Nije kockar, ali gubi

Ako je tačno da druga knjiga, zapravo, pisca čini piscem, onda se Stevo Grabovac ovim romanom od 400 stranica nesumnjivo upisao u pisce (i zasluženo dobio NIN-a). Grabovčev Mulat albino komarac iz 2019. godine, svojevrsna posveta generaciji koju je bosanski rat obeležio kao decu i tog se belega ni kao zreli ljudi nisu umeli, mogli (ili smeli) osloboditi, bio je silovit početak. Retko se pisci usuđuju da se posle dobrog početka oprobaju u nečemu drugačijem, ali Grabovac je uradio upravo to: četiri godine posle prvog romana, dakle, dobijamo knjigu u kojoj se prepoznaju piščeva ruka i njegov opori humor, pripovedač romana Poslije zabave iz jednog je teksta prešao u drugi i sa sobom poneo i svoju usamljenost, ali priča je sada razgranatija i slojevitija, više je likova, motiva i makar nekoliko opsesija, konstrukcija romana je gipka i složena, ravnoteža je postignuta kroz nevelika poglavlja, dok stil varira u rasponu od kratkih rečenica i oštrih dijaloga do rečenica koje ponekad zapremaju i čitavu stranicu, ili neobično ubedljivih i dinamičnih monologa koji ne gube meru. Kod Grabovca, jednostavno rečeno, nema praznog hoda, a zadržati koncentraciju na 400 stranica redak je i retko uspešan poduhvat. Najzad, premda ne i na poslednjem mestu, Grabovac sve vreme traži razloge priče. Ne, naprosto, razloge postupanja svojih likova – to se podrazumeva, roman i nastaje da bi se proniklo u uzroke delovanja junaka – već neprestano, uporno, traži razloge pisanja samog i to ne u teorijskim raspravama već, ponovo, kroz delovanje, sumnje, greške, dileme samih junaka.

...

No, o čemu je reč u romanu Poslije zabave? Reći da je to roman o potrazi za ocem, koja je najsličnija potrazi u koju se upušta Peter Esterhazi u knjigama Harmonia caelestis i Ispravljena verzija, bilo bi tačno, ali nedovoljno. Tačno je i da je to roman o prijateljstvu, ili nemogućnosti prijateljstva, ali i to je samo jedna ravan. Roman o odrastanju takođe. O pisanju. Najčešće su kritičari primećivali da je, u osnovi, ovo roman o jedom užasnom (ratnom) zločinu koji natapa sve ostalo, sve druge motive i događaje – nekoliko desetina romske dece je ubijeno da bi im se izvadili organi (još je strašnije, zapravo: deca su umirala jer su im vađeni organi, na živo) – ali iako se ta epizoda, s vremena na vreme, provuče u pozadini neke druge priče, samom tom događaju posvećeno je šezdesetak stranica na kojima ima više beline nego teksta. Može se, najzad, reći da je to roman o svemu tome zajedno, što je koliko tačno toliko i banalno. Jer, da bi roman bio romanom, on nužno mora da poseduje nit koja sve te događaje i epizode drži na okupu. U Grabovčevom romanu ta nit je čovek koji je odustao od sebe, a samim tim i od sveta.

U svojim boljim redovima Martin Hajdeger je primetio da kamen nema svet jer je sa svetom stopljen. (U starijoj filozofskoj tradiciji reklo bi se da kamen nema svest o svetu.) Životinja je, opet po Hajdegeru, lišena sveta jer ona svoj svet proždire. Životinja je odmaknuta od sveta taman toliko da može njime da se hrani. Jedino čovek ima svet i to nužno, jer on tom svetu, u istom, i pripada i odmaknut je od njega. U radikalnijoj varijanti, upravo čovek stvara svoj svet. Grabovčev junak koji se, inače, zove Stevo Grabovac, živi po pukoj inerciji, zgađen nad sobom i nad svetom, a da ne pomišlja da sebe i svet liši sebe tako što će, recimo, da skoči sa zgrade ili provuče metak kroz mozak. To, razume se, ne znači da se ne ubija drugim sredstvima, sporije, ali svejedno efikasno: Grabovčevom junaku koji se zove Stevo Grabovac pozavideo bi i konzul Džefri Fermin iz Laurijevog remek-dela Pod vulkanom, čovek koji živi da bi pio. (Doduše, i da bi voleo jednu ženu, što je u odnosu na Grabovčevog Grabovca nedostižan iskorak ka životu.) Impresivne su količione alkohola koje se ispijaju u ovome tekstu, a taj alkohol služi upravo svojoj svrsi: otklanja svaki rizik od mogućnosti da se junak uhvati u koštac sa svetom. Zbog toga sve ostalo služi, ili makar tako deluje, kao izgovor. Ironija i samoironija, na primer. Mrzovolja. Pisanje. Odlasci među ljude. Čak i očajnički pokušaj da razume svoga oca.

