Jedna neproverena priča kaže da je Nick Cave za svoj rodni grad Warrackenbeal naručio statuu samoga sebe koju će napraviti isti vajar koji je uredio memorijalni centar princeze Dajane. O događaju će biti snimljen čak i dokumentarni film. Zvuči malo neverovatno za čoveka koji je godinama važio za nezvaničnog Princa tame pop muzike. Malo verovatnije zvuči ako se odnosi na čoveka koji je u prošlogodišnjem izboru magazina „Australian Style“ izabran, pored Kylie Minogue, za Australijanca veka. U procepu ove dve percepcije njegovog lika i dela, danas obitava muzičar i pesnik sa radnim vremenom, suprug, otac troje dece, predavač i vernik – četrdesettrogodišnji Nick Cave.
Po dimenzijama svog senzibiliteta Cave je kao muzičar sličniji svom idolu Dylanu, Johnniju Cashu ili Louu Reedu, nego Bowieju. On stari u skladu sa svojim kreativnim nastojanjima. On eksperimentiše diskretno. On prihvata svoje godine siguran da je ponor onoga što je ostavio iza sebe nepresušan zavičaj. On je, možda, zadivljen nad činjenicom da je još uvek živ.
Sin univerzitetskog profesora i socijalne radnice počeo je sa pustošenjem svog života sa samo devetnaest godina nakon tragične smrti svoga oca. Odlaskom iz rodne Australije, Cave kreće na iscrpljujuću turneju koja će ga odvesti do Sao Paula, Berlina, londonskih skvotova u kojima se tresao od hladnoće i heroinske zavisnosti. Impresivna su Caveova sećanja na taj period u kojima kaže da je stihove svojih pesama zapisivao na otpacima i komadićima novina, koje je uredno teglio sa sobom sve do prve prilike kada bi uspeo da ih prepiše u jednu od bezbroj budućih sličnih svezaka.
Godine 1983. Caveu se ukazala prilika da konačno konstituiše karijeru svog garažno-rokabili benda Birthday Party, koji su pored njega činili i njegovi višegodišnji saputnici Mick Harvey i Blixa Bargeld. Nakon šest nedelja od potpisivanja sa diskografskom kućom Mute bend se raspao. Tačnije, transformisao se u skladu sa egom svog lidera u Nick Cave And The Bad Seeds.
Tokom narednih dvadesetak godina bend se kroz sagorevanje krletke besa i očaja svog pevača polako pomerao od sve prigušenijeg postpanka ka ravnomerno raspoređenim kompilacijama narativnih balada, u kojima su junaci sukobljeni unutar mitskog trougla Boga, ljubavi i smrti, i pop eksplozija u kojima je još uvek tinjala Caveova teatralna manijakalnost. Danas Cave kaže da mu se dešava da kada stvara bude odsečen od realnosti i da mu treba vremena da se u nju iz procesa pisanja ponovo vrati. Sasvim razumljivo, ako je dobar deo života taj proces bio jedina realnost iz koje izlaza nije bilo.
Caveova integracija u normalan život kretala se dvostruko. U muzičkom smislu ona počinje predfazom pokajnika, na albumu Tender Prey, da bi se nastavila sa The Good Son, Henry’s dream, Let Love In i poslednjim No More Shall We Part. Iskorak u tom nizu bio je njegov najkomercijalniji album Murder Ballads, čije (ne)razumevanje najbolje komentariše američki novinar pitanjem – Šta je sledeće – album sa baladama o silovanju?
U privatnom životu žene bacaju sidro. Dugogodišnja veza sa Brazilkom Viviane Carneiro, sa kojom ima desetogodišnjeg sina Lukea, prekida se početkom devedesetih i dokumentovana je na albumu Boatmans Call, u delovima koji se ne odnose na kratku, ali bolnu vezu sa P.J. Harvey. Tokom trajanja pomračenja sunca, 1999, Cave se venčava Engleskinjom aristokratskog porekla Susie Bick, sa kojom danas ima blizance Earla i Arthura. Kuća u delu Londona u kome žive obični ljudi i posao umetnika od devet do pet došli su kasnije. Krajem milenijuma Cave je za potrebe Bečke akademije održao i kurs Tajni život ljubavne pesme tokom koga je objašnjavao svoj način pisanja… ljubavnih pesama. Tema nije zavisila od poriva, koji će zauvek biti prerana smrt oca.
Prva pesma na novom albumu No More Shall We Part zove se As I Sat Sadly By Her Side. Ovom čoveku nikada nije manjkalo humora. Ljudi misle da sam ja nekakav očajnik, ali to je samo zato što mi već godinama postavljaju idiotska očajnička pitanja. Baš tako.
No More Shall We Part je album koji ima patinu Božijeg prisustva. To je ploča sitog čoveka, poput solo albuma Richarda Ashcrofta. To je ploča prisećanja, lagana diskusija sa duhovima prošlosti koji više ne opsedaju već su postali kućni prijatelji, to je album na kome su ljubav, predanost i sreća izjednačeni po intenzitetu, toliko da dozvoljavaju i malo ironije (The Sorrowful Wife). Cave više nema šta da dokaže svojim fanovima (ako ikada i jeste nešto hteo) – oni su ili mrtvi ili njegovih godina, ali to ne znači da nema poštovanja za njih – Nikada neću dopustiti da se moje pesme koriste u reklamama. Prečesto dobijam pisma u kojima mi saopštavaju da se neko oženio uz The Ship Song, ili sahranio najboljeg prijatelja uz Into My Arms. Ne želim da sutradan upale televizor i vide da su sahranili svog prijatelja uz reklamu za koka–kolu.
Možda će baš zbog (svega) toga turisti u brošurama Australije tražiti da vide statuu sa početka ove priče.
