoje ljudi sedi u foteljama i nešto priča. Mnogo njih misli da drama počinje sa dijalogom. Ali u početku drame nije bila reč. Čarli Čaplin je napisao 150 scenarija a da ni jednu reč nije upotrebio. Hiljadu epizoda Toma i Džerija je snimljeno bez i jedne izgovorene reči. Devedeset posto Holivuda se bavi primarnim dramski materijalom koji nije baziran na rečima. Možete izvaditi sve reči i svu poeziju iz najvećeg broja Šekspirovih komada, a da vam u rukama još ostane materijal koji se može postaviti na pozornicu. U Romeu i Juliji će vam ostati ljubljenje, pevanje, igranje, jurnjava mačevima, ubistva, trovanja. Zadatak dramskog pisca je da zapali kuću u kojoj se nalazi lik. A da li će taj lik da vrišti bez reči, da peva opersku ariju ili da govori monolog u jampskom pentametru, to je u odnosu na vatru i neophodnost spašavanja života sporedno. Ima jedna teorija da je smrt pozorišta nastala onog časa kada su na sceni uvedene stolice. Od dvadeset i pet vekova drame na sceni se sedi samo poslednjih sto godina. Nije dovoljno da se o radnji govori. Ona se mora pokazati. A to je vraški teška stvar.
Šta onda savetujete studentima?
Kažem im, celog života svi vas grde i uče – roditelji, policija, popovi, da budete poslušni i dobri. Uče vas da se klonite vraga, da ne pravite sranje, da budete učtivi. Međutim, drama je obratna od dobrih običaja. Ona se uglavnom bavi zlom i nesrećom. Drama se od Eshila bavi krvlju i mukom. Ako u prvoj sceni publika vidi da lik stavlja revolver u džep, a zatim ode da razgovara sa drugim likom, publika sa napetošću sluša razgovor kroz oroz revolvera. Dramska ironija je kad idete na pecanje, pa riba misli da ste došli da je hranite, a vi ste došli da je bacite u tiganj.
I, za kraj, na čemu sada radite?
Pišem novi komad po porudžbini za moj Dramski teatar iz Skoplja. Reč je o jednoj ogromnoj makedonskoj i balkanskoj temi. Radim sa velikim uzbuđenjem. Premijera bi trebalo da bude sredinom 2013. godine.