Otac je, zapravo, sve dok se potraga za prošlošću ne intenzivira i ne otkrije zapanjujuće događaje, bio prilično misteriozna figura, autoritet koji je svoju moć izvlačio, pre svega, iz sopstvenih opsesija, ratnog zatočeništa i torture kojoj je u tom zatočeništvu bio izložen. Očeva opsesija bila je pisanje dopisa državi o svemu i svačemu, naročito o nepravdama za koje je otac verovao da ih upravo država proizvodi. Ti dopisi, međutim, bili su istinski poduhvati u koje je otac ulagao svu svoju energiju i sav svoj život, a delimično i živote svojih ukućana, jer dok je sastavljao tekstove, dok ih je pisao, ništa drugo nije postojalo. Bio je dalek, nervozan, opsednut, nije spavao, nije jeo, nije komunicirao ni sa kim, samo je pušio, mesecima je proučavao pravničke aspekte slučaja, dopunjavao ih drugim neophodnim znanjima, sve to pokušavao da složi i sažme, da bi olakšanje nastupalo kada bi papire najzad, posle nekoliko meseci, strpao u koverat i ubacio u poštansko sanduče. Onda bi se unormalio i postajao dostupan, sve do iduće prilike. Posle očeve smrti, međutim, klupko počinje da se odmotava i sve one nejasnosti i sva ona tamna mesta njegove prošlosti počinju da se prosipaju iz ormara prošlosti, kao u Ispravljenoj verziji Petera Esterhazija. Jedna stvar ipak ostaje: “Otac je bio prvi pisac koga sam sreo u životu”, reći će pripovedač, ne jednom. Otud, verovatno, i sklonost ka pisanju, od koje, međutim, ne biva mnogo više od mutne želje i preispitivanja smisla pisanja. Kakav je, uostalom, to svet u kojem je moguće pobiti decu zbog organa? Zapravo, uzimati organe od dece, a smrt je tu samo nužna posledica onoga što se opire pisanju, mišljenju, smislu, svetu onakvom kakvim smo ga do tada uprkos svemu želeli.

Svaki čitalac treba da protumači da li je pripovedača susret sa pričom o tom nesamerljivom zločinu prenuo ili ga je dodatno utvrdio u uverenju da ovaj svet nije za njega, niti je on za ovaj svet. O samom zločinu zna se samo na osnovu tankih glasina, a od neposrednih svedoka poznat je samo jedan. Niko, međutim, ne zna gde taj živi, niti bilo koga to zanima. Od čoveka koji je u međuvremenu odustao od sebe ne može se ni očekivati da se angažuje u razotkrivanju zločina. Ipak, čudovišnost tog događaja tolika je da pripovedač pokušava o tome da piše, s vremena na vreme progovori o njemu, postavi neko pitanje, a to ipak neko čuje. Ispostaviće se da je to čuo neko ko je upravo i trebalo da čuje, što vodi do spektakularnog raspleta, ali ovde ćemo ostaviti čitaocu da sam otkrije o kakvom je zapletu (odnosno raspletu) reč. Književni i filozofski izazov na ovom mestu sličan je izazovu koji nam je uputio Alber Kami u svome Strancu: zbog čega je Monsieur Merso, koji je odustao od sebe i sveta, koji ne zna čak ni kada mu je majka umrla, kome je manje ili više svejedno šta god da se dešava, ipak ubio Arapina? Šta ga je nagnalo da, svemu uprkos, dobavi pištolj? Zar nije logičnije da se naprosto prepustio, onako, otprilike, kako se Grabovčev Grabovac prepušta alkoholu? Odgovor na Kamijev izazov bio je koliko očekivan toliko i lak: apsurd. Život je apsurdan jer uvek već živimo uzajamno suprotstavljene živote. Svet je apsurdan jer u njemu uvek već deluju suprotstavljene sile, a stvar je samo u tome kojoj ćemo se sili prikloniti. No, Grabovčev pripovedač ne priklanja se nijednoj sili i ničeg apsurdnog u njegovom glavinjanju kroz život nema. On je potpuno dosledan u svojoj pasivnosti i propadanju, u svome neučestvovanju i satiranju od alkohola. Nije ga briga ni za šta. (Kao ni Monsieura Mersoa, uostalom.) A onda, na kraju, ipak odluka i to odluka proizašla iz prepuštanja prijateljskoj igri započetoj još u detinjstvu. Detalj, dakle, u kom pripovedač svoj život stavlja u ruke igri, odnosno pravilima igre, počev od trenutka kada, poput doktora Faustusa, prihvata pravila igre, a onda ih, do samouništenja gotovo, poštuje, možda je i najbriljantniji motiv Grabovčevog romana. Svoju jedva postojeću subjektivnost junak, dakle, ulaže u igru i, na taj način, gubi i ono malo kontrole koju ima nad sopstvenim životom. Pri čemu on nije kockar. On ne želi ništa. Ne želi ni dobitak, ni istinu, ni sebe, ni svet. A opet, zbog nečeg, pristaje da uđe u igru mefistofelovske privlačnosti i pogubnosti. Utoliko najzad pitanje: šta može da izgubi onaj ko nema ništa?

* * *

Premalo je ovde prostora da bi se analizi podvrgle više od dve ravni ovoga romana. A tih je ravni mnogo. Ni pomenuti nisu susreti s prijateljima iz detinjstva, odakle je i sam naslov romana. Ili, recimo, moćna epizoda susreta s polubratom. Nisu pomenuti ni izleti u normalnost koja ravnodušnom junaku ne deluje nimalo normalno. (Njemu ništa ne deluje normalno. On ni ne zna šta je to normalno. Ili, ako je normalnost ono što se normalnim smatra, kako izgleda nenormalnost? Da li je masakriranje dece nenormalnost ili tek izuzetak koji pravilo potvrđuje?) Nije razvijena neprestana zapitanost nad smislom i učincima pisanja. Kad se, jedanput, pripovedač potrudi da nešto napiše, uradiće to zbog para. Drugi put, kad to ne uradi zbog para, uništiće rukopis. Veze koje Grabovac spliće između različitih nivoa priče – i prostorno i vremenski – veoma su uspešno izvedene, te je, uprkos ne malom gabaritu ovog romana, tekst veoma funkcionalan, logičan i prohodan uprkos različitim režimima pisanja unutar teksta. Drugim rečima, Stevo Grabovac je književnosti na ovome jeziku podario krupan biser, crn i nepravilan.