Posle dve polufinalne večeri i velikog finala u Azerbejdžanu pobednica Eurosonga 2012. je švedska pevačica berberskog porekla Loren sa pesmom Euforija. Sasvim zasluženo, jer se na ogromnoj bini u kristalnoj dvorani u Bakuu pojavila potpuno sama, sa kosom preko očiju, hipnotički predana plesu, kao u transu, van svih pravila i predviđanja ovog, u suštini kičastog nadmetanja.
Izgleda da nekoliko godina unazad čak i na Eurosongu „manje znači više“ pa gotovo po pravilu loše prolaze pretenciozne i nabudžene pesme-projekti. Nije za potcenjivanje ni autorski tandem iz Švedske (Tomas Gsom i Peter Bostrom), koji je za ovogodišnje takmičenje pripremio (zajedno ili pojedinačno) još dve pesme. Iz toga već možemo videti da je ovo u suštini takmičenje pesama, a ne izvođača, pa je ideja da Željko Joksimović bude naš predstavnik u suštini dobra. Željko je zaista privukao pažnju jer je već tezgario za Evroviziju, a treće mesto u finalu je rezultat koji treba poštovati. Priznajem da me naša pesma Nije ljubav stvar nije naročito dojmila tokom predstavljanja na RTS-u, ali je posle prve polufinalne večeri postalo očigledno da zaista imamo šansu. Pravde radi, treba reći i da su opšti favorit, ruske „Buranovske Babuške“ sa zapaljivom PUPS himnom Party For Everybody osvojile drugo mesto. Svakako je bitno što je posle babuški i Hemperdika koji je hrabro, ali bez većeg uspeha predstavljao Britaniju, gornja starosna granica Evrosonga značajno pomerena. Ova činjenica govori o koketiranju sa različitim socijalnim grupama, jer Evrosong, paradoksalno, postaje jedini globalni šou gde bez zazora ili straha od ismevanja možete prikazati sopstvenu osobenost. Tako nećete štrčati ukoliko ste homoseksualne orijentacije, ukoliko ste kostimirani kao finski hevi-metal frikovi Lordi, sedamdesetogodišnje babe iz sela gde postoji samo jedan televizor, trans-gender osoba kao Dana Internacional, ili bosanski čudak poput Lake i njegove sestre. Živele razlike! Ako ovo takmičenje posmatrate u tom svetlu, zaista malo svetskih šou programa ima taj potencijal da u karnevalskoj atmosferi, u slatkasto-kičastoj oblandi publici ponudi nešto zbog čega u matičnim zemljama pucaju glave i demoliraju gradove tokom Parade ponosa.
DUBAI U NASTAJANJU: Sledeći aspekt spaktakla vezuje se za promociju zemlje domaćina. Postoji izreka za Putinovo doba koja kaže da niko ne razmišlja o ljudskim pravima i slobodama dok sa neba pada zlatna kiša od petro-dolara. Dok izvoz energenata donosi nezamislivu količinu novca i Azerbejdžan postaje raj na zemlji, patron poezije, kulture i umetnosti. Niko ne pominje stanje u zemlji koja uspavano pliva u zalihama goriva. Zato nam je ovogodišnji prenos iz Azerbejdžana omogućio baš Azerbejdžan, fala mu. Očigledno, tamošnjem režimu je veoma stalo da se prikaže u što boljem svetlu i ostavi utisak uljudnog partnera u svim energetskim sporazumima. U ovo doba godine, uoči letnje turističke sezone, sve zemlje ulažu milione dolara u promociju svoje turističke ponude, a Azerbejdžan nam nudi atmosferu raspevane hiljadu i jedne noći. Baku tako izgleda kao Dubai u nastajanju.
Pesme su posebna priča. Ako želite da ispadnete neobični, poput Ramba Amadeusa, veoma ćete se iznenaditi jer ćete se suočiti sa neverovatnom konkurencijom. Na kraju je Rambo delovao turbo-normalan, jer su pre i posle njega pevali neuporedivo veći frikovi. Šta reći o reinkarnaciji Južnog vetra iz Bugarske, baji sa povezom preko očiju sa Baltika, Holanđanki sa indijanskom perjanicom, blizancima iz Irske sa fontanom na bini, Grkinji ili Kipranki kojima su menjali koreografiju jer je delovala pornografski, albanskoj imitaciji Bjork i još stotinu čuda i pokora. Od svega će ipak ostati samo četiri do pet pesama kojih ćete moći da se prisetite. Ostatak izgori kao oni plameni efekti koji su neprekidno sevali oko bine.
EVROAZIJA: Evrosong u svom imenu sadrži geografsku odrednicu, koja se tokom decenija prilagođavala geostrateškim promenama u Evropi i pripadajućem Izraelu. Međutim, sa ulaskom Azerbejdžana (i ranije turske kulturne ekspanzije) u taj koncept se uvukla i Azija. Danas ćete na sajtu, recimo, američke ambasade u Beogradu videti da je Srbija u svetskoj zoni Evroazije. Ovaj Orvelov termin je zaista dobio pun smisao kada Evropa više nije bila podeljena, a snabdevanje naftom i gasom je okrenulo ka zemljama koje se naslanjaju ili na Tursku ili na Rusiju. Granice Evrosonga su dakle neumitno promenjene, jer prate interese novca i političkog uticaja. Za razliku od EU gde se odluke donose konsenzusom, ovde je sistem glasanja omogućavao da komšije i dijaspora daju prednost nekim zemljama (pa i Srbiji), ali je komplikovanim pravilima i zabranama (u kvalifikacijama) taj uticaj ograničen. Ipak, „velike zemlje učesnice“ svojevrsna Kvinta Evrosonga, i dalje su u senci raspevanih zemalja sa ruba Evroazije, koje na Evrosong gledaju sa neviđenom strašću. Pokazalo se da naša delegacija sasvim profesionalno i rutinski radi u procesu lobiranja, predstavljanja, pregovora oko glasanja pa se možemo pohvaliti veoma uspešnom Evrosong diplomatijom.
Ono što je ove godine pomelo Željka i Ad hoc orkestar jesu izbori u Srbiji, na svim nivoima. Nacija opterećena pesmicama Borisa, Tome i Ivice nije imala sluha za nežne tonove Željkove tugovanke za izgubljenom ljubavlju. Srbi inače vole da glasaju, samo im treba dati priliku, ali ovog puta je Srbovizija uzbuđenjem i obrtima daleko nadmašila Evroviziju!
