Nosorog je čovek primljenih ideja. U komadu sam se prosto trudio da prikažem jedno ideološko zagađenje. Prvi put sam ga doživeo u Rumuniji, u vreme kada je inteligencija postepeno postala nacistička, antisemitska, vidi pod Gvozdena garda. Inteligencija koja je tada bila ekstremno desna, danas je ekstremno leva (…) aktuelni rinoceritis sličan je onom drugom, samo se lozinke razlikuju. Trenutno prisustvujemo procvatu rinoceritisa ekstremne levice.
(Ežen Jonesko)
Ima u aktuelnom francuskom bioskopskom hitu Žene sa šestog sprata, smeštenom u Pariz ranih šezdesetih godina prošlog veka, scena kada neko površno-mondeno metropolitansko društvo razglaba o „novom Jonesku“, ili tako nekako; autori filma su, s mnogo razloga, smatrali da bi i takav detalj, kao i izbor pisca Ćelave pevačice i Lekcije za amblematično ime i temu trendi trućanja za stolom, dobro ilustrovao mesto i epohu kojom su se, baš tih dana, koketno vrzmale i švrćkale one Naivne devojke Kloda Šabrola… I nije da su pogrešili: Beket, Jonesko, Žilber Beko, Majls Dejvis, Belmondo, Žana Moro… kud ćeš više simbola epohe! Lift za gubilište uveliko je već radio. Ali, Ežen Jonesko je gerilski upao u tu otmeno dekadentnu priču iz neke sasvim, sasvim drugačije stvarnosti…
Poput nekih drugih velikih Rumuna, Ežen se Jonesko popeo na globalnu pozornicu – exitovski rečeno, na main stage evropske i svetske kulture – ostvarivši glavninu svog dela unutar francuskog, dakle „velikog“ jezika. Njegovo je rumunsko poreklo, dakako, bilo notorna stvar, ali nije da se izvan Rumunije baš mnogo znalo ni o njegovim „ranim radovima“ na rumunskom, ni o celom onom spletu kulturnih i istorijskih okolnosti koje su pregazile preko njega tokom njegovih rumunskih godina, a najmanje se znalo o tome koliko je sve to uticalo na njegovo potonje delo, odnosno na sve ono što nazivamo „joneskovskom poetikom“, i u teatru i van njega. Celoga je veka bio na mnogo načina rastrzan između rumunske i francuske kulture, jezika, naravi, društvenih običaja i vrednosti, to jest, između „očeve zemlje“ kako je nazivao Rumuniju, pripisujući joj očeve mane – poslušnost, autoritarnost, nasilnost – i majčine zemlje, kako je (tek s delimičnim pokrićem u faktima) nazivao Francusku, davajući joj prednost, čeznući za njom onda kada je bio daleko, „zatočen“ u zemlji rođenja. Što je, dakako, još samo dodatno podgrevalo ono što bi neki tamo njegovi, šta znam, Slobea Antonesku, Čedomirča Antićesku ili Milea Lompareanu nazvali autošovinizam, ili nekako slično.
Knjiga Marte Petreu Jonesko u očevoj zemlji (s rumunskog preveo Đura Miočinović; Književna opština Vršac 2011) jedan je od značajnih priloga – a prvi u celini dostupan na srpskom – istraživanju odnosa velikog pisca i „očevine“ s kojom je gajio tako komplikovan i (obostrano…) frustrirajući odnos. U uvodnom delu ove studije – sastavljene od tekstova koje je autorka ispisivala na tu temu od početka devedesetih do početka dvehiljaditih – upoznajemo sasvim mladog i sasvim nehajnog Ežena, zakletog ikonoklasta sklonog poigravanju svim zamislivim veličinama, pojmovima i vrednostima, obešenjački raspoloženog da o jednoj te istoj stvari zauzme i brani jedan stav, da bi odmah potom zauzeo posve suprotan, intelektualne igre radi! Ili, recimo, da istu knjigu i nahvali i sahrani… Taj je Jonesko u neku ruku razuzdani „larpurlartist“, i ko zna, da je život proživeo recimo u Švajcarskoj, možda se nikada ne bi ni odrekao takvog pristupa i svetu i tekstu. Kako su, međutim, odmicale tridesete godine XX veka, u Rumuniji je – kao i manje više po celoj Evropi – jačao profašistički, antisemitski front i totalitarni duh, i sve je više intelektualaca krhku subjektivnost i nezavisnost svoje pozicije oduševljeno menjalo za stupanje i marširanje u istom stroju, kao vesnici „preporoda“ Nacije i(li) Rase. U Rumuniji fašistička Gvozdena garda sve više jača, na koncu i preuzima vlast, a mnogi intelektualni bardovi, ali i pripadnici Joneskove „generacije 1927“ pridružuju se toj rici nosoroga, čak i oni u budućnosti najslavniji, poput Mirče Elijadea ili Emila Siorana (kojima će Jonesko tek mnogo, mnogo vremena nakon II svetskog rata „oprostiti“ te grehove). „Invazija noći, invazija varvara“, tako je to zapanjeni, zgađeni i (dakako) nasmrt uplašeni Jonesko nazivao, i teško da se tome ima šta dodati.
U tim ranim polemičkim tekstovima i korespondenciji nastaje motiv nosoroga/rinocerosa i rinocerizacije, a koji će kasnije biti naslov jednog od najznačajnijih Joneskovih komada, upravo genijalne persiflaže i demontaže tog duha krda koji do juče pristojne i obzirne ljude transformiše u „nosoroge“ (pa makar i spolja naizgled i dalje uljudne „nosoroge sa šeširom“; takvi su vazda najgori), u amoralna bića zavetovana krvavim apstrakcijama u ime kojih će biti spremni da čine zlo, ili da svakojakom sofisterijom opravdavaju zlo koje se u to ime čini. Kao što vidimo i znamo iz sopstvenog, ne tako davnog istorijskog iskustva, niti je štagod suštinsko glede tog rinoceritisa baš tako specifično rumunsko – kako se Jonesku ponekad, u izbrusima očajanja, razumljivo moralo činiti – niti je bilo kako zastarelo! Uzgred, gle „simpatične“ inverzije: Jonesko je posle rata dočekao da nekadašnji „desni“ totalitaristi (koji su ga proganjali za „izdajništvo“, „nedostatak nacionalne svesti“ i slično iz tog repertoara) obrnu ćurak naopako i postanu „levi“ totalitaristi (tokom vladavine komunizma u Rumuniji, a ta je bila jedna od najžešćih u Evropi), dočim smo mi u Srbiji i drugde po ex-YU u poslednjih dvadesetak-tridesetak godina svedočili obrnutom procesu: kako se dojučerašnji apostoli diktature proletarijata pretvaraju u pompezne „nacionalne radnike“, sve onako obavijeni specifičnom mešavinom mirisa kandila i praziluka…
Ova izvanredna i važna studija Marte Petreu ne bi smela da prođe nezapaženo; ništa, uostalom, nije tako dobra preventiva protiv rinoceritisa kao poznavanje njegovih simptoma. A posle bi se moglo i natrag ka Jonesku; ima u njegovoj poetici apsurda suštinski bitnih slojeva koji će kanda zauvek izmicati dokonim gospama iz boljih pariskih arondismana, ali će zato u ovom delu sveta biti uvek prepoznatljivi.
